Призренски санџак

Из Википедије, слободне енциклопедије
Призренски санџак
Prizren Sancağı
Sanxhaku i Prizrenit

Sanjak of Prizren, Ottoman Balkans (late 19th century).png
Призренски санџак крајем 19. века
Географија
Континент Европа
Регија Југоисточна Европа
Земља  Османско царство
Главни град Призрен
Друштво
Званични језици турски, говорни језици: српски, албански
Религија Ислам, Православље
Владавина
Облик владавине Беговат
Титула владара Санџак-бег
Оснивање 1455.
Престанак 1912.
Статус Бивша покрајина
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
CoatOfArmsOfJovanStefanovicBrankovic.png Српска деспотовина Краљевина Србија State Flag of Serbia (1882-1918).svg
Портал:Историја
Санџаци Косовског вилајета (1907)

Призренски санџак (тур. Prizren Sancağı, алб. Sanxhaku i Prizrenit) је био управна јединица Турског султаната на подручју подручјима јужне Метохије и околних области, а постојао је у раздобљу од 1455. до 1912. године, са средиштем у граду Призрену. Био је у саставу Румелијског пашалука све до друге половине 19. века када је припадао прво Скадарском, потом Призренском и на крају Косовском вилајету.

Средином 15. века, Турци су од Српске деспотовине преотели читаву Метохију и на том простору су 1455. године основали два санџака, Пећки (за северну Метохију и горње Полимље) и Призренски санџак (за јужну Метохију и неке друге области).[1]

У време успостављања турске власти, знатну већину становништва на подручју Призренског санџака чинили су православни Срби, док су мањи део чинили етнички Власи и Арбанаси. Средином 16. века, заслугом српског патријарха Макарија I, извршена је обнова Српске патријаршије (1557) у чијем се саставу налазила и православна Призренска епархија. Према турском пописном дефтеру из 1571. године, на подручју овог санџака постојало је пет нахија: Призрен, Хоча, Жежна, Трговиште и Бихор.[2]

Током Бечког рата (1683-1699) целокупно подручје Метохије је било захваћено ратним вихором. На вест о приближавању хабзбуршке војске, православни Срби са тог подручја су се одметнули од турске власти и пристали су уз аустријску војску. Српски патријарх Арсеније III је 1690. године дошао у тек ослобођени Призрен ради саветовања са аустријским војсковођама и устаничким првацима. Иако је хришћанска војска тада заузела велики део Призренског санџака, турска војска је током 1690. године успела да поврати власт у тој области.[3] Тада је дошло до велике одмазде над хришћанским становништвом, чиме је изазвана Велика сеоба Срба, током које је знатан део српског становништва напустио подручје Призренског санџака. Слично се поновило за време Аустријско-турског рата (1737-1739), када су многи метохијски Срби избегли зајено са српским патријархом Арсенијем IV. Истовремено са одливом српског становништва, на подрућју Призренског санџака се одвијао стални прилив Албанаца чиме је дошло до великих промена у етничкој структури те области.

Од оснивања 1455. године па све до друге половине 19. века, Призренски санџак је био у саставу Румелијског пашалука. Након разних управних промена, овај санџак је 1867. године заједно са Дебарским санџаком и Скадарским санџаком укључен у састав новоствореног Скадарског вилајета. Недуго потом, створен је посебан Призренски вилајет (1868), који је поред самог Призренског санџака обухватао и санџаке: Дебарски, Скопски и Нишки.[4][5][6] Све ове области су 1877. године прикључене новоствореном Косовском вилајету.[7] Упркос знатним променама које су спроведене током 1878. године, Призренски санџак је остао у саставу Косовског вилајета.[8] За разлику од северозападних области Косовског вилајета у којима је постојало значајно аустроугарско војно присуство, подручје Призренског санџака налатило се под потпуном турском влашћу.[9]

Током Првог балканског рата (1912-1913), целокупно подручје Призренског санџака ослободиле су војске Србије и Црне Горе. Према међусобном споразуму, Призрен је тада припао Црној Гори, мањи део дотадашњег Призренског санџака је припао Црној Гори, док је део прикључен новоствореној Албанији. Гранична линија између Србије и Црне Горе на подручју Метохије коначно је одређена међудржавним споразумом о разграничењу, који је склопљен 12. новембра 1913. године.[10]

Видети још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Zbornik za narodni život i običaje, Volume 40 (на језику: Serbo-Croatian). Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti. 1962. стр. 407. Приступљено 5. 05. 2011. »Neposredno posle zauzimanja (1455. godine) Prizren je postao sedište prizrenskog sandžaka« 
  2. Катић (2010). стр. 8.
  3. Zbornik za društvene nauke, Issues 12–15. Novi Sad: Matica srpska (Novi Sad, Serbia). Odeljenje za društvene nauke. 1956. стр. 48. Приступљено 3. 08. 2011. »Пошто је на Призрен напао Дукађински санџак Махмуд-паша Хасанбеговић« 
  4. Yücel (2010). стр. 126.
  5. Grandits, Hannes; Nathalie Clayer; Robert Pichler (2010). Conflicting Loyalties in the Balkans The Great Powers, the Ottoman Empire and Nation-building. Gardners Books. стр. 309. ISBN 978-1-84885-477-2. Приступљено 5. 05. 2011. »In 1868 the vilayet of Prizren was created with the sancaks of Prizren, Dibra, Skopje and Niš; it only existed till 1877« 
  6. Akşin Somel, Selçuk (2001). The modernization of public education in the Ottoman Empire, 1839-1908. Netherlands: Brill. стр. 234. ISBN 90-04-11903-5. Приступљено 2. 08. 2011. »the vilayet of Prizren was founded in 1871« 
  7. Apostoloski, Mihailo (1978). Makedonija vo istočnata kriza 1875-1881. Skopje: Makedonska akademija na naukite i umetnostite. стр. 187. Приступљено 13. 05. 2011. »Thus the seat of the Kosovo vilayet naturally moved to Prizren.« 
  8. Apostoloski, Mihailo (1978). Makedonija vo istočnata kriza 1875-1881. Skopje: Makedonska akademija na naukite i umetnostite. стр. 187. Приступљено 13. 05. 2011. »The Kosovo vilayet was then divided into three sanjaks: the Prizren, Skopje and Novi Pazar.« 
  9. Morisson, Kenneth (2008). „Political and religious conflict in Sanjak” (PDF). Defence Academy of United Kingdom. Приступљено 13. 05. 2011. 
  10. Јагодић (2010). стр. 31.

Литература[уреди]


Референце[уреди]

Литература[уреди]