Пељо Билбао

С Википедије, слободне енциклопедије
Пељо Билбао
Билбао на Ђиро д’Италији 2022.
Лични подаци
Пуно имеПељо Билбао Лопез де Арментија
Датум рођења(1990-02-25)25. фебруар 1990. (34 год.)
Мјесто рођењаГерника, Шпанија
ДржављанствоШпанија
Висина1,74 m[1]
Маса60 kg[1]
Тимске информације
Тренутни тим
Бахреин—викторијус
Дисциплинадрумски
Улогавозач
Тип возачауниверзалац
Јуниорска каријера
2009—2010Натургас енергија
Професионална каријера
2011Орбеа
2011—2013Еускалтел—еускади[2]
2014—2016Каха рурал—сегурос[3]
2017—2019Астана Казахстан[4]
2020—Бахреин—макларен[5]
Успјеси
Првенства
Национални шампион
(вожња на хронометар)		 1 (2020)
Ажурирано: 22. август 2023.

Пељо Билбао Лопез де Арментија (шп. Pello Bilbao López de Armentia; 25. фебруар 1990) шпански је професионални бициклиста који тренутно вози за UCI ворлд тур тим — Бахреин—викторијус.[6] Остварио је двије етапне побједе на Ђиро д’Италији гдје је три пута завршио у првих десет, а остварио је и једну етапну побједу на Тур де Франсу гдје је два пута завршио у првих десет; једном је освојио првенство Шпаније у вожњи на хронометар.

Од малена је возио за академију коју је спонзорисао тим Еускалтел—еускади, а затим и за Орбеу, развојни тим Еускалтела, у којем је и почео професионалну каријеру 2011. и остао је до 2013. када се тим расформирао, након чега је прешао у континентални тим Каха рурал—сегурос. Послије три године током којих је остварио неколико побједа прешао је у Астану, са којом је завршио Ђиро 2018. на шестом мјесту, а затим је на Ђиру 2019. остварио двије етапне побједе. Године 2020. прешао је у Бахреин—макларен, гдје је прве сезоне освојио првенство Шпаније у вожњи на хронометар и завршио је Ђиро на петом мјесту. Године 2021. завршио је Тур де Франс на деветом мјесту, а 2022. је завршио Ђиро на петом мјесту и освојио је класификацију по поенима на Дојчланд туру.

Године 2023. завршио је Тур де Франс на шестом мјесту, уз једну етапну побједу и Класик Сан Себастијан на другом мјесту.

Дјетињство и јуниорска каријера[уреди | уреди извор]

Бициклизмом је почео да се бави у дјетињству и возио је за академију Герникеса, коју је водио бивши бициклиста и механичар Хесус Анхел Руиз Теран, а која је била повезана са фондацијом Еускади, власником тада про тур тима Еускалтел—еускади тима. Он је је постао један од возача који су добили стипендију преко програма који је покренуо Мигуел Мадаријага, предсједник фондације Еускади. Током 2007. године, његове прве као јуниора, завршио је на шестом мјесту на првенству Шпаније у вожњи на хронометар.[7] Током 2008. освојио је трке Трофеј Еускал херија и Субида а Узарага, гдје је напао на последњем успону и остварио соло побједу.[8] Остварио је укупно пет побједа,[9] а такмичење Куп Шпаније завршио је на осмом мјесту.[10] Исте године постао је и први бициклиста који је учествовао у програму размјене возача, гдје је током прве двије недјеље септембра живио у Марсељу како би учествовао на разним тркама, укључујући Ђиро де ла Луниђага у Италији,[11] а био је члан клуба Вело клуб ла пом Марсељ током размјене.[12]

Године 2009. Прешао је у јуниорски тим Натургас енергија, који је био филијала тима Еускалтел—еускади. Побиједио је на тркама у Ларабецуи[13][14] и Анзоли,[15] док се борио за побједу на такмичењу Трофеј Лендакари,[16] гдје је завршио на четвртом мјесту са 108 поена, 20 мање него побједник Рамон Домен[17] и проглашен је за једно од откровења године.[18]

Године 2010. такмичио се у Трофеју Баскије за возаче до 23 године. Трку Горла де Вердага завршио је на другом мјесту, изгубивши у спринту од Хесуса Ераде. Спринт је био прилично близу, а пошто тада није било фото финиша, судија је на основу онога што је видио додијелио побједу Еради; Билбао и његов тим су се жалили што је довело до дебате о потреби усвајања нових мјера да би се избјегла слична ситуација у будућности.[19][20][21] Вуелта ал Бидасоа завршио је на седмом мјесту. Прву побједу у сезони остварио је у мају на трци Натчитуа коју је организовао клуб Герникеса у којем је тренирао, а која је вожена на подручју које је и сам користио за тренинг;[22][23] захваљујући побједи дошао је на треће мјесто у Трофеју.[24] У наставку сезоне остварио је побједе на тркама у Маркини[25] и Сопелани,[26] након чега је на другом мјесту завршио трке Пентекотес,[27] Гацага[28] и Сан Роман де Мугица, захваљујући чему је преузео прво мјесто у Трофеју.[29] Хтио је да учествује на трци Бира, популарној трци кроз Баскију,[30] али је она отказана због недостатка спонзора.[31] На трци у његовом крају, Сан Бартоломе де Герника и Луно коју је организовала Герникеса и која се састојала од пет кругова до Арацуа и шестог који је укључивао успон на Балкон де Вискају, а почетак и циљ су били у Рентерији, завршио је на шестом мјесту, након што му се гума пробушила, али је остао на водећем мјесту у Трофеју.[32][33] Последње три трке су вожене у покрајини Гипускоа; завршио је на другом мјесту на прве двије, у Горли и Пентекостесу, након чега је побиједио на последњој, у Сан Мартину.[34][35][36] Захваљујући добрим резултатима освојио је Трофеј за возаче до 23 године и био је шампион Еускадија у тој категорији.[37]

