Јевстатије Караматијевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Јевстатије Караматијевић
No portrait gray test-sr.svg
Датум рођења(1881-11-30)30. новембар 1881.
Место рођењаНова Варош
 Османско царство
Датум смрти9. април 1948.(1948-04-09) (66 год.)
Место смртиЗагреб, НР Хрватска
Социјалистичка Федеративна Република Југославија ФНР Југославија
Професијасвештеник
Учешће у ратовимаБалкански ратови
Први светски рат
Народноослободилачка борба
У току НОБ-апотпредседник ЗАВНО Санџака
Чинпуковник
Одликовања
Орден народног ослобођења
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Јевстатије Караматијевић (Нова Варош, 30. новембар 1881Загреб, 9. април 1948) био је православни свештеник, политички и културни радник.

Биографија[уреди]

Четири разреда гимназије завршио је у Скопљу (19001904), а матурирао на Богословско-учитељској школи у Призрену 1908. године. Служио је као свештеник и учитељ у свом крају, где је стекао чин протојереја. Залагао се за очување верских и просветних права Срба у Османском царству.

Био је припадник покрета за ослобођење српског народа Старог Влаха од османске власти и комита, због чега је био хапшен и затваран. Био је један од организатора устанка у околини Нове Вароши 1912. године. Учествовао је у Балканским ратовима, а у Првом светском рату прешао је са српском војском преко Албаније на Крф, те учествовао у пробоју Солунског фронта.[1]

У раздобљу између два светска рата био је члан Демократске, а потом и Самосталне демократске странке.

После капитулације Југославије априла 1941, прикључио се Народноослободилачком покрету и са његовим јединицама повукао се из Рашке области у Босну, где је држао говоре у корист антифашистичке пропаганде међу народом и православним свештенством. Сарађивао је на састављању декларације упућене свим свештеницима Југославије.

За време рата био је свештеник Треће пролетерске санџачке бригаде, председник НОО-а Нове Вароши, потпредседник ЗАВНО Санџака и члан његовог Извршног одбора. У Бихаћу је 1942. године био изабран за члана АВНОЈ-а и остао у његовом телу до избора за Уставотворну скупштину 1945. године.

После рата, био је посланик Народне скупштине Србије и потпредседник Југословенског Црвеног крста и предводник делегације свештеника који су посетили Совјетски Савез.

Умро је 9. априла 1948. године у Загребу. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Породица[уреди]

Био је ожењен Јефимијом и имао два сина (Вук и Првослав) и три ћерке, који су сви учествовали у Другом светском рату на страни Народноослободилачког покрета. Унука Јевстатија Караматијевића је српска глумица Бранка Петрић Фехмиу.

Литерарно-просветни рад[уреди]

Караматијевић је током живота прикупљао народна предања са Старог Влаха и написао више текстова о историјским догађајима, личностима, култури и обичајима овог краја. Текстове је објављивао у „Цариградском гласнику“, „Босанској вили“, „Учитељу“, „Правди“, „Штампи“, „Политици“ и „Санџаку“.

Заслужан је за оснивање и рад Културног друштва „Зора“, „Српске омладине“, Стрељачке дружине, Градске читаонице и Соколског дфруштва у Новој Вароши.

Материјално је помагао школовање сиромашних ђака, интернат „Кнегиња Зорка“ ниже гимназије у Новој вароши и подизање Соколског дома.

Признања и одликовања[уреди]

За заслуге у рату добио је чин пуковника Југословенске армије. Носилац је Албанске споменице, Партизанске споменице 1941, Ордена народног ослобођења, Ордена за храброст и Ордена братства и јединства.

Референце[уреди]

Литература[уреди]