Призренска епархија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Црква Богородица Љевишка, саборни храм Призренске епархије
Средњовековна фреска светог Симеона Мироточивог из Богородице Љевишке у Призрену
Стара црква Светог Ђорђа у Призрену, привремени саборни храм, током 18. и 19. века

Призренска епархија је древно православно црквено подручје у Јужној Србији. Постојала је у континуитету током више од осам векова, почевши од 10. века, па све до 1808. године, када је спојена са Рашком епархијом у садашњу Рашко-призренску епархију.

Историја[уреди]

Приликом опсежних рестаураторских и истраживачких радова, који су спроведени од 1950. до 1952. године у комплексу Богородице Љевишке, првобитног катедралног храма призренских епископа, утврђено је да насјтарији слој потиче из 10. века.[1] По хрисовуљи византијског цара Василија II из 1019. године, Призренска епархија је припадала Охридској архиепископији. Била је епископија трећег степена, са правом на 15 клирика. Осим Призрена и околине, Призренска епархија је обухватала и подручје града Хвосна, око Пећи и Дечана, града Лесковца и Бритоса (можда данашњи Брути, југозападно од Призрена, на саставцима Белог и Црног Дрима).

Почетком 13. вијека Призренска епархија је била неко вријеме под бугарском влашћу и под њиховом архиепископијом у Трнову, који је тада признавао врховну власт римског папе. Стога се и призренски епископ, са још неколико других епископа, потпали под бугарску власт (са нишким, велбуждским и скопским) 1204. обратио папи Иноћентију III, с молбом за палијум.

Призренска епархија поново је дошла под српску власт око 1214. године. Свети Сава је од ње 1219. одвојио Хвосно, и основао посебну Хвостанску епархију. Српски владаоци, а нарочито краљ Милутин, који је обновио катедралу цркву призренских епископа, чувену цркву Богородице Љевишке, даровали су Призренској епископији многа села с обје стране Шар-Планине у властеоску баштину.[2] Том властеоству Призренске епархије припадао је и призренски горњи град, Вишеград или Призренац, изнад кањона Бистрице, са градском Црквом Светог Николе. Тај град су чували људи са властеоства Призренске епископије, и у њега се склањала ризница у случају рата. Цар Душан је одузео ту тврђавицу од призренског епископа, тада већ митрополита, и дао му је у замјену три села, а град је поклонио својој задужбини, манастиру Светих Арханђела, који је подигао на лијевој обали Бистрице, под самим градом.

Године 1346. приликом проглашења Пећке архиепископије за патријаршију, призренски епископ је добио назив митрополита. Средином 15. века, епархија је потпала под турску власт, а од 1557. године налазила се у саставу обновљене Српске патријаршије. За време потоњих аустријско-турских ратова, епархијско подручје је пострадало у више наврата (1688-1690, 1716-1718, 1737-1739), услед ратних дејстава или одмазде турске војске и арбанашких одреда над православним Србима. Током 18. века, Призренској епархији је прикључена стара Липљанска епархија, а након укидања патријаршије 1766. године придодата јој је и Пећ са целокупним подручјем бивше Хвостанске епархије. Најкасније средином 18. века, турске власти су од православних Срба одузеле древну саборну цркву Богородице Љевишке, претворивши је у џамију.[3]

Након 1766. године, Цариградска патријаршија се није ревносно старала о преузетим српским епархијама, у које су по правилу слати Грци-фанариоти. Крајем 18. века, започео је процес управног обједињавања две суседне епархије, Рашке и Призренске. Њихово уједињење спроведено је у два корака: прво је рашком митрополиту Јоаникију Георгијевићу, који је по народности био Србин, придодата дужност администратора у Призренској епархији, а потом су обе епархије спојене у једну, Рашко-призренску епархију (1808).[4] У време спајања, функцију епархијског катедралног храма вршила је Стара црква Светог Ђорђа у Призрену.

Призренски епископи[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Ненадовић (1963). стр. 23-24.
  2. ^ Јанковић (1985). стр. 119-23, 143-147, 183-184.
  3. ^ Ненадовић (1963). стр. 33.
  4. ^ Новаковић (1895). стр. 32-33.

Литература[уреди]