Професионална каријера[уреди | уреди извор]

Почетак каријере[уреди | уреди извор]

Професионалну каријеру почео је 2011. године у континенталном тиму Орбеа, који је био развојни тим Еускалтела.[38] Након што је остварио добре резултате у првом дијелу сезоне, на Челенџу Мајорка и Тур де Андалузији, 1. марта је објављено да прелази у Еускалтел.[38][39] [40] Требало је да дебитује на Критеријуму Корзика, али је на тренингу пао и сломио олекранон лијевог лакта, због чега је морао да паузира два мјесеца.[41] За тим је дебитовао у мају, а најбољи резултат у сезони остварио је у финишу сезоне када је Тур де Венде завршио на другом мјесту, иза Марка Марката.[42]

2014—2016[уреди | уреди извор]

Послије три сезоне у Еускатлелу, 2014. је прешао у континентални тим Каха рурал—сегурос, након што се тим Еускатлел—еускади расформирао.[3] У априлу је освојио класик Примавера де Аморебијета, побиједивши у спринту Горку Изагиреа, што му је била прва побједа у каријери.[43] Тур оф Норвеј у мају је завршио на седмом мјесту у генералном пласману и на другом мјесту у класификацији за најбољег младог возача, три секунде иза Јеспера Хансена.[44] У финишу сезоне је возио своју прву гранд тур трку — Вуелта а Еспању, гдје је на деветој етапи био у бијегу и завршио је на петом мјесту, минут и 20 секунди иза Винера Анаконе.[45]

Билбао на Вуелта а Еспањи 2016.

На почетку сезоне 2015. освојио је брдску класификацију на трци Вуелта а Андалузија рута чиклистика дел сол, два поена испред Криса Фрума.[46] У априлу је остварио побједу на првој етапи трке Вуелта а Кастиља и Леон и био је лидер три класификације.[47] На другој етапи је у завршио на седмом мјесту у спринту, побиједио је Сергеј Шилов, а Карлос Барберо је завршио на другом мјесту и преузео је лидерску мајицу захваљујући секундама бонификације након што је претходно прву етапу завршио на трећем мјесту.[48] Последњу, трећу етапу завршио је на осмом мјесту и трку је завршио на четвртом мјесту у генералном пласману , 47 секунди иза Пјера Ролана, уз освојену класификацију по поенима.[49] Недељу дана касније возио је Тур оф Турки трку, гдје је остварио побједу на шестој етапи, три секунде испред Мигела Анхела Лопеза,[50] након чега у јуну освојио Тур де Бос трку у Канади, гдје је двије етапе завршио на другом мјесту, а побиједио је 15 секунди испред Томса Скујинша.[51] У финишу сезоне возио је Вуелта а Еспању, гдје је осму етапу завршио на другом мјесту, изгубивши у спринту од Јаспера Стојвена.[52]

Године 2016. завршио је Вуелта а Кастиља и Леон трку на другом мјесту у генералном пласману, 30 секунди иза Алехандра Валвердеа.[53] Крајем априла остварио је побједу на другој етапи Тур оф Турки трке, десет секунди испред Жозеа Гонсалвеша,[54] али је морао да напусти трку током шесте етапе.[55] У финишу сезоне је возио Вуелта а Еспању, гдје је етапу 12 завршио на шестом мјесту у спринту,[56] док је на етапи 17 био у бијегу и завршио је на четвртом мјесту, 14 секунди иза Матијаса Франка.[57]

2017—2019[уреди | уреди извор]

Године 2017. прешао је у казахстански тим Астана.[58] У мају је возио Ђиро д’Италију по први пут,[59] гдје је радио за Винченца Нибалија, а Астана је стартовала са осам умјесто са девет возача у част Микелеа Скарпонија који је погинуо током тренинга.[60] На етапи 19 је био у бијегу и завршио је на четвртом мјесту, два минута иза Микела Ланде.[61] Ђиро је завршио на 66 мјесту у генералном пласману, док је Нибали завршио на трећем, 40 секунди иза Тома Димулена.[62] У јуну је завршио Тур де Свис на десетом мјесту, што је био први пут да је неку од највећих етапних трка завршио у првих десет.[63] У финишу сезоне је возио Вуелта а Еспању, гдје је поново радио за Нибалија, који је завршио на другом мјесту, два минута иза Фрума.[64]

Билбао (на челу групе у плавом дресу) на Тур де Франсу 2019.

Године 2018. завршио је Вуелта ал Паис Баско на осмом мјесту у генералном пласману,[65] након чега је остварио побједу на првој етапи на Тур оф Алпс трци, испред Луиса Леона Санчеза и носио је лидерску мајицу на једној етапи.[66] У мају је возио Ђиро д’Италију као подршка за Мигела Анхела Лопеза. Хронометар на првој етапи завршио је на шестом мјесту, 18 секунди иза Димулена а 40 секунди испред Лопеза,[67] а након константних вожњи током читаве трке, завршио је Ђиро на шестом мјесту, што је био први пут да је неку гранд тур трку завршио у првих десет.[68] Почетком јуна возио је Критеријум ди Дофине, гдје је на шестој етапи остварио побједу испред Герента Томаса, што је била прва побједа коју је остварио на некој ворлд тур трци.[69] У финишу сезоне возио је Вуелта а Еспању, који је завршио на 27 мјесту, док је Лопез завршио на трећем.<ref„Official classifications of La Vuelta – Stage 21”. LA Vuelta. Amaury Sport Organisation. Архивирано из оригинала 17. 4. 2019. г. Приступљено 26. 8. 2023. </ref>

