Културна историја

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Културна историја комбинује приступе антропологије и историје да би се сагледале популарне културне традиције и културне интерпретације историјског искуства. Испитује записе и приче из прошлости, обухватајући континуитет догађаја (који се догађају сукцесивно и воде из прошлости у садашњост, па чак и у будућност) који се односе на културу.

Културна историја бележи и интерпретира прошле догађаје који укључују људска бића кроз друштвени, културни и политички миље или се односи на уметност и начин на који група фаворизује. Јакоб Буркхарт (1818-1897) помогао је да се културна историја постави дисциплином. Културна историја проучава и тумачи запис о људским друштвима означавајући различите карактеристичне начине живота које је изградила група људи о којој се говори. Културна историја укључује скуп протеклих културних активности, као што су церемонија, час у пракси и интеракција са локалима.

Опис[уреди | уреди извор]

Многи садашњи историчари културе тврде да је ово нови приступ, мада су историју културе помињали историчари из деветнаестог века, попут швајцарског научника историје ренесансе Јакоба Буркхарта.[1]

Културна историја се у својим приступима преклапа с француским покретима историје менталитета (Филип Пoaрjер, 2004) и такозваном новом историјом, а у САД-у је уско повезана са пољем америчких студија. Као што је изворно осмислио и практиковао швајцарски историчар из 19. века Јакоб Буркхарт у погледу италијанске ренесансе, културна историја је била оријентисана на проучавање одређеног историјског периода у целости, у погледу не само њених слика, скулптура и архитектуре, већ и економске основе која подржава друштво и друштвене институције њеног свакодневног живота.[2] Одјеци Буркхартовог приступа у 20. веку могу се видети у књизи Јохана Хејзинга Јесен средњег века (1919).[3]

Најчешће је фокус на феноменима у којима учествују нелитне групе у друштву, попут: карневала, фестивала и јавних ритуала; традицији извођења прича, епова и других вербалних форми; културној еволуцији у људским односима (идеје, науке, уметности, технике); и културним изразима друштвених покрета попут национализма. Такође испитује главне историјске концепте као што су моћ, идеологија, класа, култура, културни идентитет, став, раса, перцепција и нове историјске методе. Многе студије разматрају прилагођавања традиционалне културе масовним медијима (телевизија, радио, новине, часописи, плакати итд.), од штампе до филма и, сада, интернета (култура капитализма). Њени модерни приступи потичу из историје уметности, анала, марксистичке школе, микроисторије и нове културне историје.[4]

Уобичајене теоријске валидације за новију културну историју су обухватале: Јирген Хабермасову формулацију јавне сфере у Структуралној трансформацији буржоаске јавне сфере; Клифорд Герцову идеју о дубоком опису (изложену на пример у Интерпретацији култура); и идеју меморије као културно-историјске категорије, о којој се дискутује у Пол Конертоновом раду Како се друштва сећају.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Historicising Historical Theory’s History of Cultural Historiography". Alison M. Moore, Cosmos & History: The Journal of Natural and Social Philosophy, 12 (1), February 2016, 257-291.
  2. ^ Siegfried Giedion, Space, Time and Architecture (6th ed.), p 3.
  3. ^ See Moran, Sean Farrell (2016). „Johan Huizinga, The Waning of the Middle Ages, and the Writing of History”. Michigan Academician. 42 (3): 410—22. doi:10.7245/0026-2005-43.3.410. 
  4. ^ What Became of Cultural Historicism in the French Reclamation of Strasbourg After World War One? French History and Civilization 5, 2014, 1-15

Литература[уреди | уреди извор]

  • Arcangeli, Alessandro. (2011) Cultural History: A Concise Introduction (Routledge, 2011)
  • Burke, Peter. (2004). What is Cultural History?. Cambridge: Polity Press.
  • Cook, James W., et al. The Cultural Turn in U. S. History: Past, Present, and Future (2009) excerpt; 14 topical essays by scholars
  • Ginzburg, Carlo (1989). Clues, Myths and the Historical Method. Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-4388-4.  Ginzburg "challenges us all to retrieve a cultural and social world that more conventional history does not record." -Back Cover
  • Green, Anna. (2008). Cultural History. Theory and History. Basingstoke and New York: Palgrave MacMillan.
  • Hérubel, Jean-Pierre V.M. (2010, January). "Observations on an Emergent Specialization: Contemporary French Cultural History. Significance for Scholarship." Journal of Scholarly Publishing 41#2 pp. 216–240.
  • Kelly, Michael. "Le regard de l’étranger: What French cultural studies bring to French cultural history." French Cultural Studies (2014) 25#3-4 pp: 253-261.
  • Kırlı, Cengiz. "From Economic History to Cultural History in Ottoman Studies." International Journal of Middle East Studies (2014) 46#2 pp: 376-378.
  • McCaffery, Peter Gabriel, and Ben Marsden, eds. The Cultural History Reader (Routledge, 2014)
  • Melching, W., & Velema, W. (1994). Main trends in cultural history: ten essays. Amsterdam: Rodopi.
  • Moore, Alison M. "Historicising Historical Theory's History of Cultural Historiography". Cosmos & History: The Journal of Natural and Social Philosophy, 12 (1), February 2016, 257-291.
  • Moore, Alison, What Became of Cultural Historicism in the French Reclamation of Strasbourg After World War One? French History and Civilization 5, 2014, 1-15
  • Morris, I. (1999). Archaeology as Cultural History: Words and Things in Iron Age Greece. Blackwell Publishing.
  • Munslow, Alun (1997). Deconstructing History. Routledge. ISBN 0-415-13192-8
  • Poirrier, Philippe (2004), Les Enjeux de l’histoire culturelle, Seuil.
  • Poster, M. (1997). Cultural history and postmodernity: disciplinary readings and challenges. New York: Columbia University Press.
  • Ritter, H. (1986). Dictionary of concepts in history. Reference sources for the social sciences and humanities, no. 3. Westport, Conn: Greenwood Press.
  • Salmi, H. (2011). "Cultural History, the Possible, and the Principle of Plenitude." History and Theory 50 (May 2011), 171-187.
  • Schlereth, T. J. (1990). Cultural history and material culture: everyday life, landscapes, museums. American material culture and folklife. Ann Arbor, Mich: UMI Research Press.
  • Schwarz, Georg, Kulturexperimente im Altertum, Berlin: SI Symposion, 2010.
  • Spang, Rebecca. (2008). "Paradigms and Paranoia: how modern is the French Revolution?" American Historical Review, in JSTOR

Спољашње везе[уреди | уреди извор]