Катарина Бранковић

Катарина Бранковић
Катарина Бранковић
	Портрет из манастира Есфигмен (1429)
Лични подаци
Датум рођења	1418/1420.
Место рођења	Вучитрн,
Датум смрти	1491/1492.
Место смрти	Конче,
Религија	српско православље
Породица
Супружник	Улрих II Цељски
Потомство	Јелисавета Цељска
Родитељи	Ђурађ Бранковић; Јерина Бранковић

Катарина Бранковић (Грчки: Καταρίνα Μπράνκοβιτς; 1418–1492), позната и као Кантакузина (Kantakouzena) је била цељска грофица, жена грофа Улриха II Цељског и ћерка српског деспота Ђурђа Бранковића и деспине Ирине Кантакузин.^[2] Упамћена је по писању Вараждинског апостола (1454. године), и задужбини манастиру Рмањ.

Биографија

Катарина се удала 20. априла 1434. године, за цељског грофа Улриха II(1406–1456).^[2] То је био политички брак са намером да се осигура западна подршка Српској деспотовини.^[3] Њена сестра Мара Бранковић била је удата за султана Мурата II да би се обезбедила подршка са истока.^[3] Грофица Катарина Бранковић је родила петоро деце, Хермана (1439–1452), Ђорђа (1444–1445), Алберта (†1448) и близнакиње Јелисавету (1441–1455) и Катарину (1441–1441)^[5]. Папа Пије II је једном рекао да је Катарина лијепа и поштена (лат. alioquin facie et moribus honestam).^[3] Наручила је „Вараждински апостол”, руком писана православна литургијска књига и најстарији сачувани ћирилички рукопис са територије данашње Хрватске, од групе од три преписивача 1453. или 1454. године.^[2]

Након мужевљеве погибије у Опсади Београда 1456. године, грофица Катарина Цељска се одрекла свих својих поседа у данашњој Словенији и Хрватској осим Кршког у замену за годишњу накнаду од 2.000 дуката, а 1460. године је продала све своје поседе у Славонији цару Фридриху III за 29.000 златних гулдена.^[3] Пропутовала је Италију, Крф, Дубровник, да би се на крају вратила у Стару Србију (данашњу Македонију) код своје сестре султаније Маре, удовице султана Мурата II. Заједно са сестром султанијом Маром Бранковић је помогла при закључивању Цариградског мира након Млетачко-турског рата.^[3] Са тим циљем, слала је своје делегате у Венецију између 1470. и 1472. године, и заједно са сестром султанијом Маром је водила млетачке изасланике у Истанбул.^[3] Након сестрине смрти, 1487. године, преузела је бригу о светогорским манастирима.^[3] Пре смрти се одрекла својих поседа у Кршком и права на годишње накнаде . Умрла је 1491. у селу Конче, гдје је и сахрањена у локалној цркви посвећеној Светом Стефану.^[3]

Задужбине

Црква Светог Стефана у Кончу, Северна Македонија.

Манастир Рмањ у Мартин Броду, посвећен Светом Николају Мирликијском. Манастир је добио име у част грофа Хермана IV, рано преминулог Катарининог сина.^[6]