Сезону 2019. почео је на Вуелта а Валенсијана трци, коју је завршио на трећем мјесту, иза Јона Изагиреа и Валвердеа.[70] Сезону је наставио на Вуелта а Мурсији, гдје је побиједио на првој етапи,[71] док је другу етапу завршио на петом мјесту и трку је завршио на трећем мјесту у генералном пласману.[72] Крајем фебруара завршио је Вуелта а Андалузију на четвртом мјесту у генералном пласману, 21 секунду иза Јакоба Фуглсанга.[73] У мају је возио Ђиро д’Италију, гдје је на седмој етапи остварио побједу из бијега, пет секунди испред Тонија Галопена, што му је била прва етапна побједа на Ђиру и на некој гранд тур трци.[74] На етапи 20 је остварио другу етапну побједу на Ђиру, одспринтавши Ланду на циљу,[75] након чега је хринометар на последњој, етапи 21 завршио на седмом мјесту и Ђиро је завршио на 31 мјесту у генералном пласману.[76] Крајем јуна је завршио првенство Шпаније у вожњи на хронометар на другом мјесту, 49 секунди иза Хонатана Кастровијеха,[77] након чега је возио Тур де Франс по први пут.[78] На етапи 12 отишао је у бијег са још око 40 возача; на последњем успону је пратио нападе и одвојио се заједно са Сајмоном Јејтсом и Грегором Милбергером, а у спринту је завршио на другом мјесту, иза Јејтса.[79] Тур је завршио на 54 мјесту у генералном пласману.[80]

2020—данас[уреди | уреди извор]

У октобру 2019. објављено је да ће прећи у Бахреин—мериду за сезону 2020.[81] а тим је пред почетак сезоне промијенио име у Бахреин—макларен.[82] У фебруару је завршио Вуелта а Андалузију на шестом мјесту у генералном пласману, скоро два минута иза Фуглсанга,[83] након чега је возио Париз—Ницу у марту, али је није завршио, јер се тим повукао са трке прије почетка шесте етапе због ковида 19.[84] Због избијања пандемије ковида 19 сезона у ворлд туру је била прекинута од марта до августа,[85] Тур де Франс је био помјерен за крај августа, а Ђиро д’Италија и Вуелта а Еспања за октобар.[86] Крајем августа је освојио првенство Шпаније у вожњи на хронометар, 36 секунди испред Луиса Леона Санчеза,[87] након чега је возио Тур де Франс и завршио га је на 16 мјесту у генералном пласману.[88] У октобру је возио Ђиро д’Италију, на којој је био константан и завршио је на петом мјесту, три минута иза Теа Гејган Харта.[89]

Билбао на хронометру на Ђиро д’Италији 2021.

Године 2021. завршио је класик Гран премио Мигел Индураин на четвртом мјесту, 17 секунди иза Валвердеа,[90] након чега је Вуелту ал Паис Баско завршио на шестом мјесту у генералном пласману.[91] Средином априла возио је Тур оф Алпс трку, гдје је остварио побједу на четвртој етапи у спринту испред Александра Власова и Сајмона Јејтса[92] и завршио је на другом мјесту у генералном пласману, 58 секунди иза Јејтса.[93] У мају је возио Ђиро д’Италију, гдје је било планирано да ради за Ланду,[94] али је он пао на петој етапи и морао је да напусти трку.[95] У наставку је радио за Дамијана Каруза и завршио је на 13 мјесту у генералном пласману, док је Карузо завршио на другом мјесту.[96][97] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је био константан и завршио је на деветом мјесту у генералном пласману, што му је био најбољи резултат на Туру.[98]

Године 2022. завршио је последњу , седму етапу УАЕ тура на трећем мјесту, пет секунди иза Тадеја Погачара и завршио је трку на трећем мјесту у генералном пласману, 48 секунди иза Погачара.[99] Недељу дана касније возио је Страде Бјанке, који је завршио на петом мјесту, минут иза Погачара, који је напао на 50 km до циља и остварио соло побједу.[100] Почетком априла је возио Вуелту ал Паис Баско, гдје је остварио побједу у спринту мале групе на трећој етапи и са 18 дошао на пето мјесто у генералном пласману,[101] на којем је и завршио трку.[102] Сезону је наставио на Тур оф Алпс трци, гдје је прву етапу завршио на другом мјесту, одспринтавши групу која је дошла на циљ пет секунди иза Жофреа Бушара.[103][104] На другој етапи је остварио побједу у спринту испред Ромена Бардеа и преузео је лидерску мајицу шест секунди испред Бардеа.[105] Мајицу је држао до последње етапе, када је изгубио 40 секунди од тројице најближих возача и завршио је на четвртом мјесту у генералном пласману, 37 секунди иза Бардеа.[106] У мају је возио Ђиро д’Италију заједно са Ландом, а по рангирању форме током сезоне пред почетак Ђира сврстан је на друго мјесто, иза Жоаа Алмеиде.[107] Хронометар на првој етапи у Мађарској завршио је на трећем мјесту, иза Метјуа ван дер Пула и Бинијама Грмаја.[108] Током цијеле трке је био у првих десет, а на крају је завршио на петом мјесту у генералном пласману, девет минута иза Џаја Хиндлија, док је Ланда завршио на трећем.[109] Почетком августа возио је Тур де Полоње трку, гдје је трећу етапу завршио на трећем мјесту, изгубивши у спринту од Серхиа Игите и дошао је са 103 на друго мјесто у генералном пласману.[110] У наставку трке је изгубио мало времена и завршио је на трећем мјесту у генералном пласману, 18 секунди иза Итана Хејтера.[111] Крајем августа возио је Дојчланд тур, гдје је трећу етапу завршио на другом мјесту, 19 секунди иза Адама Јејтса и са 19 је дошао на друго мјесто у генералном пласману.[112] На последњој, четвртој етапи, остварио је побједу у спринту испред Рубена Гереира; завршио је на другом мјесту у генералном пласману и освојио је класификацију по поенима.[113] У септембру је возио класике у Канади; Гран при сајклисте де Квебек је завршио на 12 мјесту,[114] а Гран при сајклисте де Монтреал на деветом, након чега је завршио сезону.[115]

