Пређи на садржај

Коштана (драма)

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте страницу Коштана.
Коштана
Плакат за представу из 1911. године у Руми.
Настанак
АуторБорисав Станковић
Земља Краљевина Србија
Језиксрпски
Садржај
Жанр / врста делаДрама
Темасагледавање проблема односа културе и индивидуалности, осећања спутаности, нелагодности, незадовољства које појединац осећа у цивилизованом свету
Место и време
радње		Предвечерје, Васкрс, Врање
Издавање
Издавање1929.
Број страница50
Тип медијаТврди повез[1]
Превод
Датум
издавања		1929.
Класификација
ISBN ?9788680430287
ТекстКоштана (Викизворник)

Коштана је драма српског књижевника Борисава „Боре” Станковића. Представља једно од најчешће играних и најрадије гледаних комада у српским позориштима. Сачињена је од четири чина. Садржи многе теме српског фолклора и патријархалних обичаја који су били присутни у касном 19. веку.

Стварање

[уреди | уреди извор]

Први пут је трећи чин објављен у часопису Звезда као позоришна игра у четири чина.[2][3] Станковић је ово дело написао када је имао око 24 године, али га је више пута преправљао све до коначне верзије коју је објавио као засебну књигу 1924. године. Верзија из ове године је послужила за сва друга штампања. Први пут је ова драма штампана у целости 1902. године у Српском књижевном гласнику.[2]

Заплет

[уреди | уреди извор]
 УПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис књиге!

Драма је састављена од четири чина.

Први чин

[уреди | уреди извор]

Почиње немиром у Хаџи Томиној кући. Његове ћерке причају о свом брату, Стојану, како проводи дане уз Коштану, ромску певачицу, што изазива велику бригу породици. Отац Хаџи Тома бесан је што му син проводи толико времена са лепом певачицом, а свој бес преусмерава ка својој жени Кати, окривљујући је за синовљево понашање. Убрзо се појављује Арса, председник општине и брат Миткета, који је такође често са Коштаном. Хаџи Тома и Арса расправљају о Коштани, Тома говори како је време да Арса предузме нешто, међутим Арса се правда да не може ништа да уради, јер се уз Коштанину песму сви веселе, певају и пуцају. Како не проналазе начин да престане весеље, као једину алтернативу виде да се Коштана присилно уда и да ће се само тако смирити ситуација у вароши. Први чин се завршава доласком полицајца који говори да је Стојан одвео Роме и друштво у Собин, на породично имање, што Хаџи Тому љути, па брзо одлази тамо, спреман да убије сина, док његова преплашена жена Ката остаје кући и моли се Богу.

Други чин

[уреди | уреди извор]

Место другог чина је Собин, породично имање од Хаџи Томе. На овом имању налазе се и слуге, Магда и Марко, који су весело дочекали њиховог младог газду Стојана, друштво, Роме и Коштану. Весеље доминира овим чином, а Митке од Коштане наручује "његову" песму.

Долазак бесног Хаџи Томе са пушком плаши веселе људе, али Магда успева да га смири. Она настоји да пробуди његова друга осећања и исказује му велико поштовање. Након Миткетовог указивања на обичаје, Хаџи Тома се смирује и седа. Коштанино певање враћа га у младост.

Посебан однос имају Стојан и Коштана, опсесивна заљубљеност Стојана у Коштану. Стојан је растрзан између тога што је воли и тога што зна да никада не може бити његова, да је не може оженити. Он не обећава Коштани да ће оставити породицу због ње јер његово деловање је потпуно онемогућено. Коштана се према њему понаша заштитнички, она га одговара од сукоба са оцем, одбија његов новац и говри му да не треба да је воли. Стојан се покорава очевом ауторитету и одлази кући без икаквог преког погледа.[4]

Трећи чин

[уреди | уреди извор]
Драга Спасић као Коштана, 1914. године.
Даница Васиљевић у костиму Кате, из комада Коштана, 1902. година.

Поново се приказује Хаџи Томин дом. Стојанова сестра Стана му саопштава да је отац читаву ноћ провео у весељу са Коштаном и да се променио. Стојан бесни, а затим бес пребацује на мајку. Мајка Ката му говори да треба да се ожени и да доведе девојку у кућу, да је читав свој живот посветила њему.


