Панта Драшкић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Панта Драшкић
General Panta Draškić.png
Панта Драшкић
Пуно имеПантелија Драшкић
Датум рођења(1881-11-30)30. новембар 1881.
Место рођењаУжице
Кнежевина Србија
Датум смрти22. август 1957.(1957-08-22) (75 год.)
Место смртиБеоград
ФНРЈ
Године службе19011936.
19431945.
ЧинБригадни генерал
Битке/ратовиПрви балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
Други светски рат
ОдликовањаОрден Карађорђеве звезде
Орден белог орла
Орден Југословенске круне
Каснији радМинистар рада у Влади народног спаса

Пантелија - Панта Драшкић (Ужице, 30. новембар 1881Београд, 22. август 1957) је био пешадијски бригадни генерал Војске Краљевине Југославије и министар рада у Влади народног спаса Милана Недића од 29. августа до 7. октобра 1941.

Панта Драшкић

У периоду од 1913. до 1917. године био је ордонанс регента Александра Карађорђевића. Тада је смењен са положаја, после Солунског процеса, због ранијег припадања организаицји „Црна рука”.[1]

Активна служба у ВКЈ престала му је 1936. Од 1937. до 1941. био је Канцелар ордена. После образовања Владе народног спаса постављен је за министра рада.[2] Ражалован је губитком чина 1941. године због приступања Недићевој влади. Драшкић је септембра 1941. у Коларчевом универзитету одржао два састанка са официрима и подофицирима бивше југословенске војске позивајући их да ступе у Недићеве формације за борбу против партизана. Драшкић је био једини члан неке од квислиншких влада у окупираној Србији, који је у личним заузимањем учествовао у спашавању прогоњених Јевреја. Спасио је свог класног друга, пуковника Аврама Бераху и његову супругу, на основу уверења овереног од стране окупационих власти да се брачни пар Бераха изузима из противјеврејских прописа. Након реконструције Владе народног спаса стављен је на располагање.[3] Прикључио се Југословенској војсци у отаџбини и 1943. године, враћен му је чин. После рата осуђен је на временску казну и тиме је једини члан неке од квислиншких влада на територији Југославије који је доспео у домашај послератних власти, а да му је поштеђен живот.

Његов унук је редитељ Љубомир Драшкић.[4] Написао је књигу „Моји мемоари” која је објављена 1990. године.

Референце[уреди]

Литература[уреди]