Корисник:Nevena.ni12

С Википедије, слободне енциклопедије


Међународна кредитна и трговачка банка (БЦЦИ)
приватна
Делатностбанкарство
Основано1972. год.; пре 52 године (1972)
Угашенојул 1991. год.; пре 32 године (1991-07)
ОснивачиАга Хасан Абеди
СедиштеКарачи & Лондон
Руководиоци
ВласникШејк Зајед бин Султан ал Нахјан (77%)

Међународна кредитна и трговачка банка (Bank of Credit and Commerce International - BCCI) је била међународна банка коју је 1972 . основао пакистански финансијер Ага Хасан Абеди. [1][2] Банка је регистрована у Луксембургу са седиштима у Карачију и Лондону . На свом врхунцу, деценију након отварања, институција је радила у 78 земаља, имала је преко 400 филијала и имала је око 25 милијарди долара депозита, што је чини седмом по величини приватном банком на свету. [2] [3]

Године 1991. БЦЦИ се нашао у центру највећег међународног финансијског скандала до сада, названог „Највећа превара у историји човечанства“  и „Пљачка од преко 20 милијарди долара“.

БЦЦИ се нашла под радаром финансијских регулатора и обавештајних агенција 1980-их, због забринутости да је лоше регулисана. Накнадне истраге су откриле да је умешана у масовно прање новца , трговину оружјем, продају нуклеарне технологије , подржавање тероризма и друге финансијске злочине и да је незаконито стекла контролни интерес у великој америчкој банци.

Истрага коју је водио тадашњи амерички сенатор Џон Кери дошла је до јасног закључка да је, између осталих, бивши панамски диктатор Мануел Норијега користио банку за прање новца од дроге из картела у Медељину .  Након колапса институције, истражитељи су открили да је банка безвредна и да је више од 13 милијарди долара нестало.

Истражитељи у Сједињеним Државама и Уједињеном Краљевству утврдили су да је "БЦЦИ намерно успостављен да би се избегле централизоване регулације. Њени начин рада био је превише сложен за легалну банку. Њени службеници су били софистицирани међународни банкари чији је циљ био да почине превару у масовним размерама и да избегну закон“. [4]

Компанија „Делоит и Туше” (Deloitte & Touche), именована за стечајног управника (ликвидатора) , поднела је тужбу против две ревизорске и консултантске фирме банке, Прајс Вотерхаус-а и Ернст и Јанг-а , које су биле задужене за њену ревизију. Тужба је намирена за 175 милиона америчких долара 1998. године. Године 1999. покренута је још једна тужба за око 400 милиона долара против емира Абу Дабија, Заједа бин Султана Ал Нахјана , који је био најзначајнији акционар банке. Као резултат банкрота, повериоци институције су такође поднели тужбу од милијарду долара против Банке Енглеске због њене улоге органа за издавање дозвола.  Суђење је почело у јануару 2004. године а у новембру 2005. године, након одлуке Вишег суда у Лондону, ликвидатор „Делоит и Туше" обуставио је све поступке против британске институције јер више није сматрао да је то у интересу поверилаца. Судски трошкови обе стране износили су више од 100 милиона фунти .

Историја[уреди | уреди извор]

Оснивач БЦЦИ-ја, Ага Хасан Абеди, основао је банку 1972. Абеди је већ био успешан банкар; претходно је основао Јунајтед Банк Лимитед (United Bank Limited) у Пакистану 1959. године. Пре њене национализације 1974. године, настојао је да створи нови банкарски ентитет, што је довело до оснивања БЦЦИ-ја. БЦЦИ је створен здруженим капиталом од чега је 25% било из Америчке банке, а преосталих 75% од шеика Заједа бин Султана Ал Нахјана, тадашњег емира Абу Дабија и председника Уједињених Арапских Емирата