Хаџи Тома ужива са Коштаном и Ромима. Поред одбацивања сина, одбацује и жену, говори да је никад није ни имао. Арса уз помоћ Коштане успева да изведе Роме из хаџијске куће. Радња се премешта у Миткетову башту. Он на захтев свог брата одлази кући, али са собом води и Роме. Његова туга и мука је у томе што се осећа усамљеним. Помишља и да се убије, али га у томе спречава његов брат Арса.

Арса наређује да се Коштана уда за бањског Рома по имену Асан. Коштанина мајка једина се успротставља Арси, клечи, моли, али Арса није посустао у својој одлуци. Њена мајка, Салче, молила га је од страха, викала да је Коштана премлада за брак, бојала се шта ће јој се десити.

Четврти чин

[уреди | уреди извор]

Четврти чин се одиграва у ромској махали. Коштана чека под надзором полицајаца да Асан дође и одведе је. Осећа се беспомоћно, немоћно и бесно. Она кида одећу, уништава је, наружава сопствено лице. Кмет је напушта. Затим се појављује Стојан који је позива да заједно пођу у свет, где ће она бити само његова. Она не пристаје, не жели да ико укида њену слободу. Одриче се љубави, говори да никога није волела. Жели да остане апсолутно своја и одбија патријархалне захтеве. Стојан тужно одлази.

Коштана другачије види Миткета, моли га да је не да никоме. Међутим, Митке на њене молбе одговара да мора да буде разумна и да се помири са својом судбином. Говори јој да јој плач и очај неће ништа добро донети. На наредбу полиције, она одговара са прекором и гордошћу. Изговара да ће све сама, а уплаканој мајци говори да ћути. Решена је да издржи оно што јој је суђено.


О Коштани Борисава Станковића

[уреди | уреди извор]
Најава за представу Коштане, која је одиграна 6. маја 1933. године у Задужбини Илије М. Коларца.

Јован Скерлић с узбуђењем говорио је о овом књижевном делу. Описивао је трагични карактер драме и како "човеку срце остаје стегнуто" док прати радњу. Последњи чин, Скерлић назива "мртвачки тужним". Цела Коштана је тужна историја згажених срца и промашених живота. Сви ти људи много се веселе, али нико од њих није весео. У сваком од њих одиграва се вечита трагедија, стара као свет: јединка која тражи сву љубав, сву срећу, потпун, интензиван, слободан живот. Хаџија, који је преставник старог и деспотског, патријархалног морала, јечи што су му родитељи наметнули "стару, мртву, ледну и плачљиву". Весели Митко куне своју породицу. Стојана младост остави раздераног срца. Коштана са клетвом полази за Асана и улази у живот. Сви као једна душа јецају: "Беше моје".[5]

Позориште

[уреди | уреди извор]
Борисав Станковић, југословенска марка из 1976.

Драма је први пут изведена 22. јуна 1900. године у Народном позоришту у Београду. Редитељ је био Чича Илија Станојевић, који је истовремено играо Митку. Коштану је глумила Зорка Тодосић, а музички аранжман је урадио Фрањо Покорони.[6] Прво извођење драме било је неуспешно, јер је било мало публике, лоших критика и незадовољство Станковића.[2] Постоји и аудио-запис у коме Чича Илија Станојевић игра Миткета у Фонотеци радио Београда.[7]

После овога Станковић врши око осамдесет промена у комаду и у дидаскалијама.[8]

Године 1924. године Станковић слави тридесет година књижевног стваралаштва и бира Коштану да се поново штампа. Коштану је играла глумица Драга Спасић, а Хаџи Тому Димитрије Гинић.[8] 7. априла 1928. године дешава се нова премијера драме у режији Димитрија Гинића. Први пут, уместо Чича Илије, Миткета глуми други глумац Никола Гошић, а Коштану Софија Новаковић.[9]

Инспирација за лик Коштане

[уреди | уреди извор]
Лик Коштане је заснован на стварној истоименој певачици и играчици ромског порекла, која је живела у другој половини 19. и првој половини 20. века. Овде су је пред крај живота фотографисали Хелена Кинг и Вида Метенсон, васпитачице Американског дома за ратну сирочад у Врању.