Билбао на хронометру на Тур де Франсу 2023.

Сезону 2023. почео је на трци Сантос тур даун андер, гдје је остварио побједу на трећој етапи у спринту испред Сајмона Јејтса и Џеја Вајна и дошао је са 16 на друго мјесто у генералном пласману.[116] На последњој, петој етапи изгубио је вријеме и завршио је на трећем мјесту, 27 секунди иза Вајна и 16 секунди иза Јејтса.[117] Десет дана касније возио је Вуелта а ла комунидад Валенсијана трку, коју је завршио на четвртом мјесту у генералном пласману,[118] након чега је и УАЕ тур завршио на четвртом мјесту у генералном пласману, минут и три секунде иза Ремка Евенепула.[119] У јуну је возио Тур де Свис трку, гдје је током шесте етапе Ђино Медер пао са спуста, а затим преминуо у болници,[120] због чега се тим Бахреин—викторијус повукао са трке.[121] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је био лидер тима заједно са Ландом.[122] Другу етапу, на којој је вожен успон Јаискибел који се вози на класику Сан Себастијан, завршио је на петом мјесту у спринту групе која је на циљ дошла иза Виктора Лафаја.[123] На петој етапи, која је била прва брдска етапа у Пиринејима, изгубио је скоро три минута од Хиндлија, који је остварио побједу из бијега и два и по минута од Јонаса Вингегора, након што је отпао на последњем успону Кол де Мари Бланк имали су два и по минута предности.[124] Шесту етапу, на којој је вожен Кол ди Турмале, а циљ је био на успону прве категорије Котерет Камбаск, изгубио је три минута и 40 секунди од Погачара, али је надокнадио вријеме у односу на друге возаче и дошао је на 13 мјесто у генералном пласману.[125] На десетој етапи, отишао је у бијег заједно са још 13 возача; Кристс Нејландс је напао при врху последњег успона и стекао је предност од 35 секунди. На 3 km до циља достигли су га Билбао, Џорџ Цимерман, О Конор и Естебан Чавез, након чега је Билбао побиједио у спринту и остварио прву етапну побједу на Тур де Франсу у каријери и трећу на гранд тур тркама.[126] Побједу је посветио бившем сувозачу Ђину Медеру.[127] Након побједе дошао је на пето мјесто у генералном пласману.[128] На етапи 13 чији је циљ био на успону екстра категорије Гран Коломбје, изгубио је минут од Погачара и Вингегора и 30 секунди од браће Јејтс и пао је на седмо мјесто.[129] Хронометар на етапи 16 завршио је на четвртом мјесту, два минута и 55 секунди иза Вингегора,[130] након чега је на етапи 17, чији је циљ био на успону Кол де ла Лоз, поново отишао у бијег, заједно са још возача из генералног пласмана и завршио је на трећем мјесту, минут и 38 секунди иза Феликса Гала;[131] при врху успона Вингегор је достигао групу у којој је био, али је у финишу Билбао напао и завршио је 14 секунди испред Вингегора.[131] До краја трке није губио вријеме у односу на ривале и завршио је на шестом мјесту у генералном пласману, што му је био најбољи резултат на Туру.[132] Недељу дана касније возио је Класик Сан Себастијан, гдје је напао на 70 km до циља заједно са Евенепулом и Игитом и завршио је на другом мјесту у спринту, иза Евенепула.[133]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Pello Bilbao”. eurosport.com. Приступљено 22. 8. 2023. 
  2. ^ „Basque Country's Euskaltel present UCI World Tour team”. EITB. EiTB Group. 23. 10. 2012. Приступљено 22. 8. 2023. [мртва веза]
  3. ^ а б „Caja Rural-Seguros RGA ficha a Pello Bilbao y Lluís Más”. marca.com (на језику: шпански). Unidad Editorial. 29. 10. 2013. Приступљено 22. 8. 2023. 
  4. ^ „Astana Pro Team presented renewed roster for 2019”. astanaproteam.kz. Apgrade. 16. 12. 2018. Архивирано из оригинала 27. 03. 2019. г. Приступљено 22. 8. 2023. 
  5. ^ „Bahrain-Merida announce six new signings, including Pello Bilbao, Eros Capecchi and Marco Haller”. cyclingnews.com. Future plc. 17. 10. 2019. Приступљено 22. 8. 2023. 
  6. ^ „Bahrain Victorious”. uci.org. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 1. 1. 2021. г. Приступљено 22. 8. 2023. 
  7. ^ „Juveniles”. ciclismobizkaia.es (на језику: шпански). Архивирано из оригинала 17. 10. 2016. г. Приступљено 26. 8. 2023. 
  8. ^ „El vizcaíno Pello Bilbao, líder del Trofeo Euskal Herria tras ganar en Uzarraga”. El Diario Vasco. 30. 3. 2008. Приступљено 26. 8. 2023. 
  9. ^ „Urremendi - Publicación del 20 de abril de 2008” (PDF). urremendi.org (на језику: баскијски). 20. 4. 2008. стр. 23—24. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 10. 2021. г. Приступљено 26. 8. 2023. 
  10. ^ „Germán Valero se proclamó en Villamalea campeón provincial en categoría cadete”. La Verdad (на језику: шпански). 13. 5. 2008. Приступљено 26. 8. 2023. 
