Кургани Сигета

С Википедије, слободне енциклопедије
Kurgan back.png
Кургани Сигета
Siget dvojni kurgan 11.jpg
Кургани Сигета на мапи Војводине
Кургани Сигета
 Назив хумке или групе:
Хумке код Сигета
 Кодни назив:
BAN031-BAN036
 Тип:
Тумул, курган
 Локација (општина):
 Традиционални назив:
(Камара-хумка)
 Порекло назива:
Непознато
 Историјски период:
III-I.век п. н. е.—III.век
 Епоха:
Непознато
 Порекло (култура):
 Димензије (приближно):
32×16 m
 Висина (приближно):
1,5–2 m
 Материјал:
Земља
 Стање:
Узорано
 Археолошки истражено:
Не

У северном Банату је према сведочењу историјских докумената и старих мапа[1] некада било много кургана, који су данас већим делом уништени. Као доказ овдашњег присуства номада са истока који су градили ове гробнице данас још стоји 7 или 8 кургана и широј околини Сигета у правцу Кнежевца. Већина се налази по рубовима бившег меандра Тисе, док две ниске хумке које се налазе усред пустаре можда су из новијег, Сарматског периода (сармати су код нас прешли на градњу нижих хумки). Све хумке су веома ниске, спљоштеног облика, чак и оних неколико које нису преоране, а вегетациони покривач на њима показује да нису никада диране. Ипак, на једној од њих је висинска кота од камена из доба Аустроугарске.

Опис подручја[уреди | уреди извор]

Пустара Сигет

Сигет је велико степско подручје на око 4000 хектара у тромеђу Српског Крстура, Сигета и Банатског Аранђелова. Из погледа кургана подручје је интересантно јер теренске одлике претпостављају две епохе настањења курганских народа. Ранија епоха могла је бити у периоду када је подручје било поплављено. Само име насеља Сигет у преводу са мађарског језика значи острво. И старе мапе из Аустријског административног периода[1] показују да је ово подручје стално или у већем делу године било под водом, а у времену пре уређења Тисе (19. век) ободи меандара који су у Тису водили гравитационе сливове са Карпата издизали су се у виду спрудова.

Данас је подручје мозаично, испресецано мноштвом хаотично повучених канала којима се покушава одвести сувишна вода овог ниског подручја – просечна надморска висина је 77-81 m, најнижа тачка је на 76,3, а највиша на једној од хумки, 83,1 m.

На овом месту је недвосмислено у праисторијско време текла Тиса, пошто је и дан данас слатина испресецана остацима меандара који су за влажна периода потпуно непроходни – дубина воде може износити и до 1 метар.

на ободу дела "Врбовити Сигет" разазнаје се обала задњег меандра Тисе, а велика долина широка и до 500 m је некадашње корито, које је и данас пуно воде и трске. Сама слатина такође је препуна доља, у виду дугачких бара са сланом водом и јединственим живим светом. Овај предео образован је пре много векова, када се вода постепено повлачила ка Тиси, а за собом оставила прво мочварно, а затим све сувље станиште. На простору се налази неколико ниских кургана, од којих су само два сачувана у првобитном стању. Од њих мањи има димензије 16x15 m, а већи 32x25 m. Остали кургани који се налазе на рубовима нешто су већи, али су у веома лошем стању, једва се разазнају. Камара хумка је некада могла имати промер од 50 m, док је Хајдучки сигет највиши део који је вероватно увек био на сувом.

Интересантно је напоменути да се за лепа времена одавде беспрекорно види Сегедин.

Заштита[уреди | уреди извор]

Велик део атара у Сигету је слатински пашњак, који се још увек користи за традиционално пашарење, што је јединствено У Војводини. Ово спада не само међу задња пашњачка подручја Баната, већ и целе Панонске Низије. Као такво, ужива заштиту државе, као део резервата СРП Пашњаци велике дропље. Сама дропља одавде је изумрла, али на овом подручју гнезди најређа птица Србије, орао крсташ. Успешно гнежђење било је недавно, први пут након деценију: један младунац је узрастао и излетео упркос узнемиравању, кошењу машинама око гнезда, проласку трактора и радних машина, чему се орнитолози веома чуде, јер је птица осетљива на узнемиравање. На рубовима резервата такође се гнезди и пар белорепана. Људи, нарочито мештани би требало да имају више разумевања за заштиту природе, пошто се ради о задњим таквим пределима у Србији које одговарају за опстанак овако ретких врста.

Ждралови излећу из некадашњег меандра Тисе или њене притоке (шума на хоризонту показује данашњи положај реке)

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Мапе Аустроугарских војних премера Архивирано на сајту Wayback Machine (17. децембар 2015), 1763-1887 (Military Mapping Survey of Austria-Hungary)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Никола Тасић (1983): Југословенско Подунавље од индоевропске сеобе до продора Скита - Посебна издања Балканолошког института (Српска академија наука и уметности) књ. 17.; Матица српска, Одељење друштвених наука, Нови Сад – Балканолошки институт САНУ, Београд
  • Bogdan Brukner, Borislav Jovanović, Nikola Tasić (1974): Praistorija Vojvodine – Monumenta archaeologica Vol. I (knjiga 3 Monografije Instituta); Institut za izučavanje istorije Vojvodine - Savez Arheoloških Društava Jugoslavije. Novi Sad (English summary/text at pages 425-484)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]