Виторио де Сика
Виторио де Сика | |
---|---|
Виторио де Сика, 1959. године | |
Пуно име | Vittorio De Sica |
Датум рођења | 7. јул 1901. |
Место рођења | Сора, Италија![]() |
Датум смрти | 13. новембар 1974.73 год.) ( |
Место смрти | Неји на Сени![]() |
Супружник | Ђудита Рисон (1933—1968), Марија Мерцадер (1968—1974) |
Занимање | редитељ, глумац |
Веза до IMDb-а |
Виторио де Сика (итал. Vittorio De Sica; Сора, 7. јул 1901 — Неји на Сени, 13. новембар 1974) био је италијански филмски редитељ и глумац.
Започео је као позоришни и филмски глумац, а режијом је почео да се бави 1940. године. Битно је допринео развоју италијанског неореализма. У својим делима приказивао је стварност послератне Италије, темељећи свој приступ на готово документаристичком понирању у живот. Његови филмови осликани су хуманизмом и дубоким саосећањем са радничком класом. У свом филмском стилу тежио је да уједини поетске елементе с натуралистичким. Често је користио глумце аматере, нешто што су касније и други редитељи преузели од њега.
Четири филма које је режирао освојила Оскара: Чистачи ципела и Крадљивци бицикла (почасни), док су Јуче, данас и сутра и Врт Финци-Континијевих освојили Оскар за најбољи филм на страном језику. Велики критички успех Чистача ципела (први страни филм који је тако наградила Академија филмских уметности и наука) и Крадљивци бицикла помогли су да се успостави стална награда за најбољи страни филм. Ова два филма сматрају се делом канона класичног филма.[1] Телевизијски канал Тарнер класик мувиз је навео Крадљивце бицикла као једног од 15 најутицајнијих филмова у историја филма.[2]
Де Сика је исто тако био номинован за Оскара за најбољег глумца у споредној улози 1957. године за лик мајора Риналдија у филму америчког режисера Чарлса Видора из 1957. године, која је адаптација Хемингвејевог дела Збогом оружје, филма који није наишао на добар пријем код критичара и који се није показао као комерцијални успех. Де Сикова глума је сматрана врхунцем филма.[3]
Живот и каријера[уреди | уреди извор]
Рођен је 7. јула 1901. године у Сори у Лацију, као син напуљских родитеља.[4] Одгојен у сиромаштву, Де Сика је започео каријеру као позоришни глумац раних 1920-их и придружио се позоришној компанији Татјане Павлове 1923. Деценију касније, основао је сопствену компанију са супругом Ђудитом Рисоне и Серђиом Тофано. Компанија је углавном изводила лагане комедије, али такође је постављала Бомаршове драме и сарађивала са познатим редитељима попут Лукина Висконтија.[5]
Његов сусрет са сценаристом Чезаром Заватинијем био је веома важан догађај: заједно су створили неке од најславнијих филмова неореалистичког доба, попут Sciuscià (Чистача ципела) и Крадљиваца бицикала (објављеног као The Bicycle Thief у Америци), оба од који је де Сика режирао.[6]
Де Сика се појавио у британској телевизијској серији Четири праведна човека (1959).[7]
Лични живот[уреди | уреди извор]
Његова страст према коцкању била је добро позната. Због тога је често губио велике суме новца и прихватао посао који га иначе не би занимао. Никада није скривао своје коцкање; заправо, пројектовао га је на ликове из сопствених филмова, попут Грофа Макса (којег је глумио, али није режирао) и Напуљског злата,[7] као и у филму Генерал Дела Ровере, филму који је режирао Роселини док је де Сика играо насловну улогу.[8]
Године 1937. Виторио де Сика се оженио се глумицом Ђудитом Рисоне, која им је родила ћерку Емилију (Еми). Године 1942, на снимању Un garibaldino al convento, упознао је шпанску глумицу Марију Меркадер (рођаку Рамона Меркадера, атентатора на Леона Троцког), са којом је започео везу. Након развода од Ђудите у Француској 1954. године, оженио се Меркадер 1959. године у Мексику, али та заједница се према италијанском закону није сматрала важећом. Године 1968, добио је француско држављанство и оженио се са Меркадер у Паризу. У међувремену, са њом је већ имао два сина: Мануела 1949. године, музичара, и Христијана 1951. године, који ће следити очев пут као глумац и редитељ.[9]
Био је римокатолик.[10] Иако разведен, Де Сика се никада није одвојио од прве породице. Он је водио двоструки породични живот, уз двоструке прославе празника. Каже се да је, на Божић и Нову годину, он имао обичај да врати сатове за два сата у Меркадеровој кућу како би могао да наздравља у поноћ са обе породице. Његова прва супруга пристала је да задржи фасаду брака како њена ћерка не би оставила без оца.