БЦЦИ се брзо ширио 1970-их, тежећи дугорочном расту имовине над профитом, тражећи богате појединце и редовне велике депозите. У току раста компанија се све више делила, временом прерастајући у групу компанија. Сама компанија се поделила на БЦЦИ Холдингс, која се касније поделила на БЦЦИ СА( Луксембург ) и БЦЦИ Оверсис (Велики Кајман). БЦЦИ је такође стекао нове банке путем аквизиција: куповином Banque de Commerce et Placements (БЦП) у Женеви 1976. и стварањем КИФЦО ( Кувајтска међународна финансијска компанија) и низа компанија са седиштем на Кајману, под називом ИЦИЦ (International Credit and Investment Company Overseas). Свеукупно, БЦЦИ се проширио са 19 филијала у пет земаља 1973. године на 27 филијала 1974. и 108 филијала до 1976. године, са имовином која је порасла са 200 милиона долара на 1,6 милијарди долара. [1]

Овај раст је довео до значајних финансијских проблема. Британски лист Гардијан је касније навео да је већ 1977. године финансијски проблем банке био је толико озбиљан да је БЦЦИ почео да користи депозите својих клијената за финансирање оперативних трошкова, уместо да их инвестира.

Године 1973. БЦЦИ је поднео захтев за издавање дозволе за офшор банкарство у Сингапуру коју је Монетарна управа Сингапура (МАС) одбила на основу тога што је банка била само годину дана стара и није имала довољно велик капитал да исплати инвеститоре. 1980. године покушали су да се поново пријаве, али их је МАС поново одбио због његовог слабог међународног угледа.

БЦЦИ се проширила на афричко финансијско тржиште 1979. године, а у азијско почетком 1980-их. Била међу првим страним банкама које су добиле лиценцу за рад у кинеској специјалној економској зони Шенжен, што је тек требало да постигну друге веће компаније. Неке од највећих кинеских државних банака биле су депоненти у филијали БЦЦИ Шенжен. [1][2]

Структурисана је на такав начин да ниједна држава није имала свеобухватни регулаторни надзор, да не би ометала потенцијални раст и могућности ширења. [1] 248 менаџера и генералних директора су директно одговарали Абедију и извршном директору Свалеху Наквију. Њене две холдинг компаније биле су са седиштем у Луксембургу и на Кајманским острвима – две јурисдикције у којима је банкарска регулатива била позната по својој слабости. Захваљујући томе, није је регулисала држава која је имала централну банку . У неколико наврата, Канцеларија контролора валуте, биро у оквиру Министарства финансија САД који регулише националне банке, јасно је рекла Федералним резервама да се БЦЦИ не сме дозволити да купи било коју америчку банку јер је била лоша регулисана.

До 1980. године, БЦЦИ је имао имовину од преко 4 милијарде долара са преко 150 филијала у 46 земаља. Америчка банка је запанјена брзим растом БЦЦИ-а и ужаснута њеним начином рада смањила свој удео 1980. године. То је довело до тога да се банка још више одаљи од централизованих регулација. Компанију су држале бројне групе, са ИЦЦИ-јем у власништву 70%. [1] До 1989. године, удео ИЦИЦ-а је смањен на 11% са Абу Даби групама које су имале скоро 40%. Међутим, велики број акција држали су банкарски заступници БЦЦИ-а.

Године 1982, 15 арапских инвеститора купило је Финанциал Генерал Банкшерс, велику банкарску холдинг компанију са седиштем у Вашингтону, ДЦ. Сви инвеститори су били клијенти БЦЦИ-ја, али је Фед добио уверење да БЦЦИ ни на који начин неће бити укључен у управљање компанијом. Компанија је преименована у Фрст Американ Бенкшерс, а да би се ублажила забринутост регулатора, направљен је управни одбор угледих америчких грађана на челу са Кларком Клифордом. Заправо, БЦЦИ је од почетка био укључен у куповину. Абедију је предложена куповина још 1977. године, али тада је углед БЦЦИ-ја у Сједињеним Државама био толико лош да се није могао надати да ће сам купити америчку банку . Уместо тога, користио је инвеститоре Фрст Американ као поверенике. Штавише, Клифордова адвокатска канцеларија је задржана као генерални саветник, а такође је водила већину америчког правног посла БЦЦИ-ја.. Веза између њих била је толико очигледна да су се шириле гласине да је БЦЦИ прави власник Фрст Американ Бенкшерс.

