Коста Димитријевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Коста Димитријевић
Kosta Dimitrijević.jpg
Коста Димитријевић
Датум рођења(1933-07-17)17. јул 1933.(87 год.)
Место рођењаБеоград,  Краљевина Југославија
ШколаФилозофски факултет Универзитета у Београду
НаградеОктобарска награда, Вукова награда, Награда академије „Иво Андрић" и друге

Потпис

Коста Димитријевић (Београд, 17. јул 1933) је српски и југословенски књижевник, публициста, новинар и сарадник за науку листа Политика у пензији. Писао је приповетке, путописе, романсиране биографије, есеје и ликовне критике, а по његовим сценаријима урађене су многе радио драме и ТВ емисије. Током живота је објавио 52 фељтона, 35 књига и више од 2.000 прилога у часописима. Књиге су му превођене на француски, енглески, италијански и пољски језик.

Димитријевић је члан Удружења књижевника Србије (од 1962), као и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, где се уједно налази и његова збирка књига, архивске грађе и разних културних добара.[1]

Добитник је низа награда и признања, укључујући пет награда за животно дело, између осталог Награде за животно дело УНС-а и УКС-а, Вукове награде, Октобарске награде града Београда, Награде академије „Иво Андрић” и друге.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Коста Димитријевић родио се 17. јула 1933. године у Београду, где се и школовао. Дипломирао је 1958. године на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Као студент, Коста је сарађивао у омладинској штампи, а од 1960. године радио је као новинар ПУБ завода Југославија и једно време као уредник за Београд крушевачког књижевног листа Багдала.[1] Исте године почиње и његова каријера у листу Политика, у којем ће Коста радити као новинар, на различитим радним местима – од уредника културне рубрике до сарадника за науку, све до пензионисања 1994. године.[2]

Као новинар Политике често је путовао ван тадашње Југославије, а само Париз посетио је тридесетак пута, о чему ће писати у књижици репортажа „Париз сна и јаве” (1962).[1] Први је новинар који је за време власти КПЈ отишао у Лондон да би разговарао са Милошем Црњанским [3], а у том периоду урадио је и интервју са краљевићем Томиславом Карађорђевићем. Због свог критичког писања, али и тематика често неусклађених са тадашњом политичком идеологијом, имао је сукобе са политичком влашћу, те је током две деценије рада неретко био забрањиван, премештан на лошија радна места и примораван да води дуге судске спорове.[1][2] Ова дешавања сликовито ће описати у својим књигама „Време забрана” (1991), „Прљави Хаџи” (1995) и „Прогони писца” (2002).

На позив Иве Андрића писао је његову животну исповест и објавио је у оквиру књиге „Разговори и ћутања Иве Андрића” (1972). Написао је и „Животне исповести: Милан Будимир, Божидар Ковачевић, Војислав Мини” (2001), „Момо Капор: сећања и дружење” (2010) и „Разговори са Миланом Кашанином” (2015). Костино стваралаштво везано за животне исповести знаменитих уметника нарочито је позитивно оцењено од стране критике и спада у врхунска дела српске биографске и документарне прозе.

Припадао је групи неосимболиста, заједно са Бранком Миљковићем, о коме ће написати роман „Убијени песник: роман о Бранку Миљковићу” (2002).

Осим рада у Политици, по ком је најпознатији, сарађивао је и са бројним другим домаћим и иностраним листовима и часописима, као што су НИН, Дуга, Летопис матице српске, Књижевност, Савременик, Српска реч, Погледи и други.