Виторио де Сика а умро је у 73. години након операције услед рака плућа у болници Неји на Сени у Паризу.[11]
Изабрана филмографија[уреди | уреди извор]
- Гримизне руже (Rose scarlatte, 1940.)
- Деца нас гледају (I bambini ci guardano, 1944.)
- Врата неба (La porta del cielo, зе1945.)
- Чистачи ципела (Sciuscia, 1946.)
- Крадљивци бицикла (Ladri di biciclette, 1948.)
- Чудо у Милану (Miracolo a Milano, 1951.)
- Умберто Д. (Umberto D., 1952.)
- Напуљско злато (L'oro di Napoli, 1954.)
- Кров (Il tetto, 1956.)
- Ћоћара (La ciociara, 1960.)
- Последњи суд (Il giudizio universale, 1961.)
- Јуче, данас, сутра (Leri, oggi, domani, 1963.)
- Брак на италијански начин (Matrimonio all'italiana, 1964.)
- Врт Финци-Континијевих (Il giardino dei Finzi Contini, 1970.)
- Кратки празници (Una breve vacanza, 1973.)
- Путовање (Il viaggio, 1974.)
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Ebert, Roger. „The Bicycle Thief / Bicycle Thieves (1949)”. Chicago Sun-Times. Приступљено 8. 9. 2011.
- ^ Ebert, Roger. „TCM's 15 most influential films of all time, and 10 from me”. Chicago Sun-Times. Приступљено 8. 9. 2011.
- ^ TV Guide review
- ^ Lambiase, Sergio (20. 2. 2013). „Foto e lettere inedite di De Sica, il ciociaro cosmopolita che voleva essere napoletano”. Corriere del Mezzogiorno (на језику: италијански). Приступљено 22. 6. 2016.
- ^ Cardullo 2002, стр. 29.
- ^ Cardullo 2002, стр. 128, 164.
- ^ а б Curle & Snyder 2000, стр. 12.
- ^ Bondanella, Peter (1993). The Films of Roberto Rossellini. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 119. ISBN 0-521-39236-5.
- ^ Cardullo 2002, стр. 3.
- ^ „Famous Catholics”. www.adherents.com. Архивирано из оригинала на датум 14. 2. 2012. Приступљено 21. 2. 2012.
- ^ Kaufman, Michael T. (14. 11. 1974). „Vittorio De Sica, 73, Dies; Neorealist Movie Director”. The New York Times. Приступљено 8. 9. 2011.
Литература[уреди | уреди извор]
- Cardullo, Bert (2002). Vittorio De Sica: Director, Actor, Screenwriter. Jefferson, North Carolina: McFarland & Company. ISBN 0-7864-1135-X.
- Curle, Howard; Snyder, Stephen (2000). Vittorio De Sica: Contemporary Perspectives. Toronto: University of Toronto Press. ISBN 0-8020-0654-X.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
![]() |
Виторио де Сика на Викимедијиној остави. |
- Виторио де Сика на сајту IMDb (језик: енглески)
- Vittorio De Sica director bio for The Garden of the Finzi-Continis Sony Pictures Entertainment website, retrieved 8 April 2006
- Vittorio De Sica Review Wall Street Journal article, retrieved 9 March 2013