БЦЦИ је имао необичан годишњи систем ревизије: Прајс Вотерхаус су били рачуновође и ревизори за БЦЦИ Оверсис, док је Ернст & Јанг вршио ревизију БЦЦИ-ја и БЦЦИ Холдингс-а (Лондон и Луксембург). Друге компаније, као што су КИФЦО и ИЦИЦ, нису ни биле под ревизијом. У октобру 1985. Банка Енглеске и Монетарни институт Луксембурга (луксембуршки банкарски регулатор), узнемирени због пријављених губитака БЦЦИ на робним и финансијским тржиштима, наредили су БЦЦИ-ју да изабере једну компанију да врши рачуноводство и ревизију. Прајс Вотерхаус је постао ексклузивни рачуновођа банке 1987.

Године 1990. ревизија Прајс Вотерхаус-а открила је необјашњив губитак од стотина милиона долара. Искористивши ту прилику шеик Зајед бин Султан Ал Нахјан је надокнадио губитак у замену за повећање свог удела на 78%. Kао резултат већи део документације БЦЦИ-а је потом пренет у Абу Даби. Каснијом ревизијом су утврђене и бројне неправилности. БЦЦИ је дао запањујућих 1,48 милијарди долара зајмова сопственим акционарима, који су користили акције БЦЦИ-ја као колатерал (залог).

Ревизија је такође потврдила и да је БЦЦИ тајно (и илегално) поседовао Фрст Американ. Када је Фед дозволио групи арапских инвеститора да купи Фрст Американ, то је учинио под условом да допуне своја лична средства новцем позајмљеним од банака које немају везе са БЦЦИ. Супротно том споразуму, неколико акционара је значајно задужило БЦЦИ-ју. Још озбиљније, заложили су своје акције у Фрст Американ-у као залог. Када нису успели да плате камату, БЦЦИ је преузео контролу над акцијама. Касније је процењено да је на овај начин БЦЦИ поседовао 60% или више акција Фрст Американ-а.

Упркос овим проблемима, Прајс Вотерхаус је потписао годишњи извештај БЦЦИ из 1989. године. Абедија је наследио Свалех Накви као шеф банке, кога је, касније заменио Зафар Икбал Цхаудхри касних 1980-их.

Позајмљивање новца[уреди | уреди извор]

БЦЦИ је тврдио да је њен раст подстакнут све већим бројем депозита држава богатих нафтом које су поседовале деонице у банци, као и суверених земаља у развоју. Међутим, ова тврдња није успела да умири регулаторне органе. Банка Енглеске је наредила БЦЦИ-ју да ограничи своју мрежу филијала у Уједињеном Краљевству на 45 филијала.[5]

Постојала је посебна забринутост због кредитног порфолиjа БЦЦИ-ја, због његових корена у областима у којима је модерно банкарство као концепт још није постојало. На пример, велики број његових клијената били су побожни муслимани који су против наплате камата на кредите - главног стуба модерног банкарства - јер сматрају да је то лихварство. У многим земљама трећег света, финансијски положај особе није био толико важан колико његов однос са банкаром. Један посебно значајан пример је породица Гокал, истакнута породица бродарских магната. Три брата Гокал, Абас, Мустафа и Муртаза, били су власници Гулф групе. Познавали су Абедија још из његових дана у Јунајтед банци. Абеди је лично руководио њиховим кредитима, са мало пажње на детаље попут кредитних докумената или кредитне способности. У једном тренутку, БЦЦИ-јеви кредити Гокал компаније били су еквивалентни 1,2 милијарде долара, три пута више од капитала банке.[6] Ту је и случај Назмуа Виранија, тајкуна са седиштем у Великој Британији који је необезбеђено позајмио 500 милиона фунти.[7] Дугогодишња банкарска пракса налаже да банка не позајмљује више од 10% свог капитала једном клијенту.[5]

Прање новца[уреди | уреди извор]

Поред кршења закона о позајмљивању, БЦЦИ је такође оптужен за отварање рачуна или прање новца за личности као што су Садам Хусеин, Мануел Норијега, Хусеин Мухамед Ершад и Семјуел Доу,[5] и за криминалне организације као што су картел Меделин и Абу Нидал.[8] Полиција и обавештајни стручњаци дали су надимак БЦЦИ-ју "Банка интернационалних лопова и криминалаца" због склоности да услужују клијенте који се баве оружјем, дрогом и прљавим новцем.[9] И Сиед А. Хусеин (рођен 1960. или 1961.) и Амјад Аван, (рођен 1946. или 1947.), пакистански банкар који је руководио панамском филијалом БЦЦИ-ја почетком 1980-их, помогли су Норијеги са Норијегиним рачунима у БЦЦИ-ју.[10][11]

