Калаз

Из Википедије, слободне енциклопедије
Калаз
мађ. Budakalász
Budakalász - Temple.jpg
Калаз - римокатоличка црква
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Мађарска
Регион Централна Мађарска регија
Жупанија Пешта
Срез Сентандреја
Становништво
Становништво
 — 2010. 10.427
 — густина 675,9/км2
Географске карактеристике
Координате 47°37′18″ СГШ; 19°02′45″ ИГД / 47.62153° СГШ; 19.04596° ИГД / 47.62153; 19.04596Координате: 47°37′18″ СГШ; 19°02′45″ ИГД / 47.62153° СГШ; 19.04596° ИГД / 47.62153; 19.04596
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина 15,11 км2
Калаз на мапи Мађарске
Калаз
Калаз
Поштански број 2011
Позивни број 26
Веб-сајт
budakalasz.hu

Калаз (мађ. Budakalász) је град у непосредној близини Будимпеште, у оквиру Пештанске жупаније, у републици Мађарској. По подацима из 2010. године Калаз је имао 10.427 становника.

Калаз је познат по присутности српске мањине, некада бројније, а данас и даље присутне. У насељу постоји Српска православна црква. Школа не постоји, већ српска деца похађају основну школу и гимназију на српском језику у оближњој Будимпешти. Такође, месни Срби и даље чувају свој језик и обичаје.

Природне одлике[уреди]

Насеље Калаз налази уз Дунав, на 15-ак километара северно Будимпеште испод горја Пилиш. То је данас прво предграђе Будимепште северно од Будимског дела града и ширењем је спојено са градом на југу и са Сентандрејом на северу. Површина хатара насеља је 15,11 km2.

Историја[уреди]

Први мађарски краљеви су ту населили један део племена Кализа, отуда име Кализ, па Калоз, а данас Будакалас. За време турских ратова, средином 16.века село је опустошило. У турским дефтерима се спомиње као Кализ-пустара. Средином 17. века један мађарски феудалац, пореклом Бугарин, Борнемиса Болгар Пал, купи ту већи посед, па тако и Кализ-пустару, и Помаз-пустару, и настани те пустаре са Србима са својих старијих северо-бачких поседа (Радонић, Преконић, Малтеовић, Тотхаза). Новодошли Срби оправе стару католичку цркву и у њој врши богослужење калуђер који је са њима дошао, а после његове смрти, село опслужују калуђери и свештеници из Будима. Садашња православна црква је сазидана 1752. године, делом из материјала порушене старе. Док се зидала нова црква богослужење се обављало у једној брвнари, на чијем месту данас леп крст стоји.

Срби у Калазу[уреди]

Срби су се предвођени патријархом Чарнојевићем, у Калазу населили 1690. године. Сматра се да су дошли из Херцеговине, на основу карактеристика њиховог говора. Направили су своју цркву православну на јужном крају села. После су се доселили и Немци, који су ту спрам српске цркве своју малу католичку богомољу подигли.[1] Калаз је као општина издвајао 1745. године 10 ф. за издржавање српске школе.[2] Још из 1704. године наилазимо на каласке Србе у једном документу. Потписали су се биров Обрад и Ђука, са осталим кметовима налазећим у Калазу.[3] Потписали су се 1748. године на једном документу захтеву састављеном у Табану будимском, Срби из Калаза - биров са ешкутима.

По државном шематизму православног клира у Угарској, из 1846. године, православно парохијско звање је основано и црквене матрикуле се воде од 1752. године. У православној парохији у Калазу је тада 684 православних душа. Претходна црква је била из времена насељавања, омања и од камена. Српска православна црква је посвећена Св. арханђелу Гаврилу подигнута у готском стилу 1752. године, а парох је поп Симеон Недић. Храм је дограђиван током 1787. године, када је монтиран иконостас, рад непознатог иконописца, по маниру Теодора Крачуна.[4]

У Калазу је 1847. године било 684 Срба, а две деценије потом 1867. године било је мање - 611 Срба житеља.[5]

