Павле Марковић-Адамов

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Павле Марковић-Адамов
Pavle Marković-Adamov.jpg
Павле Марковић-Адамов
Датум рођења(1855-11-03)3. новембар 1855.
Место рођењаНови Карловци
  Аустријско царство
Датум смрти27. јануар 1907.(1907-01-27) (51 год.)

Павле Марковић-Адамов (3. новембар 185527. јануар 1907) је српски романтичарски књижевник, оснивач и уредник књижевног листа Бранково коло.

Родио се у Новим Карловцима (или Сасе) у Срему. Гимназију је учио у Карловцима и Новом Саду, а филозофију у Грацу и Бечу. Године 1880., са 26 година дошао је за професора гимназије у Карловцима, а 1895. године оснива књижевни часопис "Бранково коло".[1]

Уређивао је више година и "Орао" - велики српски илустровани календар, који је излазио у Великој Кикинди.[2]

Током живота био је он председник Управног одбора друштва књижевника, новинара и уметника "Змај" у Сремским Карловцима (1905). Затим, подпредседник Књижевног одељења Матице српске, почасни члан Српске књижевне задруге у Београду, члан "Српског књижевног друштва" у Београду.[3] Највише је заслужан за организацију свечаности преношења посмртних остатака песника Бранка Радичевића из Беча, на Стражилово 1883. године.

Преводи и песме[уреди]

У српској књижевности се јавио седамдесетих година 19. века, када је романтичарски покрет већ био у опадању и када се јављају реалистичне тенденције међу српским писцима. Књижевни рад је започео јао гимназиста преводима Шилера, Хајнеа и неких мањих песника као што су Стеван Милов, Анастазијус Грин и Хамерлинг и оригиналним песмама, у духу и у облику српске романтичарске лирике. И поред примећености његових Наданових песама (1877), убрзо је у потпуности прешао на писање приповедака. Поезију је наставио да пише све до смрти, али није је више објављивао.

Приповетке[уреди]

Као и поезију, и приповетке је почео рано да пише, али су и оне биле слабе књижевне вредности, оптерећене романтичношћу, сентименталношћу и уопште застарелим поетским схватањима. Објавио је своју прву приповетку у "Јавор-у" 1874. године.[4] Преводећи приповетке страних приповедача наилази на аустријског писца П. К. Розегера, који је у својим причама сликао живот тиролског сељака. Адамов почиње да се угледа на њега и да га подражава, па његове приче по много чему подсећају на аустријску (немачку) приповетку.

Ово откриће позитивно је утицало на прозно стваралаштво Павла Марковића-Адамова, јер од тада он мало реалније посматра живот и труди се да верно наслика живот српских сељака у Срему. Године 1883. изашле су у Панчеву његове Слике и прилике из српског живота,[5] у којима поред оригиналних приповедака има и прерада по Розегеру. Тек након објавњивања приповетке Јоле, Адамов излази на глас као приповедач. У том периоду, сликајући сремско село, умногоме подсећа на Веселиновића, који слика мачванско село. Објављује две свеске приповедака На селу и прелу (Нови Сад, 1886, 1888). Избор из тих прича, који је начинио сам писац, издала је под истим насловом Српска књижевна задруга 1901.

Остала дела[уреди]

Од већих радова највреднији је роман Дух времена сад је таки. У новосадском позоришту једно време игран је његов комад Поп Доброслав, који проблематизује појаву назаренства међу Србима.

Опште карактеристике[уреди]

Иако се, под утицајем нових литерарних тенденција, Павле Марковић-Адамов трудио да ублажи своје роматичарско схватање књижевности и да што верније и природније наслика друштво и људе свог времена, он је остао романтичар у души. Његово схватање остало је да „писац романа мора бити песник“. Он и у приповеткама, као и у поезији, највише воли сентименталне мотиве, сеоску љубавну идилу, награђивање врлине и кажњавање порока. Као конзервативац у књижевности, он се и у позним годинама чуди како Херцеговац Алекса Шантић преводи Хајнеов Лирски интермецо.

Поред тих слабости, показивао је у својим делима и искрену осећајност, реалне слике из сеоског живота и показивао интерес за фолклор.

Последњих година се у потпуности посветио уредничком послу у Бранковом колу.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ "Срђ", Дубровник 28. фебруар 1907.
  2. ^ Школски лист", Сомбор 1898.
  3. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 14. јануар 1907.
  4. ^ "Дело", Београд 1. октобар 1904.
  5. ^ "Српско коло", Загреб 1905.

Литература[уреди]

  • Јован Скерлић: Романтизам, реализам (из Историје нове српске књижевности), Култура, Београд, 1962