Немања Марковић
| немања марковић | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Лични подаци | ||||||
| Датум рођења | 3. јул 1915. | |||||
| Место рођења | Крагујевац, Краљевина Србија | |||||
| Професија | правник | |||||
| Деловање | ||||||
| Члан КПЈ од | 1937. | |||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||
| Одликовања |
| |||||
Немања Марковић (Крагујевац, 3. јул 1915 — ) био је учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички и спортски радник СР Србије и југословенски репрезентативац у стрељаштву.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 3. јула 1915. у Крагујевцу. Основну школу и гимназију је завршио у родном месту, а потом је студирао на Правном факултету у Београду. Током студија прикључио се револуционарном студентском покрету.[1] Члан тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 1937. године. Током студија је као комуниста више пута био хапшен и прогањан од полиције.[2]
Његовом заслугом, руководство Покрајинског комитета КПЈ за Србију се повезало са Јанком Јанковићем, шефом картотеке Специјалне полиције у Београду, који му је био рођак. Сарадња са Јанковићем била је веома значајна за деловање КПЈ у окупираном Београду.[3]
Након окупације Југославије, 1941. учествовао је у организовању устанка и био борац Крагујевачког партизанског одреда, а касније борац Прве пролетерске ударне бригаде.[1][2] Каније је био члан Политодела Треће далматинске ударне бригаде, са којим је уествовао у бици на Сутјесци, током маја и јуна 1943. године.[4] Као врхунски стрелац у току рата се истицао својим стрељачким способностима. У писму Коминтерни, упућеном октобра 1942. Јосип Броз Тито навео је неколико његових подвига — „у последњим борбама код Кључа са 7 метака убио је 7 усташа. Прошле године у Србији он је у борби код Равне горе с недићевцима с 8 метака убио 8 недићевих бандита”. Током масовног стрељања грађана Крагујевца, октобра 1941. стрељани су његов отац и два брата.[5]
После ослобођења, био члан и потом секретар Окружног комитета КПЈ за Крагујевац, директор Дирекције електропривреде Народне Републике Србије, министар у Влади НР СРбије, председник Народног одбора крагујевачког среза (од 1952), предсесник Комисије за верска питања Извршног већа Скупштине СР Србије. Биран је за члана Централног комитета СК Србије и Главног одбора ССРН Србије, као и за народног посланика Народне скупштине ФНРЈ и Народне скупштине НР Србије.[1][2]
Био је један од првих стрелаца У Југославији и победник на међународном такмичењу у Лозани, потом вишеструки репрезентативац Југославије и рекордер у стрељаштву и председник Стрељачког савеза Србије.[1][2][6]
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден братства и јединства првог реда, Орден заслуга за народ првог реда, Орден за храброст и Орден партизанске звезде трећег реда.[1]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д Ko je ko 1957, стр. 423.
- ^ а б в г Ko je ko 1970, стр. 612.
- ^ Odić & Komarica 1988, стр. 466.
- ^ Kučan 1996, стр. 1015.
- ^ Tito 12 1982, стр. 128.
- ^ Просвета 2 1978, стр. 488.
Литература[уреди | уреди извор]
- Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957. COBISS.SR 4864263
- Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970. COBISS.SR 4897031
- Мала енциклопедија Просвета том II. Београд: Просвета. 1978. COBISS.SR 445959
- Josip Broz Tito sabrana djela — tom XII. Beograd: Izdavački centar „Komunist”. 1982. COBISS.SR 75736332
- Odić, Slavko; Komarica, Slavko (1988). Partizanska obavještajna služba 1941-1942 — šta se stvarno događalo tom II. Zagreb: Centar za informacije i publicitet. ISBN 86-7125-032-6. COBISS.SR 512422749
- Kučan, Viktor (1996). Borci Sutjeske. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. COBISS.SR 48005900