  11. ^ „Convention Euskaltel-Euskadi” (на језику: француски). Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 26. 8. 2023. 
  12. ^ „La Fundación Ciclista Euskadi pone en marcha el programa de intercambio de ciclistas”. EsCiclismo.com (на језику: шпански). 26. 8. 2023. Приступљено 26. 8. 2023. 
  13. ^ „La calidad de Peio Bilbao no pasa por alto en Larrabetzu”. gara.net (на језику: шпански). 30. 8. 2009. Архивирано из оригинала 24. 5. 2018. г. Приступљено 26. 8. 2023. 
  14. ^ „Peio Bilbao aumenta su ventaja en el Debutantes”. gara.net (на језику: шпански). 1. 9. 2009. Архивирано из оригинала 12. 3. 2016. г. Приступљено 26. 8. 2023. 
  15. ^ „Pello Bilbao vence en solitario en el Memorial Iñaki Lete de Antzuola”. El Diario Vasco (на језику: шпански). 13. 7. 2009. Приступљено 26. 8. 2023. 
  16. ^ „Garikoitz Bravo, a un paso de ganar el Lehendakari Txapelketa de la Federación Vasca”. El Diario Vasco (на језику: шпански). 26. 8. 2009. Приступљено 26. 8. 2023. 
  17. ^ „Pello Bilbao”. bicipedia.es (на језику: шпански). Приступљено 26. 8. 2023. 
  18. ^ „Landa, Izagirre y Bravo, los tres talentos sub 23” (на језику: шпански). 20. 9. 2009. Архивирано из оригинала 27. 9. 2009. г. Приступљено 26. 8. 2023. 
  19. ^ „Gorla se decide al sprint entre Herrada y Bilbao”. El Diario Vasco (на језику: шпански). 20. 3. 2010. Приступљено 26. 8. 2023. 
  20. ^ „Herrada bate a Bilbao en un final de "foto-finish"... sin foto”. noticiasdegipuzkoa.eus (на језику: шпански). 20. 3. 2010. Приступљено 26. 8. 2023. 
  21. ^ Laiseka, Alain (25. 3. 2010). „Desenfocar la polémica”. deia.eus (на језику: шпански). Приступљено 26. 8. 2023. 
  22. ^ „Aritz Bagües no pudo con Pello Bilbao en la carrera de Natxitua”. El Diario Vasco (на језику: шпански). 17. 5. 2010. Приступљено 26. 8. 2023. 
  23. ^ „Pello Bilbao da la victoria al Naturgas en el San Isidro Saria de Natxitua”. gara.naiz.eus (на језику: шпански). Приступљено 26. 8. 2023. 
  24. ^ „Pello Bilbao (Naturgas) escala hasta la tercera plaza tras ganar en Natxitua”. gara.naiz.eus (на језику: шпански). Приступљено 26. 8. 2023. 
  25. ^ „Naturgas Energía vence en Markina con el segundo triunfo de Pello Bilbao”. abc.es (на језику: шпански). 30. 5. 2010. Архивирано из оригинала 14. 3. 2016. г. Приступљено 26. 8. 2023. 
  26. ^ „Peio Olaberria (Ampo) ganó en Ordizia y Pello Bilbao, en Sopelana”. El Diario Vasco (на језику: шпански). 18. 7. 2010. Приступљено 26. 8. 2023. 
  27. ^ „Jordi Simón otorga a Caja Rural el triunfo en el Pentekostes Saria de Bergara”. gara.net (на језику: шпански). 24. 5. 2010. Архивирано из оригинала 9. 3. 2016. г. Приступљено 26. 8. 2023. 
  28. ^ „Pello Bilbao (Naturgas) se aúpa a la segunda plaza del Torneo Euskaldun”. gara.net (на језику: шпански). 6. 7. 2010. Архивирано из оригинала 12. 3. 2016. г. Приступљено 26. 8. 2023. 
  29. ^ Zabala, Manu (10. 8. 2010). „"No hay quien le pare"”. deia.eus (на језику: шпански). Приступљено 26. 8. 2023. 
  30. ^ Zabala, Manu (18. 5. 2010). „"Después de lo que me pasó en Gorla, tenía todavía más ganas de ganar"”. deia.eus (на језику: шпански). Приступљено 26. 8. 2023. 
  31. ^ „Ciclismo.- Suspendida la 'Bizkaiko Bira' 2010 por falta de patrocinio”. europapress.es (на језику: шпански). 7. 6. 2010. Приступљено 26. 8. 2023. 
  32. ^ „Ladino encabeza por América a ciclistas de la Vuelta a Chihuahua”. m.elcolombiano.com (на језику: шпански). 24. 8. 2010. Приступљено 26. 8. 2023. 
  33. ^ „Amateurs: Yelko Gómez, De Laudio a Gernika”. Архивирано из оригинала 27. 6. 2012. г. Приступљено 26. 8. 2023. 
  34. ^ „Bilbao vence en Bergara y Domene se anota el Lehendakari Txapelketa”. noticiasdegipuzkoa.eus (на језику: шпански). 20. 9. 2010. Приступљено 26. 8. 2023. 
  35. ^ Villar, Antonio (12. 7. 2023). „Pello Bilbao, el modesto corredor que ha puesto fin a la maldición del ciclismo español”. 20minutos.es (на језику: шпански). Приступљено 26. 8. 2023. 
  36. ^ „El descorche está por llegar”. deia.eus (на језику: шпански). 1. 9. 2010. Архивирано из оригинала 19. 08. 2013. г. Приступљено 26. 8. 2023. 
  37. ^ „Igor Romero, campeón de Euskadi amateur”. elcorreo.com (на језику: шпански). 7. 6. 2010. Приступљено 26. 8. 2023. 
  38. ^ а б „Pello Bilbao, la nueva perla vizcaina, da el salto al Orbea”. deia.eus (на језику: шпански). 28. 9. 2010. Приступљено 26. 8. 2023. 
  39. ^ „El vizcaíno Peio Bilbao dará el salto al Euskaltel Euskadi”. El Correo (на језику: шпански). 1. 3. 2011. Приступљено 26. 8. 2023. 