Вилијам фон Раб, бивши комесар царине САД-а, такође је рекао Кери Комитету да је Централна обавештајна агенција САД-а имала "неколико" рачуна у БЦЦИ-ју. Према чланку из 1991. године у часопису Тајм, Национални савет за безбедност такође је имао рачуне у БЦЦИ-ју, који су коришћени за различите тајне операције, укључујући трансфер новца и оружја током афере Иран-Контра.[12]

Године 1991. магазин "Тиме" је именовао најистакнутије клијенте института. Нека од имена су била и вођа Контраса Адолф Калер , Мануел Норијега , Садам Хусеин , Данијел Ортега, Фердинанд Маркос, па чак и перуански председник Алан Гарсија и трговци оружјем као што је Аднан Кашоги.

Почетак истраге[уреди | уреди извор]

Пропаст БЦЦИ-ја је почео 1986. године, када је тајна операција америчке царине коју је водио специјални агент Роберт Мазур, инфилтрирала приватну клијентску дивизију банке у Тампију, Флорида, и открила њихову активну улогу у прикупљању депозита од трговаца дрогом и прања новца.[13] Ова двогодишња тајна операција завршена је 1988. лажним венчањем којем су присуствовали службеници БЦЦИ-ја и дилери дроге из целог света, који су успоставили лично пријатељство и радни однос са тајним агентом Мазуром. У исто време када је радио на тајном задатку са руководиоцима БЦЦИ-ја, Мазур је користио своју тајну операцију да успостави везу са хијерархијом картела Меделин као једним од њихових извора за прање прихода од дроге. Мазурове и друге улоге у операцији убода истакнуте су у филму Инфилтратор (2016).

1988. године, банка је оптужена да је центар великое шеме прања новца. Након шестомесечног суђења, БЦЦИ, под огромним притиском америчких власти, признао је кривицу 1990. године, али само на основу respondeat superior. Док федерални регулатори нису предузели никакве мере, регулатори Флориде су приморали БЦЦИ да се повуче из државе.[5]

1990. године, амерички сенатор Орин Хеч изнео је страствену одбрану банке у говору у сенату. Он и његов помоћник Мајкл Пилсбери били су укључени у напоре да се супротставе негативном публицитету који је окруживао банку, а Хеч је тражио од банке да одобри зајам од 10 милиона долара блиском пријатељу Монзеру Хуранију.[14]

Извештај о пешчаној олуји[уреди | уреди извор]

У марту 1991. Банка Енглеске је затражила од фирме Прајс Вотерхaус да спроведе истрагу. Дана 24. јуна 1991, користећи шифровано име „Пешчана олуја“ за БЦЦИ, Прајс Вотерхаус је поднео извештај који показује да је БЦЦИ учествовао у „широко распрострањеној превари и манипулацији“ што је отежало, ако не и онемогућило, реконструкцију финансијске историје БЦЦИ-ја.[15]

Извештај о „Пешчаној олуји", чији су делови процурели у британске новине Сандеј тајмс, укључивао је детаље о томе како је терористичка група Абу Нидал, познатија као Абу Нидал Организација (АНО),  манипулисала детаљима и користећи лажне идентитете отворила рачуне у БЦЦИ-јевом огранку Слоун Стрит у Лондону. Британска служба унутрашње безбедности, МИ5, ангажовала је два извора унутар огранка да предају копије свих докумената који се односе на рачуне Абу Нидала. Један од извора био је менаџер Гасан Касем, а други млади британски радник.

Абу Нидалова веза у БЦЦИ рачуноводству био је човек арапског порекла који је живео у Ираку под именом Самир Најмедин или Најмеден. Током 1980-их, БЦЦИ је поставио акредитивне гаранције вредне милионе долара за Најмедина, углавном за послове са оружјем са Ираком. Касем се заклео да је Најмедин често био у пратњи Американца, кога је Касем касније идентификовао као финансијера Марка Рича. Рич је касније у Сједињеним Америчким Државама оптужен за утају пореза и организовани криминал у наводно неповезаном случају. Одмах затим, побегао је из земље. На крају, 20. јануара 2001. године добио је помиловање од стране Била Клинтона.

