Саво Челебић

Саво Челебић
Саво Челебић
Лични подаци
Датум рођења	(1879-10-26)26. октобар 1879.
Место рођења	Штитари, Цетиње, Књажевина Црна Гора
Датум смрти	21. јун 1955.(1955-06-21) (75 год.)
Место смрти	Цетиње, НР Црна Гора, ФНР Југославија
Војна каријера
Војска	Војска Краљевине Црне Горе Југословенска армија
Чин	генерал-мајор
Учешће у ратовима	Балкански ратови Први светски рат

Саво Челебић (Штитари, Цетиње, 26. октобар 1879 — Цетиње, 21. јун 1955) био је црногорски официр, пристaлица политике краља Николе у односу на начин сједињења Црне Горе и Србије 1918. и касније генерал-мајор ЈНА.

Биографија

Рођен је у Штитарима (Љешанска нахија) код Цетиња од оца Филипа, перјаника, посланика скупштине Црне Горе и носиоца медаље Обилића и мајке Савице Вујовић. Један је од бројних Црногораца којем су родитељи дали име Саво. Култ Светог Саве је кроз историју био јак на просторима данашње Црне Горе. Основну школу је завршио у селу Градац. Подофицирску и официрску школу је завршио на Цетињу 1908. Тада је произведен у чин потпоручника. Официр Црногорске краљевске војске постаје 1911. Био је командант Орашко-штитарске чете и наставник подофицирске школе. Био је командант јединице на Скадру, Брегалници и бројним другим српским стратиштима. При ослобађању Скадра, као командант батаљона, рањаван је два пута и због тога је одликован златном Обилића медаљом. Након ослобођења и уједињења српских земаља, незадовољан нестанком Црне Горе као државе, из сусједне Италије организује терористичку завјеру против нових власти у Црној Гори. Заједно са још једним српским јунаком из Вељег рата, Крстом Зрновим Поповићем, Челебић је спроводио ситније терористичке акције који су касније називане устанци.

За разлику од свог команданта Поповића, Челебић ће у познијим годинама ревидирати и вратити интегралистичкој идеји, као партизански официр. Контроверзе су наставиле да прате Сава Ф. Челебића до краја живота. Он је успио да буде посланик Петровданског сабора који је одржана под патронатом италијанске окупационе војске на Цетињу 1941. и касније ватрени борац против тих истих снага. Крсто Поповић је сарађивао са Италијанима и страдао од комуниста.

Након Божићне побуне, одметнуо се у комите и годинама се оружано борио против нових власти у Црној Гори. Једно вријеме боравио је у Италији, гдје су биле базе црногорских војника, који су остали вјерни политици краља Николе, да Црна Гора не изгуби своју самосталност.

Након амнестије од стране власти Краљевине Југославије пензионисан је у чину потпуковника. Почетком 1942. одбио је да приступи оружаним снагама генерала Поповића, које су формиране уз подршку италијанске окупационе власти.

Испред НОВЈ, Челебић је 1943. водио неуспјешне преговоре са генералом Поповићем да приступи партизанској војсци. Послије италијанске капитулације септембра 1943, Челебић је упућен у Италију, гдје је постао заповједник 1. прекоморске бригаде партизанске војске. Тито је Сава Челебића унапредио у чин генерал-мајора, 30. јануара 1944. године.

Са супругом Милицом је имао 10 дјеце. Синове: Милована (рођен 1912), Владимира (1914), Слободана (1929) и Филипа (1936) и кћери: Драгицу (1918), Зорку (1919), Даринку (1924), Олгу (1927), Босиљку (1931) и Анђелију (1933). Умро је 21. јуна 1955. на Цетињу и сахрањен је 23. јуна 1955, са државним почастима, у породичној гробници на Цетињу.

Насљеђе

У поеми Сава Ф. Челебића Вијенац на гробу Шћепана Мијушковића се налазе и стихови: Краљ Никола, витез Србин, Одговори краљу Петру, Нека части судбе српске... Из наведеног стиха, на 11. страни, се види да је Саво био и 1924, у Риму, црногорски Србин, када је пјесма објављена и да се није одрекао српства. Новак Аџић је ту поему дјеломично објавио, од краја 18. стране, до краја пјесме, са 24. страном. Сакривши тако неспорна српска национана осјећања Саве Челебића, Аџић читaоце покушава индоктринирати погрешним закључком, о трагедији Црне Горе и Црногораца под српском окупацијом. У пјесми је краљ Никола назван витез-Србином, а Аџић пише о српској окупацији Црне Горе. Циљ Новaка Аџића је да тадашње Црногорце (краља Николу, Челебића, Мијушковића, Крсту Поповића...) прикаже као несрбе, које су напали Срби, а историјска је истина да су тадашњи Црногорци били национално, Срби, и да су имали српска национална осјећања. Сукоб ја постојао само између двије династије, црногорске и србијанске, око будућности заједничке државе. Челебић у пјесми не помиње Србе и Црногорце, него Србијанце и Црногорце, што су териотријалне, а не националне одреднице, а једни и други су тада били национално - Срби.