  40. ^ „Ciclismo.- Pello Bilbao (Orbea) debutará en el Euskaltel-Euskadi para cubrir la baja de Koldo Fernández de Larrea”. europapress.es (на језику: шпански). 1. 3. 2011. Приступљено 26. 8. 2023. 
  41. ^ „Pello Bilbao sufre la misma fractura de Igor Antón y es baja para dos meses”. gara.net (на језику: шпански). 25. 3. 2011. Архивирано из оригинала 9. 3. 2016. г. Приступљено 26. 8. 2023. 
  42. ^ „Tour de Vendée 2011”. procyclingstats.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  43. ^ „Klasika Primavera de Amorebieta 2014”. procyclingstats.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  44. ^ „Résultat de la course: Tour of Norway”. Votrecourse (на језику: француски). F2Concept. Приступљено 26. 8. 2023. 
  45. ^ Benson, Daniel (31. 8. 2014). „Vuelta a España 2014: Stage 9”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  46. ^ „Vuelta a Andalucia Ruta Ciclista Del Sol 2015 - Stage 5 (Final)”. procyclingstats.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  47. ^ „Castilla y Leon: Bilbao wins opening stage in Alba de Tormes”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 17. 4. 2015. Приступљено 26. 8. 2023. 
  48. ^ „Castilla y Leon: Shilov wins stage 2 in Fuentes de Oñoro”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 18. 4. 2015. Приступљено 26. 8. 2023. 
  49. ^ „Castilla y Leon: Rolland secures overall title”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 19. 4. 2015. Приступљено 26. 8. 2023. 
  50. ^ „Tour of Turkey: Bilbao wins stage 6 in Selçuk”. cyclingnews.com. Future plc. 1. 5. 2015. Приступљено 26. 8. 2023. 
  51. ^ „Caja Rural’s Pello Bilbao wins the 30th Tour de Beauce”. cyclingmagazine.ca. 15. 6. 2015. Приступљено 26. 8. 2023. 
  52. ^ Benson, Daniel (29. 8. 2015). „Vuelta a España 2015: Stage 8”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  53. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2016 Vuelta a Castilla y León”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 26. 8. 2023. 
  54. ^ Quénet, Jean-François (25. 4. 2016). „Bilbao wins Tour of Turkey stage 2”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  55. ^ Quénet, Jean-François (30. 4. 2016). „Jaime Roson wins Tour of Turkey stage 6 on summit finish”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  56. ^ „La Vuelta a España 2016: resumen etapa 12 Los Corrales de Buelna / Bilbao”. as.com (на језику: шпански). 1. 9. 2016. Приступљено 26. 8. 2023. 
  57. ^ „Resumen de la etapa 17 de la Vuelta a España 2016: Victoria para Mathias Frank”. as.com (на језику: шпански). 6. 9. 2016. Приступљено 26. 8. 2023. 
  58. ^ „Breschel and Bilbao among four new Astana signings”. cyclingnews.com. 5. 10. 2016. Приступљено 26. 8. 2023. 
  59. ^ „Giro d'Italia 2017: Start List”. Pro Cycling Stats. Приступљено 26. 8. 2023. 
  60. ^ „Astana to race Giro d'Italia one rider short in honour of Scarponi”. cyclingnews.com. 30. 4. 2017. Приступљено 26. 8. 2023. 
  61. ^ Fletcher, Patrick (26. 5. 2017). „Giro d'Italia 2017: Stage 19”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  62. ^ „Tom Dumoulin wins 100th Giro d'Italia after pulsating time-trial finish”. The Guardian. 28. 5. 2017. Приступљено 26. 8. 2023. 
  63. ^ „Spilak wraps up second Tour de Suisse title”. VeloNews. Competitor Group. Agence France-Presse. 18. 6. 2017. Приступљено 26. 8. 2023. 
  64. ^ „Chris Froome completes Tour de France – Vuelta a España double”. cyclingnews.com. 10. 9. 2017. Архивирано из оригинала 17. 9. 2015. г. Приступљено 26. 8. 2023. 
  65. ^ Windsor, Richard (7. 4. 2018). „Primož Roglič withstands Movistar pressure to seal Tour of the Basque Country overall victory”. Cycling Weekly. Time Inc. UK. Приступљено 26. 8. 2023. 
  66. ^ „Classification of the stage 1”. ficr.it. Federazione Italiana Cronometristi. 16. 4. 2018. Приступљено 26. 8. 2023. 
  67. ^ „Dumoulin starts the Giro where he left off”. giroditalia.it. 4. 5. 2018. Архивирано из оригинала 16. 8. 2018. г. Приступљено 26. 8. 2023. 
  68. ^ „Froome Joins Elite Club With Historic Giro Triumph”. nytimes.com. 27. 5. 2018. Приступљено 26. 8. 2023. 
  69. ^ „Criterium du Dauphine: Bilbao wins in La Rosiere”. Cycling News. 9. 6. 2018. Приступљено 26. 8. 2023. 
  70. ^ „Izagirre wins Volta a la Comunitat Valenciana”. Cycling News. Приступљено 26. 8. 2023. 
  71. ^ „Bilbao wins Vuelta Murcia opener”. Cycling News. 15. 2. 2019. Приступљено 26. 8. 2023. 
  72. ^ „Vuelta Murcia: Luis Leon Sanchez wins stage 2 ahead of Valverde”. Cycling News. 16. 2. 2019. Приступљено 26. 8. 2023. 
