Манго
| Манго | |
|---|---|
| |
| Незрели плодови манга | |
Научна класификација 
| |
| Царство: | Plantae |
| Кладус: | Tracheophytes |
| Кладус: | Angiospermae |
| Кладус: | Eudicotidae |
| Кладус: | Rosids |
| Ред: | Sapindales |
| Породица: | Anacardiaceae |
| Потпородица: | Anacardioideae |
| Род: | Mangifera L. |
| Врсте | |
| |
Манго (лат. Mangifera indica) је биљка (воће) која расте у тропским крајевима.[1] Постоји око 35 врста манга. Плод манга се комерцијално користи. Манго се данас узгаја у свим тропским земљама, а нарочито у Индији и Индокиниодакле и потиче.[2] Археолози су на основу историјских записа утврдили да се ово воће у Индији, Пакистану и Мјанмару гајило још пре 4.000 година. Реч манго потиче од малајског назива мане који су португалци усвојили као мангу када су дошли у Кералу 1498. године.
Око 5. века п. н. е. пренесен је из Индије до осталих делова тропске Азије, одакле се даљом култивацијом раширио по свету. Португалци су били први еврпољани који су видели и пробали манго након чега су га пренели у Бразил у 16. веку, око 1.700. године, одакле је стигао до Флориде почетком 18. века. Након тога се манго шири у све тропске крајеве.
Будистички монаси су имали значајну улогу у ширењу овог воћа ван граница Индије јер су га они и разносили током својих путовања широм источне Азије, а касније су улогу имали и персијски трговци који су воће представили народима на Блиском Истоку и Африци.
Манго је проглашен за национално воће у Индији, Пакистану и на Филипинима, а Индија је и даље највећи извозник овог воћа у свету.
Катактеристике и употреба
[уреди | уреди извор]
Ботанички, манго је тропско коштуњаво воће са Mangifera indica дрвета, које расте 15 до 18 метара и чији плод се састоји од спољашње нејестиве коре, меснатог дела и централне коштице унутра. Најближи сродници овог воћа су индијски орах и пистаћи.[3] Овом воћу одговара сушна сезона која стимулише производњу плодова, док у кишним подручјима гљивична болест позната као антракноза уништава цветове и младе плодове.[4] Толеранција овог дрвена на хладноћу је врло ниска док успева на различитим земљиштима.
Плод манга се бере и транспортује док је још зелен. Зрео има интензивни мирис, који испушта под благим притиском. Да би сазрео, полузрелом плоду на собној температури треба 3 до 5 дана, док се зрео може држати у фрижидеру 2 до 3 дана.[5] Зависно од сорте разликује се по величини, али и по кори која може да буде жута, црвена, или комбинација ове две боје, док унутрашње месо увек има исту златно жуту боју.
Исецкан на комаде често се комбинује са папајом, бананама и кокосом, у воћним салатама. Такође се користи самлевен уз лед и јогурт, како би се добио освежавајући напитак. Од манга се прави и маринада за гриловано месо или десертне сосове. Углавном се конзумира свеж, али постоје и различите комбинације конзервисаног. Од манга се праве и воћни сокови и каше.[5]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. Л-М. Београд: Политика : Народна књига. стр. 107. ISBN 86-331-2116-6.
- ^ „Mango: botany and taxonomy, HorticultureWorld”. Архивирано из оригинала 29. 01. 2012. г. Приступљено 31. 07. 2019.
- ^ „Манго чињенице”.
- ^ „Британика енциклопедија”.
- ^ а б "Encyclopedia of Foods: A Guide to Healthy Nutrition."
Литература
[уреди | уреди извор]- Experts from Dole Food Company; Experts from The Mayo Clinic; Experts from UCLA Center for H (13. 01. 2002). Encyclopedia of Foods: A Guide to Healthy Nutrition. Elsevier. ISBN 978-0-08-053087-1.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Sorting Mangifera species
- Mango research pages
- Mango cultivar list Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (16. септембар 2015)
- Mangoes and health
- Mango
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