У месту је 1846. године српска народна школа са 40 ђака, а њихов учитељ Симеон Степанац је осим тога ђакон и школски директор. Млади учитељ Симеон Степанац, родом Мокринац, био је потоњи свештеник у другим местима. Расписан је 1855. године стечај за упражњено место српског учитеља у Калазу, са припадајућом годишњом платом од 180 ф.[6] У Калазу је 1866. године био потребан српски учитељ, плата је нуђена од 268 ф. Општина Калаз је 1867. године приложила за православни Школски фонд, врло велики износ од 226 ф. за пензије учитеља. Месни учитељ 1868. године Марко Римски морао је полагати учитељски испит на препарандији у Сомбору. Тражио се 1882. године учитељ за српску школу у Калазу, са основном платом од 412 ф. Расписан је 1884. године стечај за упражњено место српског учитеља у Калазу, са припадајућом годишњом платом од 404 ф. и њивом, огревом и станом.[7] Изабран је учитељ Павле Станичков, којем је 1885. године дат декрет о сталном намештењу. На трећи да Ускрса 1885. године држан је у школи у Калазу, у 9,30 сати школски испит. Присуствовали су чланови Школског одбора и Општинског старешинства, на челу са парохом. Испитом је председавао Стева Поповић Вацки, епархијски школски надзорник. Године 1895. умро је у Српском Ковину парох Тимотије Михалџић који је био рођен у Калазу 1824. године. Био је неколико година пред Мађарску буну 1848-1849. године, српски народни учитељ у родном месту Калазу, а касније је рукоположен за свештеника и постављен за администратора парохије у месту Бати. За привременог учитеља у Калазу постављен је 1886. године Светозар Мацедоњанин. Константин Пешић учитељ у Калазу положио је 1888. године испит из мађарског језика у Сомбору. Поп Јован Бољарић је извесно време службовао у парохији Калазу.

У њему је 1896. године освештана нова српска вероисповедна школа. Школско здање је подигао и опремио потребним намештајем и училима Еуген Думча градоначелник Сентандреје са својом супругом Петронелом. Градња је трајала годину дана, да би зграда била освештана на великој свечаности о црквеној слави калазској 13. јула 1896. године. Корнел Чупић администратор протопрезвирата будимског је одређен да освешта школску зграду, и крст постављен на сред села. Из храма је кренула литија до мермерног спомен-крста, где је освештана водица. Школа је подигнута у средини порте, према јужним вратима, и око ње ће се направити перивој. Све је урађено лепо и по прописима, а изграђена је веранда изнад улазних врата, где је постављена спомен-плоча са именима великих добротвора, исписаним златним словима. Парох у Калазу био је 1896. године поп Коста Николић (ту и 1879), а учитељ нови Сава Белић (ту до 1911).[8] Поп Николић је 1891. године примио из јерархијског фонда 150 ф. припомоћи. Епископ будимски Јеремија Мађаревић је имао у Калазу свој "летњиковац", где је провео неколико месеци лета 1896. године док је боловао. Учитељ Белић је као мало који учитељ имао трагични крај. Био је рођен у Калазу, где је радио као српски учитељ последњих 17 година каријере. Тај учитељ је кажу био благе природе, тих и смирен, услужан човек, који је стекао љубав и поштовање целог села. Дана 1. септембра 1911. године ступио је у пензију, и наставио да живи у родном месту. Међутим, већ 4. октобра те године био је убијен ножем, од стране паора Паје Петровића. Радило се о безумној освети, јер је тог Петровића 15 година раније "ћушио" (ударио) брат учитеља Саве. Јадни Петровић у пијаном стању се "осветио" - не починиоцу, већ невином учитељу. Током сахране одржао је посмртни говор и један колега учитељ, са речима: "Мученик си, јер си био учитељ".[9] У Калазу се 1912. године, због повећања броја школске деце, градила нова српска школа.

По српском извору из 1905. године види се да је Калаз велика општина. Калаз је место на друму и жељезници између Будимпеште и Сентандреје. У њему живи 2245 житеља, од којих је 530 православних Срба. Домова укупно има 310, од којих је 89 српских. Црквена општина је организована и уредна, има парохијски дом, порта је уређена као српско православно гробље. Храм је тада био у лошем стању, споља и изнутра, а парох поп Исидор Бошњак родом из Грабовца, који служи ту тек годину дана је председник црквене општине. Српска вероисповедна школа ради, учитељ је Сава Белић родом из Будакалаза. Редовну наставу похађа 65 ђака, а недељну школу њих 16. Мада је црквено-општински посед 39 кј, нема никаквих заклада и парохија је сиромашка, најниже шесте платежне класе.[10]

До 19. века Калаз је био претежно српско насеље. После Првог светског рата део српског становништва се иселио у српске делове новообразване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. После Другог светског рата ширењем урбане агломерације Будимпеште, Калаз се почео нагло ширити и од села је прерастао у велико градско предграђе.

Референце[уреди]

  1. "Сербска пчела", Пешта 1833. године
  2. "Просветни гласник", Београд 1886. године
  3. "Гласник друштва српске словенсти", Београд 1872. године
  4. Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
  5. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године
  6. "Србски дневник", Нови Сад 1855. године
  7. "Школски лист", Сомбор 1884. године
  8. "Школски лист", Сомбор 1896. године
  9. "Школски гласник", Нови Сад 1911. године
  10. Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године

Спољашње везе[уреди]