Митрополит београдски Леонтије

С Википедије, слободне енциклопедије
Леонтије (Ламбровић)
Место рођењаЈедрене
Османско царство
Место смртиКишињев
Руска Империја

Леонтије Ламбровић[1] (1801—1813) био је београдски митрополит, пореклом Грк.

Био је Карађорђев противник и у пријатељству са дахијама. С руским представником Родофиникином[2] се мешао у српске унутрашње борбе. Његовом кривицом погубљен је Хаџи-Рувим. Према речима Леополда фон Ранкеа, Срби су Леонтија "мрзели толико колико и саме Турке".[3]

Долазак Леонтија на положај митрополита[уреди | уреди извор]

Леонтијев долазак на положај митрополита београдског био је у сени убиства његовог добротвора и учитеља, митрополита Методија. Митрополит карловачки Стефан Стратимировић, истина са резервом, указује на то да је „извесна сенка лукавости и нечасног држања пала на њега“ [4] приликом уздизања на владичански положај. Неки историчари износе претпоставке да је митрополит Леонтије био умешан и у смрт хаџи Мустафе-паше јер је он могао бити „једини и најсигурнији сведок црног злочина његовог".[5]

Убиство митрополита Методија и Хаџи Мустафа-паше је у значајној мери помогло доласку на власт дахија, који су у Београдском пашалуку завели један од најстрашнијих терора тог времена. Претходни догађаји су зближили митрополита Леонтија и дахије. Митрополит Леонтије је, у самом почетку, показао своју оданост према дахијама тако што је, сазнавши од архимандрита манастира Боговађе Хаџи-Рувима да се народ спрема на устанак,[5] истог је оклеветао код свог пријатеља Кучук Алије. Одмах је, наредбом Кучик Алије, уследило погубљење Хаџи-Рувима на Калемегдану, 28. јануара 1804. године.

У време кад је српском народу и српском духовништву било потребно више разумевања и помоћи, овај чин митрополита је окарактерисан као издајнички и наишао је на подозрење у народу и верницима.

Митрополит Леонтије у време Устанка[уреди | уреди извор]

Тек пошто је 1804. године изгубио моћног заштитника (Кучук Алију), митрополит је побегао у српски штаб[6], али са Србима није остао, него је отишао у Цариград. Тамо се повезао са портом, што је опет изазвало велико подозрење српских старешина.

Леонтије се 1806. године вратио у Београд. Пошто је оценио да се ратна срећа окренула Србима, стао је уз устанике. Међутим, Карађорђе је знао да има посла са издајником и старим сарадником дахија и није хтео да га трпи поред себе, него га је упутио у Смедерево, где се налазио Совјет (српска влада).

Прота Матеја Ненадовић сведочи да је „ вожд мрзео Леонтија као најгорег Турчина" и то због тога „што су све четири дахије послали међу Србе владику, а (он) дошао је у војску и Србе саветовао да се прођу буне, но да се агама покоре"[7].

Митрополит је знао искористити, своје присуство у Совјету, али након пресељења престолнице у Београд, на наговор Карађорђа, искључен је из Совјета. Од тада, митрополит Леонтије почиње своју борбу против Карађорђа и Младена Миловановића, председника Совјета.[8]. Користио је најпогодније тренутке за антиреволуционарну пропаганду и сејање неповерења код народа према устаничким вођама.[9] Верске литургије и народне зборове је често користио у те сврхе.

Због ових активности, Карађорђе је више пута покушао да га протера из Србије, али је наишао на противљење руске дипломатије на челу са Константином Родофиникином[10].

Живот након устанка[уреди | уреди извор]

После пропасти устанка 1813. године, митрополит прелази Дунав и напушта тадашњу Србију и тим положај митрополита београдског. Настанио се у Кишињеву, где је умро 1822. године[11].

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мала енциклопедија „Просвета“, четврто издање, Београд. Издавачка радна организација „ Просвета", Београд. 1986. 
  2. ^ "Сион", Београд 21. март 1874.
  3. ^ Ранке 1991, стр. 67.
  4. ^ Митрополит Среван Статимировић, "Личности у српском устанку од 1804". Српски књижевни гласник, Београд (1900). p. 260. 
  5. ^ а б Миленко Вукичевић „ Митрополит Леонтије Ламбровић". Гласник Православне цркве, Београд (1900). p. 31. 
  6. ^ Историја прикљученија у Србији от год. 1804-1812. Летопис Матице српске, књ. В, Будим (1826). p. 37. 
  7. ^ Лазар Арсенијевиц-Баталака," Историја српског устанка". Београд (1898). p. 302-303. 
  8. ^ Матеја Ненадовић "Мемоари". pp. 237. 
  9. ^ Миленко Вукичевић „Митрополит Леонтије Ламбровић". Гласник Православне цркве, Београд (1900). p. 268. 
  10. ^ Serbije placevnoje. стр. 25. 
  11. ^ Др Љубивоје Церовић, „ Срби у источноевропској дијаспори". Министарство Републике Србије за везе са Србима изван Србије, Београд, 1997. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро. 
  • Љубивоје Церовић, „ Срби у источноевропској дијаспори". Министарство Републике Србије за везе са Србима изван Србије, Београд, 1997. 
  • Мала енциклопедија „Просвета“, четврто издање, Београд. Издавачка радна организација „ Просвета", Београд. 1986. 
  • Митрополит Среван Статимировић, "Личности у српском устанку од 1804". Српски књижевни гласник, Београд (1900). p. 260. 
  • Миленко Вукичевић „ Митрополит Леонтије Ламбровић". Гласник Православне цркве, Београд (1900). p. 31. 
  • Историја прикљученија у Србији от год. 1804-1812. Летопис Матице српске, књ. В, Будим (1826). p. 37. 
  • Лазар Арсенијевиц-Баталака," Историја српског устанка". Београд (1898). p. 302-303. 
  • Матеја Ненадовић "Мемоари". pp. 237. 
  • Миленко Вукичевић „ Митрополит Леонтије Ламбровић". Гласник Православне цркве, Београд (1900). p. 268. 
  • Радосављевић, Недељко В. (2007а). Православна црква у Београдском пашалуку 1766—1831: Управа Васељенске патријаршије. Београд: Историјски институт САНУ. 
  • Радосављевић, Недељко В. (2007б). „Београдски митрополити од 1739. до 1804. године” (PDF). Историјски часопис. 55: 219—234. 
  • Ранке, Леополд (1991). Српска револуција. Београд: Српска књижевна задруга. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  • Миленко Вукичевић, „ Митрополит Леонтије Ламбровић" Гласник Православне цркве, Београд 1900


Претходник:
Методије
митрополит београдски

1801. 1813.

Наследник:
Дионисије II