Пера Ј. Поповић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Пера Ј. Поповић
Датум рођења(1873-05-25)25. мај 1873.
Место рођењаПрилеп
 Османско царство
Датум смрти4. фебруар 1945.(1945-02-04) (71 год.)
Место смртиБеоград
 Југославија

Пера Ј. Поповић (Прилеп, 25. мај 1873. - Београд, 4. фебруар 1945.) је био српски архитекта. Поред запажених архитектонских достигнућа дао је велики допринос и српској хералдици и вексилологији. Постоје размимоилажења како у погледу године његовог рођења - па се ту повремено помиње 1877. година - тако чак и по питању његовог имена где поред чешћег "Пера" налазимо и име "Петар".

Детињство и школовање[уреди]

Поповић је рођен у свештеничкој породици у Прилепу, у тадашњем Отоманском царству. Његова породица је напустила Македонију (Стару Србију) када је био дете и преселила се у Смедерево где је Петар стекао основно образовање. Наставио је школовање у Београду где је у 7. разреду прешао из класичне у техничку средњу школу коју је завршио са одличним оценама. Поповић је наставио студије архитектуре на Техничком факултету Универзитета у Београду (1892-1896.) где је развио интересовање за споменике српске средњовековне уметности, које је сматрао изузетно значајним за српску архитектуру.

Министарство грађевинарства[уреди]

Поповић је 1897. почео да ради у Министарству грађевинарства, где је остао наредне три деценије. Године 1901. је положио државни испит за архитекте и почео самостално да пројектује. Поповић 1919. стаје на чело Министарства грађевинарства Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, и постаје професор средњевековне српске и византијске архитектуре на Универзитету у Београду.

Постао је члан Српске краљевске академије (данас Српске академије наука и уметности) 1925. године.

Осим архитектуре, Поповић је такође био ангажован на пољима хералдике, вексилологије и историографије.

Иако је добио државну пензију 1927. Поповић је остао и даље активан.

Грађевинарство и архитектура[уреди]

Иако је, у складу са временом у коме је стварао, Поповић нудио решења која се стилом могу јасно сврстати у академизам, на бази његових пројеката се може утврдити да је био наклоњен моравском стилу српске средњевековне архитектуре, те тим својим поменутим делима је примену истог и промовисао.

Поповић је вршио надзор током изградње и дао решење горњег нивоа и крова зграде Градске Куће (раније Скупштине Општине, Окружне зграде) у Крушевцу 1903. године.

Под његовим руководством је обављена последња рестаурација Лазарице, у периоду од 1904. до 1908. године. Макета тако обновљене Лазарице је на Балканској изложби награђена златном медаљом. Поповић је аутор пројекта куле-звонаре изграђене 1908. године, која се налази двадесетак метара западно од Лазарице.

Аутор је пројекта Цркве Светог Ђорђа у Старом Костолцу, грађене од 1923. до 1925. године.

Поред поменутих, учествовао је у пројектовању, извођењу или и пројектовању и извођењу следећих објеката: Капеле Белимарковић у Врњачкој Бањи (1903.), Окружне зграде у Зајечару (1907.), Окружне зграде у Врању (1908.), Хотела Петроград у Београду (1912.), зграде Руски цар у Београду (1922-1925.), Спомен цркве са костурницом у Штипу (1926.), Цркве у Костолцу (1926.), Куће Димитријевића у Београду (1928.), Цркве Самодреже у Косову Пољу (1928., са Александром Дероком), Цркве Александра Невског у Београду (1930., са Василијем Андросовим), зграде Министарства просвете у Београду (1933.), и Манастира Ваведење у Београду (1936.).

Хералдика и вексилологија[уреди]

Аутор је званичног емблазона грба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Краљевине Југославије) из 1921. године. Дао је прецизан опис заставе која се чува на Хиландару, а која се приписује Цару Душану.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]