Коста Димитријевић

Коста Димитријевић
Коста Димитријевић
	Коста Димитријевић
Лични подаци
Датум рођења	17. јул 1933.
Место рођења	Београд, Краљевина Југославија
Датум смрти	30. мај 2021. (87 год.)
Место смрти	Београд, Србија
Образовање	Филозофски факултет Универзитета у Београду
Награде	Октобарска награда, Вукова награда, Награда академије „Иво Андрић" и друге
Потпис

Коста Димитријевић (Београд, 17. јул 1933 — Београд, 30. мај 2021) био је српски и југословенски књижевник, публициста, новинар и сарадник за науку листа Политика у пензији. Писао је приповетке, путописе, романсиране биографије, есеје и ликовне критике, а по његовим сценаријима урађене су многе радио драме и ТВ емисије. Током живота је објавио 52 фељтона, 35 књига и више од 2.000 прилога у часописима. Књиге су му превођене на француски, енглески, италијански и пољски језик. Димитријевић је члан Удружења књижевника Србије (од 1962), као и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, где се уједно налази и његова збирка књига, архивске грађе и разних културних добара.^[1]

Добитник је низа награда и признања, укључујући пет награда за животно дело, између осталог Награде за животно дело УНС-а и УКС-а, Вукове награде, Октобарске награде града Београда, Награде академије „Иво Андрић” и друге.^[1]

Биографија

Коста Димитријевић родио се 17. јула 1933. године у Београду, где се и школовао. Дипломирао је 1958. године на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Као студент, Коста је сарађивао у омладинској штампи, а од 1960. године радио је као новинар ПУБ завода Југославија и једно време као уредник за Београд крушевачког књижевног листа Багдала.^[1] Исте године почиње и његова каријера у листу Политика, у којем ће Коста радити као новинар, на различитим радним местима – од уредника културне рубрике до сарадника за науку, све до пензионисања 1994. године.^[2]

Као новинар Политике често је путовао ван тадашње Југославије, а само Париз посетио је тридесетак пута, о чему ће писати у књижици репортажа „Париз сна и јаве” (1962).^[1] Први је новинар који је за време власти КПЈ отишао у Лондон да би разговарао са Милошем Црњанским ^[3], а у том периоду урадио је и интервју са краљевићем Томиславом Карађорђевићем. Због свог критичког писања, али и тематика често неусклађених са тадашњом политичком идеологијом, имао је сукобе са политичком влашћу, те је током две деценије рада неретко био забрањиван, премештан на лошија радна места и примораван да води дуге судске спорове.^[1]^[2] Ова дешавања сликовито ће описати у својим књигама „Време забрана” (1991), „Прљави Хаџи” (1995) и „Прогони писца” (2002).

На позив Иве Андрића писао је његову животну исповест и објавио је у оквиру књиге „Разговори и ћутања Иве Андрића” (1972). Написао је и „Животне исповести: Милан Будимир, Божидар Ковачевић, Војислав Мини” (2001), „Момо Капор: сећања и дружење” (2010) и „Разговори са Миланом Кашанином” (2015). Костино стваралаштво везано за животне исповести знаменитих уметника нарочито је позитивно оцењено од стране критике и спада у врхунска дела српске биографске и документарне прозе.

Припадао је групи неосимболиста, заједно са Бранком Миљковићем, о коме ће написати роман „Убијени песник: роман о Бранку Миљковићу” (2002).

Осим рада у Политици, по ком је најпознатији, сарађивао је и са бројним другим домаћим и иностраним листовима и часописима, као што су НИН, Дуга, Летопис матице српске, Књижевност, Савременик, Српска реч, Погледи и други.

По Костиним сценаријима урађене су многе радио и ТВ емисије, међу којима се истичу драме посвећене животу Ернеста Хемингвеја, Константина Станиславског и Миливоја Живановића. У документарном филму „Династија Карађорђевића” (1991) био је сценариста и водитељ разговора, а ТВ Политика је по његовом казивању снимила и приказала документарни филм „Београд у сећањима Косте Димитријевића”.^[2] Преминуо је 30. маја 2021. године.^[4]

Збирка Косте Димитријевића у Удружењу „Адлигат”