Инспирацију за лик Коштане била је Ромкиња из Врања по имену Малика, која је с оцем и братом певала по кафанама и приватним слављима, а због лепоте и шарма се прочула надалеко.[10][11][12]

Борисав Станковић у је у свом делу описао да надимак дугује "крупним очима као у кошуте". О томе да ли су се писац и она заправо срели, постоје различите верзије. По једној, то се догодило само једном, јер је писац тад био гимназијалац и у механу у којој је Малика певала дошао је само једном, да би се уверио у њену лепоту. По другој причи, оној коју је после Станковић подржао, одрастајући у Врању је чуо за лепу ромску певачицу, јер је њена трупа била најбоља и најчешће позивана да наступа по кућама имућних Врањанаца, али је пре писања није видео. Њихов сусрет одиграо се у једној кафани у Врањској Бањи, тек након што се Коштана већ играла у позориштима широм Србије.[10]

Коштана је била врло популарна певачица, по сопственим исказима, певала је и краљевима Петру и Александру Карађорђевићу. Врањанци су наставили да је зову Коштана, што значи "кестен", а "Коштан" је неко ко је чврст и једар. У старости је говорила да не воли ни Станковића, ни новинаре, јер како каже мрзи их што пишу о њој и разносе је по целом свету, а она никоме није ништа нажао учинила и да то не заслужује.[12]

Ликови

[уреди | уреди извор]
  • Хаџи Тома
  • Ката, жена Хаџи Томина
  • Стана, кћи Хаџи Томина
  • Стојан, син Томи Хаџија
  • Арса, председник општине
  • Васка, кћи Арсина
  • Коца, другарица њена
  • Митка, брат Арсин
  • Марко, воденичар Томин
  • Полиција, старешина над пандурима
  • Пандур
  • Кмет
  • Гркљан, Ром, свирач, отац Коштанин
  • Курта, ромски пандур
  • Коштана, Ромкиња, певачица и играчица
  • Салче, мати Kоштанина

Адаптације

[уреди | уреди извор]

Текст је транспоновао Петар Коњовић у истоимену оперу чије је прво извођење било 1931. године у Загребу.[13] Снимљен је истоимени филм 1976. године у режији Славољуба Стефановића.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ https://www.delfi.rs/knjige/1174_kostana_knjiga_delfi_knjizare.html
  2. ^ а б в http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-0861/2009/0350-08610901051Z.pdf Неколико допуна о Коштани Борисава Станковића, Весна О. Марковић, Београд, стр. 61
  3. ^ http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-0861/2009/0350-08610901051Z.pdf Сања Златановић, Етнографски институт САНУ, Београд, стр. 54
  4. ^ „Koštana prepričano, Borisav Stanković | Lektire.rs”. www.lektire.rs. Приступљено 2022-06-20. 
  5. ^ Станковић 2016, стр. 11, 12.
  6. ^ Драгољуб Влатковић, Убава мома род нема, Коштана на сцени 1900—1975, Музеј позоришне уметности, Театрон, Београд, 1979, 9. стр
  7. ^ Фонотека Радио Београда, TG — 2248.
  8. ^ а б http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-0861/2009/0350-08610901051Z.pdf Неколико допуна о Коштани Борисава Станковића, Весна О. Марковић, Београд, стр. 62
  9. ^ http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-0861/2009/0350-08610901051Z.pdf Неколико допуна о Коштани Борисава Станковића, Весна О. Марковић, Београд, стр. 63
  10. ^ а б admin (2020-11-15). „SUDBINA TRAGIČNIJA OD DRAME: Evo kako je izgledala prava Koštana Bore Stankovića! (FOTO) | Serbiantimes.info” (на језику: енглески). Приступљено 2022-06-20. 
  11. ^ "Политика", 7. авг. 1938
  12. ^ а б „Политика”, 6. април 1941
  13. ^ http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-0861/2009/0350-08610901051Z.pdf Сања Златановић, Етнографски институт САНУ, Београд, стр. 54

Литература

[уреди | уреди извор]

Станковић, Борисав (2016). Коштана, Ташана, Јовча. Драслар. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Викизворник има изворни текст повезан са чланком Коштана.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Коштана_(драма)&oldid=27748764”