  73. ^ „Fuglsang wins 2019 Ruta del Sol”. Cycling News. Приступљено 26. 8. 2023. 
  74. ^ „Giro d'Italia stage 7: Bilbao wins tough leg to l'Aquila”. velonews.com. 17. 5. 2019. Приступљено 26. 8. 2023. 
  75. ^ „Giro d'Italia stage 20: Bilbao takes stage victory, Carapaz retains pink jersey”. velonews.com. 1. 6. 2019. Приступљено 26. 8. 2023. 
  76. ^ „Giro stage 21: Haga snatches surprise win while Carapaz claims the pink jersey”. velonews.com. 2. 6. 2019. Приступљено 26. 8. 2023. 
  77. ^ „National Championships Spain ME - ITT 2019”. procyclingstats.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  78. ^ „Tour de France 2019: Start List”. procyclingstats.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  79. ^ Ostanek, Daniel (18. 7. 2019). „Tour de France: Simon Yates wins stage 12”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 8. 2023. 
  80. ^ „Official classifications of Tour de France 2019 – Stage 21”. Tour de France. Amaury Sport Organisation. Архивирано из оригинала 29. 7. 2019. г. Приступљено 26. 8. 2023. 
  81. ^ Windsor, Richard (16. 10. 2019). „Pello Bilbao and Scott Davies among six new signings for Bahrain-Merida”. cyclingweekly.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  82. ^ „Team Bahrain Merida becomes Team Bahrain Mclaren”. bahraincyclingteam.com. 29. 12. 2019. Приступљено 26. 8. 2023. 
  83. ^ Fotheringham, Alasdair (23. 2. 2020). „Ruta del Sol: Fuglsang seals overall victory”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  84. ^ Ryan, Barry (13. 3. 2020). „Paris-Nice stage 6 and coronavirus - live updates”. Приступљено 26. 8. 2023. 
  85. ^ „The UCI takes strong measures faced with the development of the coronavirus”. Union Cycliste Internationale. 15. 3. 2020. Приступљено 26. 8. 2023. 
  86. ^ „UCI reveal new mens and womens post-COVID-19 race calendar”. cyclingnews.com. 5. 5. 2020. Приступљено 26. 8. 2023. 
  87. ^ „National Championships Spain ME - ITT 2020”. procyclingstats.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  88. ^ „Official classifications of Tour de France 2020”. Tour de France. Amaury Sport Organisation. Приступљено 26. 8. 2023. 
  89. ^ „Giro d'Italia: Tao Geoghegan Hart wins first Grand Tour”. BBC Sport. Приступљено 26. 8. 2023. 
  90. ^ Fletcher, Patrick (3. 4. 2021). „Alejandro Valverde wins GP Miguel Indurain”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  91. ^ „Primoz Roglic wins Itzulia Basque Country”. cyclingnews.com. 10. 4. 2021. Приступљено 26. 8. 2023. 
  92. ^ Ostanek, Daniel (22. 4. 2021). „Tour of the Alps: Pello Bilbao wins stage 4”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  93. ^ Fletcher, Patrick (23. 4. 2021). „Simon Yates wins Tour of the Alps”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  94. ^ Fletcher, Patrick (3. 5. 2021). „Bahrain Victorious 'all-in' for Mikel Landa at Giro d'Italia”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 8. 2023. 
  95. ^ Bonville-Ginn, Tim (12. 5. 2021). „Mikel Landa crashes out of the Giro d'Italia 2021”. Cycling Weekly. Future plc. Приступљено 26. 8. 2023. 
  96. ^ Fotheringham, Alasdair (30. 5. 2021). „Bilbao: Nobody deserved Giro d'Italia stage win more than Caruso”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 8. 2023. 
  97. ^ Puddicombe, Stephen (30. 5. 2021). „Egan Bernal seals Giro d'Italia victory”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 8. 2023. 
  98. ^ „Official classifications of Tour de France 2021”. Tour de France. Amaury Sport Organisation. Архивирано из оригинала 12. 8. 2021. г. Приступљено 26. 8. 2023. 
  99. ^ „Bilbao Claims Podium on UAE Tour”. bahraincyclingteam.com. Bahrain World Tour Cycling Team. 26. 2. 2022. Приступљено 26. 8. 2023. 
  100. ^ „Tadej Pogacar wins Strade Bianche with 50km solo attack”. cyclingnews.com. Future plc. 5. 3. 2022. Приступљено 26. 8. 2023. 
  101. ^ Ostanek, Daniel (6. 4. 2022). „Itzulia Basque Country: Pello Bilbao wins hilly stage 3”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 8. 2023. 
  102. ^ Fletcher, Patrick (9. 4. 2022). „Daniel Martínez wins Itzulia Basque Country”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 8. 2023. 
  103. ^ Ryan, Barry (18. 4. 2022). „Tour of the Alps: Bouchard holds off field to take solo win on stage 1”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 8. 2023. 
  104. ^ Farrand, Stephen (18. 4. 2022). „Bilbao shows early ambitions at Tour of the Alps”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 8. 2023. 
  105. ^ Frattini, Kirsten (19. 4. 2022). „Tour of the Alps: Pello Bilbao wins stage 2”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 8. 2023. 