Касем је такође рекао новинарима да је водио Абу Нидала, који је користио име Шакир Фархан, по Лондону да му помогне да купи кравату и цигарете, не схватајући ко је он. Ово откриће довело је 1991. године до једног од најпознатијих наслова на насловној страни лондонских новина „Повео сам Абу Нидала у куповину“.[16]

Након што је Томас Хенри Бингам, лорд главни судија Енглеске и Велса, завршио своју јавну истрагу о затварању БЦЦИ-ја у октобру 1992. године,[17] написао је поверљиви додатак од 30 страница (обично се назива Додатак 8) у којем је истакао улогу обавештајних служби у овим догађајима. Документ показује да је МИ5 1987. године сазнао да је Абу Нидал користио варшавску компанију под називом САС Трејд енд инвестмент као параван за трговину оружјем АНО-а, чији је директор био Најмедин из Багдада. [18]Сав посао САС-а одвијао се преко БЦЦИ огранка у улици Слоан, укључујући куповину различитог ватреног оружја, уређаја за ноћно осматрање и оклопних возила Мерцедес-Бенз опремљених камуфлираним бацачима граната. Промет у овим предузећима често се кретао у десетинама милиона америчких долара.

Банкаркса документација потврђује трговину оружјем АНО са неколико држава Блиског истока. Ове трансакције су биле надгледане од стране британских обавештајних служби и Централне обавештајне организације од 1987. године до затварања банке 1991. године, нису биле заустављене, нити су ухапшени чланови АНО-а, а ни добављачи.

Власти Велике Британије још увек чувају овај извештај.

Принудно затварање[уреди | уреди извор]

БЦЦИ је чекао коначно одобрење за план како би се поново појавили као "Оазис банка ". Међутим, након извештаја о пешчаној олуји, план је одложен. Већ јој је наређено да затвори своје америчке филијале у марту због илегалне контроле Фрст Американ.

Дана 5. јула 1991. суд у Луксембургу је наредио ликвидацију БЦЦИ-а . Према судском налогу, БЦЦИ је годину раније изгубио више од целокупног капитала и резерви. У 1 поподне по лондонском времену тог дана (8 у Њујорку ), регулатори су ушетали у канцеларије БЦЦИ-ја и затворили их. Овом акцијом одмах је погођено око милион депонената.

Дана 7. јула 1991. године, Канцеларија комесара за банкарство у Хонг Конгу (претходник Монетарне управе Хонг Конга ) наредила је БЦЦИ-ју да прекине своје послове у Хонг Конгу на основу тога што БЦЦИ има проблематичне кредите и да је шеик Абу Дабија, одбио је да обезбеди средства БЦЦИ-ју у Хонг Конгу. Хонг Конг БЦЦИ је ликвидиран 17. јула 1991.

Неколико недеља касније 29. јула, окружни тужилац Менхетна Роберт Моргентау објавио је да је велика порота Менхетна оптужила БЦЦИ, Абедија и Наквија по дванаест тачака оптужнице за превару, прање новца и крађу. Моргентау, затражио је надлежност јер су милиони долара које је банка опрала текли кроз Менхетн. Поред тога, Моргентау је навео тајно власништво БЦЦИ-ја над Фрст Американ. Моргентау је рекао да су сви депозити БЦЦИ-ја наплаћени на превару јер је банка преварила депоненте о својој власничкој структури и финансијском стању. Он је БЦЦИ описао као „највећу банкарску превару коју је свет икада видео“.[19]

Дана 15. новембра, БЦЦИ, Абеди и Накви су оптужени да су купили власништво над још једном америчком банком, Independence Bank of Los Angeles, користећи саудијског бизнисмена Гаит Фараона као власника-марионету..