Године 2017. Коста Димитријевић отпочео је формирање своје збирке у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, поклонивши им бројне књиге са посветама великана и значајну архивску грађу, али и фотографије са потписима Волта Дизнија, Виториа де Сике и Жака Превера, као и збирку поетских текстова „Фатрас”, богато илустровану Преверовим цртежима. Фотографију са потиписом Дизнија Кости је поклонио Момчило Јојић, предратни дописник Политике, који се, поред Дизнија, дружио и правио интервјуе и са Чарлијем Чаплином, док је потписе Превера добио од чувеног писца лично, упознавши га приликом једне од својих бројних посета Паризу.^[1]

Међу богатом донацијом књига, докумената и посвета налази се и ретко, прво издање „Одабраних стихова“ (1954) Милоша Црњанског из Париза, са посветом аутора Кости. Коста је Удружењу поклонио и цртеж и песму Леонида Шејке, једног од најзначајнијих југословенских сликара, посвете Душана Матића и Добрице Ерића, оригиналне фотографије Иве Андрића, Десанке Максимовић, Весне Парун, Мирослава Крлеже, као и две потписане фотографије француског писца Жана Брулеа.

Дела (библиографија)

Коста Димитријевић написао је и објавио:

„Париз сна и јаве” (књига репортажа, 1962)
„Нушић: чаробњак смеха" (1965)
„Кнез Милош” (романсирана биографија, 1970),
„Вожд Карађорђе” (романсирана биографија, 1971),
„Јунаци Српске трилогије говоре” (историјска хроника, 1971),
„Вук и кнез” (1972),
„Народни уметници Југославије” (монографија, 1976),
„Разговори и ћутања Ива Андрића” (биографија и мемоари, 1975),
„Наива у Југославији: лексикон сликара и вајара” (монографија, 1979),
„Београђанка ”(1983),
„Седам прича о белом граду” (1986),
„Казивања Јанка Брашића” (монографија, 1987),
„Живот боемске Скадарлије” (1990),
„Време забрана” (1991),
„Никола Тесла: српски геније” (романсирана биографија, 1992),
„Прљави Хаџи” (1995),
„Романтично-боемска Скадарлија” (1997),

„Прилози за историју Земуна” (2000),
„Старобеоградска хроника” (2001),
„Српски великани” (2001),
„Животне исповести: Милан Будимир, Божидар Ковачевић, Војислав Мини” (2001),
„Убијени песник: роман о Бранку Миљковићу” (2002),
„Прогони писаца: време (не)подобности” (биографија и мемоари, 2002),
„Момо Капор: сећања и дружење” (биографија и мемоари, 2010),
„Необичне судбине: животни фрагменти” (2011),
„Векови Београда: старобеоградска хроника” (2011),
„Без суда и пресуде: неосимболистичке приповетке” (2010),
„Београђанка: роман о једном сметењаку” (2013),
„Пробој Солунског фронта: јунаци Српске трилогије говоре” (2014),
„Разговори са Миланом Кашанином” (2015) и
„Најлепше приповетке” (2015).

Награде

Добитник је бројних награда и признања, укључујући:

Награда за животно дело УНС-а
Награда за животно дело УКС-а,
Вукова награда,
Октобарска награда града Београда,
Награда академије „Иво Андрић”
Плакета Народне библиотеке Србије,
Награда уметничког удружења „Ђура Јакшић”,
Плакета „Бранислав Нушић”,
Плакета „Милена Павловић Барили” и др.

Референце

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ „Волт Дизни у Адлигату захваљујући Кости Димитријевићу”. Србија међу књигама. Годишњак: 288—296. 2017. ISSN 2620-1801 — преко Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“.
^ ^а ^б ^в „Kosta Dimitrijević”. www.prometej-beograd.rs. Приступљено 2020-07-10.
^ „Miloš Crnjanski '62, londonski razgovori: Po prirodi sam gord i veoma ohol čovek, što ljudi ne vole”. Приступљено 2020-07-10.
^ [1]

Спољашње везе

[:0-1] а ^б ^в ^г ^д ^ђ „Волт Дизни у Адлигату захваљујући Кости Димитријевићу”. Србија међу књигама. Годишњак: 288—296. 2017. ISSN 2620-1801 — преко Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“.

[:1-2] а ^б ^в „Kosta Dimitrijević”. www.prometej-beograd.rs. Приступљено 2020-07-10.

[3] „Miloš Crnjanski '62, londonski razgovori: Po prirodi sam gord i veoma ohol čovek, što ljudi ne vole”. Приступљено 2020-07-10.

[4] [1]

[1]

[2]

[3]

[4]