Виторио де Сика
| Виторио де Сика | |
|---|---|
 Виторио де Сика, 1959. године | |
| Пуно име | Vittorio De Sica |
| Датум рођења | 7. јул 1901. |
| Место рођења | Сора, Италија Краљевина Италија |
| Датум смрти | 13. новембар 1974. (73 год.) |
| Место смрти | Неји на Сени Француска |
| Супружник | Ђудита Рисон (1933—1968), Марија Мерцадер (1968—1974) |
| Занимање | редитељ, глумац |
| IMDb веза | |
Виторио де Сика (итал. Vittorio De Sica; Сора, 7. јул 1901 — Неји на Сени, 13. новембар 1974) био је италијански филмски редитељ и глумац.
Започео је као позоришни и филмски глумац, а режијом је почео да се бави 1940. године. Битно је допринео развоју италијанског неореализма. У својим делима приказивао је стварност послератне Италије, темељећи свој приступ на готово документаристичком понирању у живот. Његови филмови осликани су хуманизмом и дубоким саосећањем са радничком класом. У свом филмском стилу тежио је да уједини поетске елементе с натуралистичким. Често је користио глумце аматере, нешто што су касније и други редитељи преузели од њега.
Четири филма које је режирао освојила Оскара: Чистачи ципела и Крадљивци бицикла (почасни), док су Јуче, данас и сутра и Врт Финци-Континијевих освојили Оскар за најбољи филм на страном језику. Велики критички успех Чистача ципела (први страни филм који је тако наградила Академија филмских уметности и наука) и Крадљивци бицикла помогли су да се успостави стална награда за најбољи страни филм. Ова два филма сматрају се делом канона класичног филма.[1] Телевизијски канал Тарнер класик мувиз је навео Крадљивце бицикла као једног од 15 најутицајнијих филмова у историја филма.[2]
Де Сика је исто тако био номинован за Оскара за најбољег глумца у споредној улози 1957. године за лик мајора Риналдија у филму америчког режисера Чарлса Видора из 1957. године, која је адаптација Хемингвејевог дела Збогом оружје, филма који није наишао на добар пријем код критичара и који се није показао као комерцијални успех. Де Сикова глума је сматрана врхунцем филма.[3]
Изабрана филмографија[уреди | уреди извор]
- Гримизне руже (Rose scarlatte, 1940.)
- Деца нас гледају (I bambini ci guardano, 1944.)
- Врата неба (La porta del cielo, зе1945.)
- Чистачи ципела (Sciuscia, 1946.)
- Крадљивци бицикла (Ladri di biciclette, 1948.)
- Чудо у Милану (Miracolo a Milano, 1951.)
- Умберто Д. (Umberto D., 1952.)
- Напуљско злато (L'oro di Napoli, 1954.)
- Кров (Il tetto, 1956.)
- Ћоћара (La ciociara, 1960.)
- Последњи суд (Il giudizio universale, 1961.)
- Јуче, данас, сутра (Leri, oggi, domani, 1963.)
- Брак на италијански начин (Matrimonio all'italiana, 1964.)
- Врт Финци-Континијевих (Il giardino dei Finzi Contini, 1970.)
- Кратки празници (Una breve vacanza, 1973.)
- Путовање (Il viaggio, 1974.)
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Ebert, Roger. „The Bicycle Thief / Bicycle Thieves (1949)”. Chicago Sun-Times. Приступљено 8. 9. 2011.
- ^ Ebert, Roger. „TCM's 15 most influential films of all time, and 10 from me”. Chicago Sun-Times. Приступљено 8. 9. 2011.
- ^ TV Guide review
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 |
Виторио де Сика на Викимедијиној остави. |
- Виторио де Сика на сајту IMDb (језик: енглески)
- Vittorio De Sica director bio for The Garden of the Finzi-Continis Sony Pictures Entertainment website, retrieved 8 April 2006
- Vittorio De Sica Review Wall Street Journal article, retrieved 9 March 2013