Само месец дана касније, ликвидатори БЦЦИ-ја су признали кривицу по свим кривичним пријавама које су у току против банке у Сједињеним Државама (и оне које је поднела савезна влада и Моргентау), отварајући пут за формалну ликвидацију БЦЦИ-ја те јесени. БЦЦИ је платио 10 милиона долара казне и одузето му је свих 550 милиона долара своје америчке имовине – у то време, највећа појединачна кривична одузимања коју су икада добили савезни тужиоци. Новац је искоришћен за отплату штете Фрст Американ и за реституцију корисника БЦЦИ-ја. Међутим, ништа од овога није било довољно да спасе обе банке.

Многи од главних криваца нису одговарали за своја дела. Абеди је умро 1995. Био је под оптужницом у Сједињеним Државама и Великој Британији за злочине у вези са БЦЦИ, али пакистански званичници су га спасили, јер су сматрали да су оптужбе политичке природе. Чак и без овога, био је јако болестан откако је доживео мождани удар 1980-их. Фараон је остао у бекству до своје смрти 2017.[20]

Америчке истраге[уреди | уреди извор]

Роберт Муеллер је 1991. године изјавио да америчка влада истражује од 1986. године.[21]

1992. године сенатори Сједињених Држава Џон Кери и Хенк Браун постали су коаутори извештаја о БЦЦИ, који је достављен Комитету за спољне послове . Скандал БЦЦИ био је једна од бројних катастрофалних догађаја које је довело до Закона о откривању јавног интереса (ПИДА) из 1998. године . Извештај је открио да су Клифорд и његов правни/пословни партнер Роберт А. Алтман били повезани са банком од 1978. године. Раније је откривено да је Фарараон био марионетски власник Националне банке Џорџије, банке чији је власник био Ленс, пре него што је продата назад компанији Фрст Американ. Клифорд и Алтман су су на суду рекли да никада нису приметили било какву сумњиву активност и да су и сами били преварени у вези са контролом БЦЦИ над Фрст Американ. Међутим, савезна влада и Моргентау открила је да су обојица знали, или бар предпоставиљали, да БЦЦИ контролише Фрст Американ.

Моргентау и савезна влада подигли су оптужнице против Клифорда и Алтмана, али нису тужили Клифорда због његове старости и болести (умро је 1998. године). Због тога је само осуђен Алтман, али је убрзо пуштен. Алтман је касније прихватио доживотну забрану било какве улоге у банкарској индустрији да би решио грађанску тужбу Фед-а.

Британска истрага[уреди | уреди извор]