По Костиним сценаријима урађене су многе радио и ТВ емисије, међу којима се истичу драме посвећене животу Ернеста Хемингвеја, Константина Станиславског и Миливоја Живановића. У документарном филму „Династија Карађорђевића” (1991) био је сценариста и водитељ разговора, а ТВ Политика је по његовом казивању снимила и приказала документарни филм „Београд у сећањима Косте Димитријевића”.[2]

Збирка Косте Димитријевића у Удружењу „Адлигат”[уреди | уреди извор]

Фотографија са потписом Волта Дизнија
Посвета и цртеж Жака Превера

Године 2017. Коста Димитријевић отпочео је формирање своје збирке у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, поклонивши им бројне књиге са посветама великана и значајну архивску грађу, али и фотографије са потписима Волта Дизнија, Виториа де Сике и Жака Превера, као и збирку поетских текстова „Фатрас”, богато илустровану Преверовим цртежима. Фотографију са потиписом Дизнија Кости је поклонио Момчило Јојић, предратни дописник Политике, који се, поред Дизнија, дружио и правио интервјуе и са Чарлијем Чаплином, док је потписе Превера добио од чувеног писца лично, упознавши га приликом једне од својих бројних посета Паризу.[1]

Међу богатом донацијом књига, докумената и посвета налази се и ретко, прво издање „Одабраних стихова“ (1954) Милоша Црњанског из Париза, са посветом аутора Кости. Коста је Удружењу поклонио и цртеж и песму Леонида Шејке, једног од најзначајнијих југословенских сликара, посвете Душана Матића и Добрице Ерића, оригиналне фотографије Иве Андрића, Десанке Максимовић, Весне Парун, Мирослава Крлеже, као и две потписане фотографије француског писца Жана Брулеа

Дела (библиографија)[уреди | уреди извор]

Коста Димитријевић написао је и објавио:

  • „Париз сна и јаве” (књига репортажа, 1962)
  • „Нушић: чаробњак смеха" (1965)
  • „Кнез Милош” (романсирана биографија, 1970),
  • „Вожд Карађорђе” (романсирана биографија, 1971),
  • „Јунаци Српске трилогије говоре” (историјска хроника, 1971),
  • „Вук и кнез” (1972),
  • „Народни уметници Југославије” (монографија, 1976),
  • „Разговори и ћутања Ива Андрића” (биографија и мемоари, 1975),
  • „Наива у Југославији: лексикон сликара и вајара” (монографија, 1979),
  • „Београђанка ”(1983),
  • „Седам прича о белом граду” (1986),
  • „Казивања Јанка Брашића” (монографија, 1987),
  • „Живот боемске Скадарлије” (1990),
  • „Време забрана” (1991),
  • „Никола Тесла: српски геније” (романсирана биографија, 1992),
  • „Прљави Хаџи” (1995),
  • „Романтично-боемска Скадарлија” (1997),
  • „Прилози за историју Земуна” (2000),
  • „Старобеоградска хроника” (2001),
  • „Српски великани” (2001),
  • „Животне исповести: Милан Будимир, Божидар Ковачевић, Војислав Мини” (2001),
  • „Убијени песник: роман о Бранку Миљковићу” (2002),
  • „Прогони писаца: време (не)подобности” (биографија и мемоари, 2002),
  • „Момо Капор: сећања и дружење” (биографија и мемоари, 2010),
  • „Необичне судбине: животни фрагменти” (2011),
  • „Векови Београда: старобеоградска хроника” (2011),
  • „Без суда и пресуде: неосимболистичке приповетке” (2010),
  • „Београђанка: роман о једном сметењаку” (2013),
  • „Пробој Солунског фронта: јунаци Српске трилогије говоре” (2014),
  • „Разговори са Миланом Кашанином” (2015) и
  • „Најлепше приповетке” (2015).

Награде[уреди | уреди извор]

Добитник је бројних награда и признања, укључујући:

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ „Волт Дизни у Адлигату захваљујући Кости Димитријевићу”. Србија међу књигама. Годишњак: 288—296. 2017. ISSN 2620-1801 — преко Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“. 
  2. ^ а б в „Kosta Dimitrijević”. www.prometej-beograd.rs. Приступљено 2020-07-10. 
  3. ^ „Miloš Crnjanski '62, londonski razgovori: Po prirodi sam gord i veoma ohol čovek, što ljudi ne vole”. Приступљено 2020-07-10. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]