  106. ^ Ryan, Barry (22. 4. 2022). „Tour of the Alps: Pinot surges to stage 5 win as Bardet grabs overall title”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 8. 2023. 
  107. ^ „Giro 2022 top riders analysis; Pello Bilbao”. procyclingstats.com. 4. 5. 2022. Приступљено 26. 8. 2023. 
  108. ^ „Pello Bilbao Third On Giro d'Italia Opener”. bahraincyclingteam.com. Bahrain World Tour Cycling Team. 6. 5. 2022. Приступљено 26. 8. 2023. 
  109. ^ Becket, Adam (30. 5. 2022). „Giro d'Italia 2022 standings: Final results from the 105th edition after stage 21”. Cycling Weekly. Future plc. Приступљено 26. 8. 2023. 
  110. ^ „Stage 3 - Tour de Pologne”. Tour de Pologne. Lang Team. Приступљено 26. 8. 2023. 
  111. ^ „Stage 7 - Tour de Pologne”. Tour de Pologne. Lang Team. Приступљено 26. 8. 2023. 
  112. ^ „Deutschland Tour - Stage 3 - Freiburg to Schauinsland”. Deutschland Tour. Tissot Timing. 27. 8. 2022. Приступљено 26. 8. 2023. 
  113. ^ „Deutschland Tour - Stage 4 - Schiltach to Stuttgart”. Deutschland Tour. Tissot Timing. 28. 8. 2022. Приступљено 26. 8. 2023. 
  114. ^ Frattini, Kirsten (10. 9. 2022). „Benoit Cosnefroy claims solo victory at Grand Prix Cycliste de Québec”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  115. ^ „Tadej Pogačar beats Wout van Aert to win Grand Prix Cycliste de Montréal”. velonews.com. 11. 9. 2022. Приступљено 26. 8. 2023. 
  116. ^ Giuliani, Simone; Beard, Clara (20. 1. 2023). „Pello Bilbao wins Tour Down Under stage 3”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  117. ^ Woodpower, Zep (22. 1. 2023). „Vine wins Tour Down Under, Yates takes final stage”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  118. ^ Fotheringham, Alasdair (5. 2. 2023). „Rui Costa sweeps up stage 5 win and overall at Volta a la Comunitat Valenciana”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  119. ^ Ryan, Barry (26. 2. 2023). „Remco Evenepoel seals UAE Tour victory”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 8. 2023. 
  120. ^ Fotheringham, Alasdair (16. 6. 2023). „Gino Mäder dies after Tour de Suisse crash”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  121. ^ Das, Andrew (17. 6. 2023). „Three Teams Drop Out of Tour de Suisse After Cyclist’s Death”. nytimes.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  122. ^ Fotheringham, Alasdair (25. 6. 2023). „2023 Tour de France: Landa set to lead Bahrain Victorious on home soil”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  123. ^ Whittle, Jeremy (2. 7. 2023). „Tour de France: Victor Lafay wins stage two but Adam Yates keeps overall lead”. The Irish Times. Архивирано из оригинала 7. 7. 2023. г. Приступљено 26. 8. 2023. 
  124. ^ „Tour de France: Jai Hindley wins stage five to take yellow jersey”. BBC. 5. 7. 2023. Архивирано из оригинала 7. 7. 2023. г. Приступљено 26. 8. 2023. 
  125. ^ Lowe, Felix (6. 7. 2023). „Tadej Pogacar Strikes Back on Stage 6 as Jonas Vingegaard Sneaks into Yellow at the Tour de France”. Eurosport. Приступљено 26. 8. 2023. 
  126. ^ „Tour de France: Pello Bilbao dedicates victory to Gino Mader after winning stage 10”. BBC. 11. 7. 2023. Архивирано из оригинала 12. 7. 2023. г. Приступљено 15. 8. 2023. 
  127. ^ Weislo, Laura (11. 7. 2023). „Tour de France: Pello Bilbao scorches sprint from breakaway to win stage 10”. Cycling News. Архивирано из оригинала 11. 7. 2023. г. Приступљено 15. 8. 2023. 
  128. ^ „Pello Bilbao wins 1st Tour de France stage, jumps to 5th overall”. espn.co.uk. 11. 7. 2023. Приступљено 15. 8. 2023. 
  129. ^ „Michal Kwiatkowski wins Stage 13; Pogacar closes on Vingegaard”. ESPN. Архивирано из оригинала 25. 7. 2023. г. Приступљено 26. 8. 2023. 
  130. ^ Ostanek, Daniel (18. 7. 2023). „As it happened: Tour de France stage 16 time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  131. ^ а б Farrand, Stephen (19. 7. 2023). „As it happened: Pogacar cracks on the Col de la Loze as Gall survives to win the stage”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  132. ^ Draper, Kevin (23. 7. 2023). „Jonas Vingegaard Wins Tour de France Again After Vanquishing His Rival”. nytimes.com. Приступљено 26. 8. 2023. 
  133. ^ Puddicombe, Stephen (29. 7. 2023). „Remco Evenepoel snatches third win at Clásica San Sebastián”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 8. 2023. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Пељо Билбао на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пељо_Билбао&oldid=26404666”