Британска влада је покренула истрагу на челу са судијом лорд Бингам, 1992. Њен документ Доњег дома, Истрага о надзору Међународне кредитне и трговачке банке, објављен је у октобру. Након извештаја, Делоит Туше поднели су тужбу против Банке Енглеске за 850 милиона фунти, због злоупотребе јавне функције. Суђење је трајало 12 година. Завршено је у новембру 2005. године, када је Делоит повукао своју тужбу, јер даље суђење више није било у интересу клијената.[22] Делоит је на крају платио Банци Енглеске 73 милиона фунти за њене судске трошкове.[23]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д J.H. (2022-09-13), ACKNOWLEDGEMENTS, Modern Humanities Research Association, стр. ix—ix, ISBN 978-1-83954-000-4, Приступљено 2024-04-28 
  2. ^ а б в Kanas, Angelos (мај 2005). „Pure Contagion Effects in International Banking: The Case of BCCI's Failure”. Journal of Applied Economics. 8 (1): 101—123. ISSN 1514-0326. doi:10.1080/15140326.2005.12040620. 
  3. ^ Khatibian, Neda; Hasan gholoi pour, Tahmoores; Abedi Jafari, Hasan (2010-01-12). „Measurement of knowledge management maturity level within organizations”. Business Strategy Series. 11 (1): 54—70. ISSN 1751-5637. doi:10.1108/17515631011013113. 
  4. ^ PRELUDE TO TERROR, Taylor & Francis, стр. 1—39, Приступљено 2024-04-28 
  5. ^ а б в г Truell, Peter, Gurwin, Larry (1992). False Profits. The Inside Story of BCCI, The World's Most Corrupt Financial Empire. Boston & New York: Houghton, Mifflin Company. ISBN 978-0-395-62339-8. 
  6. ^ „$1.2bn BCCI fraudster faces 17 years”. The Independent. UK. 
  7. ^ Merchant, Khozem (31. 5. 1994). „Asian millionaire Nazmu Virani convicted over BCCI”. India Today. 
  8. ^ „Follow the Money”. Washington Monthly. 4. 9. 2004. 
  9. ^ „World-class fraud BCCI pulled it off special report end twisted trail piggy bank”. The New York Times. 12. 8. 1991. 
  10. ^ Rohter, Larry (10. 12. 1991). „Banker Tells How Noriega Used B.C.C.I. Account”. The New York Times. Приступљено 7. 4. 2021. 
  11. ^ „Three Convicted BCCI Bankers Win Sentence Reductions”. Associated Press. 4. 2. 1992. Приступљено 7. 4. 2021. 
  12. ^ Lacayo, Richard (22. 7. 1991). „Iran-Contra: The Cover-Up Begins to Crack”. Time. 
  13. ^ Hasan, Saad (12. 4. 2015). „Robert Mazur: The man behind the downfall of a Pakistani's greatest commercial achievement”. The Express Tribune. Pakistan. Архивирано из оригинала 14. 4. 2015. г. 
  14. ^ Baquet, Dean; Gerth (26. 8. 1992). „Lawmaker's Defense of B.C.C.I. Went Beyond Speech in Senate”. The New York Times. 
  15. ^ Callam, A. A.; Ryder, M. J. (1977), The Role of Accountancy in Business, Macmillan Education UK, стр. 1—28, ISBN 978-0-333-18452-3, Приступљено 2024-04-28 
  16. ^ Jenkins, Philip (1993). „"A Full Service Bank: How BCCI Stole Billions Around the World," by James Ring Adams and Douglas Frantz; "The Junk Bond Revolution: Michael Milken, Wall Street, and the Roaring Eighties," by Fenton Bailey; "The Greatest Ever Bank Robbery: The Collapse of the Savings and Loan Industry," by Martin Mayer; "The Death Lobby: How the West Armed Iraq," by Kenneth R. Timmerman”. The Chesterton Review. 19 (2): 219—227. ISSN 0317-0500. doi:10.5840/chesterton199319244. 
  17. ^ Hall, Maximilian J.B. (1999-07-28), The Bank of Credit and Commerce International affair, Edward Elgar Publishing, ISBN 978-1-78195-428-7, Приступљено 2024-04-28 
  18. ^ Jenkins, Philip (1993). „"A Full Service Bank: How BCCI Stole Billions Around the World," by James Ring Adams and Douglas Frantz; "The Junk Bond Revolution: Michael Milken, Wall Street, and the Roaring Eighties," by Fenton Bailey; "The Greatest Ever Bank Robbery: The Collapse of the Savings and Loan Industry," by Martin Mayer; "The Death Lobby: How the West Armed Iraq," by Kenneth R. Timmerman”. The Chesterton Review. 19 (2): 219—227. ISSN 0317-0500. doi:10.5840/chesterton199319244. 
  19. ^ Spalek, Basia (мај 2001). „Regulation, White–Collar Crime and the Bank of Credit and Commerce International”. The Howard Journal of Criminal Justice (на језику: енглески). 40 (2): 166—179. ISSN 0265-5527. doi:10.1111/1468-2311.00199. 
  20. ^ Moore, James Ross (2000—2009). Wrigley, William, Jr. (30 September 1861–26 January 1932), businessman. American National Biography Online. Oxford University Press. 
  21. ^ Passas, Nikos; Groskin, Richard B. (2001), Overseeing and overlooking: The US federal authorities’ response to money laundering and other misconduct at BCCI, Springer Netherlands, стр. 141—175, ISBN 978-90-481-5731-0, Приступљено 2024-04-28 
  22. ^ Gray, Joanna (2006-10-01). „Court castigates BCCI liquidators' claim against Bank of England”. Journal of Financial Regulation and Compliance (на језику: енглески). 14 (4): 411—417. ISSN 1358-1988. doi:10.1108/13581980610711180. 
  23. ^ Madeleine, Yates (2012-11-01). „Part IV UK Payment and Settlement, 12 UK Settlement”. Financial Markets and Exchanges Law. doi:10.1093/law/9780199601653.003.0012. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Nevena.ni12&oldid=27718562”