Светко Ковач
| Светко Ковач | ||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Лични подаци | ||||||||
| Датум рођења | 19. новембар 1951. | |||||||
| Место рођења | Зови До код Невесињa, ФНРЈ | |||||||
| Професија | војно лице | |||||||
| Војна каријера | ||||||||
| Служба | Југословенска народна армија Војска Југославије Војска Србије и Црне Горе Војска Србије 1974 — 2005 | |||||||
| Чин | Генерал-мајор | |||||||
| Учешће у ратовима | НАТО бомбардовање СРЈ | |||||||
| Директор ВБА | ||||||||
| Период | 2004 — 2014. | |||||||
| Наследник | Петар Цветковић | |||||||
| Одликовања |
| |||||||
Светко Ковач (Зови До код Невесињa, 19. новембар 1951) је пензинонисани генерал-мајор Војске Србије и Црне Горе. Бивши је директор Војнобезбедносне агенције.[а]
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен 19. новембра 1951. године у селу Зови До, општина Невесиње, од оца Видака и мајке Стане. Основну школу је завршио 1966. године а гиманзију 1970. године. Након завршене гимазије уписује Војну академију у Београду смер оклопне и механизоване јединице. Академију завршава 1974, када је произведен у чин потпоручника, и распоређен на дужност командира 2. вода 2. тенковске чете 1. оклопног батаљона у 329. оклопној бригадни. Следеће 1975. унапређен је у чин поручника и постављен за командира извиђачког вода у истој бригади 7. армије. На овој дужности налазио се годину дана и већ 1976. прекомандован је на дужност официра у 1. воду официрске чете, официрског батаљона у Гардијској бригади. Током службовања у гарди унапређен је у чин капетана и био је ордонанс председника Тита и лични пратилац Јованке Броз. Од 1980. године је на дужности начелника безбедности 1. гардијског оклопног пука 1. пролетерске гардијске пешадијске дивизије у саставу 1. армије. На овој дужности проводи шест година и 1984. унапређен је чин мајора. Године 1986. премештен је за референта безбедности у истој дивизији и на овој дужности се задржао годину дана. Наредне 1987. променио је две дужности. Прву дужност референта за оперативне послове у Контраобавештајној групи при команди 1. армије обављао је краткотрајно а већ исте године премештен је за помоћника начелника и унапређен у чин потпуковника. У том периоду започиње школовање у Командо-штабној школи тактике Копнене војске на смеру за војну безбедност. Усавршавање завршава 1989. године и премештен је за помоћника начелника Контра-обавештајне групе 1. војне области. Исте године уследила је нова дужност и премештај на функцију начелника кабинета у команди 1. војне области. Вршилац дужности помоћника начелника Органа безбедности Команде 1. војне области постаје 1991. године. Наредне 1992. је вршилац дужности помоћника начелника Оделења безбедности у Сектору за безбедносно-обашетајне послове у Команди 1. армије. Следеће 1993. је помоћник начелника Оделења безбедносног Сектора за безбедносно-обашетајне послове у Команди 1. армије. Године 1994. постављен је за начелника Одсека за контраобавештајне оделења безбедности Команде 1. армије. Након две године 1996. именован је на дужност начелника Одељења безбедности у Савезном министарству одбране. Дужност ће обављати пет година до 2001. је упућен у 45. класу Школе националне одбране на генералштабно усавршавање. По завршетку усавршавања постављен је за заменика начелника Управе безбедности Генералштаба. Реорганизацијом у Генералштабу дотадашња управа Безбедности је преименована у Војно-безбедносну агенцију. Од 2004. је постављен за вршиоца дужности директора ВБА и унапређен је чин генерал-мајора. Наредне 2005. је пензионисан али је потврђен на истој дужности. Функцију директора ВБА обављао је до 2014. године.[1]
Награде и признања[уреди | уреди извор]
Носилац је више ордена, медаља, међу којима се истичу: Орден за војне заслуге са сребрним мачевима (1976), Орден заслуга за народ са сребрном звездом (1980), Орден народне армије са сребрном звездом (1985), Орден за војне заслуге са златним мачевима (1990) и Орден Војске Југославије првог степена (2000).
Унапређења у чинове[уреди | уреди извор]
| Потпоручник | Поручник | Kапетан | Kапетан прве класе | Mајор | Потпуковник | Пуковник | Генерал-мајор |
|---|---|---|---|---|---|---|---|
.svg){kind=small}
|
.svg){kind=small}
|
.svg){kind=small}
|
.svg){kind=small}
|
.svg){kind=small}
|
.svg){kind=small}
|
.svg){kind=small}
|
.svg){kind=small}
|
| 1974. | 1975. | 1978. | 1980. | 1984. | 1988. | 1993. | 2004. |
Библиографија[уреди | уреди извор]
Књиге[уреди | уреди извор]
- Војна служба безбедности у Србији, Београд 2013. (коаутор са И. Поповић Григоров).
- Случај Ранковић: из архива КОС-а, Београд 2014. и 2016. (коаутор са Б. Димитријевић и И. Поповић Григоров).
- Енигма и рат у Југославији, Београд 2017.
- Официр са пет досијеа, Београд 2019.
- Невесиње: монографија, Београд 2019. (коаутор са групом аутора).
- Тајни досије Ранковић: Из архиве УДБЕ И КОС-а. Први део, Београд 2020.
- Тајни досије Ранковић: Из архиве УДБЕ И КОС-а. Други део, Београд 2020.
- Случај Николиш: злоупотреба политичке моћи, Београд 2023.
Документарни филмови и емисије[уреди | уреди извор]
- Тајне службе Србије
- Јованка Броз и тајне службе
- Друг Марко
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Од 2006. године био је директор Војнобезбедносне агенције Србије након изласка Црне Горе из државне заједнице.
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Антић, Бошко; Томановић, Радован; Фезер, Бранко; Шкрбић, Петар (2012). Генерали и адмирали Србије 1981-2011. Београд: Клуб генерала и адмирала. ISBN 978-86-915585-0-5.
