Седам мора

Из Википедије, слободне енциклопедије
Једна од група седам мора

Средњовековна европска и арапска књижевност често помињу Седам мора. На која мора се притом мисли зависи од контекста. „Седам мора“ су била општа фраза у многим древним књижевностима пре него што су је преузели Грци и Римљани; први пут се помиње у преводу једне Енхедуанине химне Инани (Химна 8), написане око 2300. п. н. е. у Сумеру.[1] Број седам је у многим традицијама и сам поседовао сопствену древну магију. „Седам“ као неодређен број дуго је био синоним за „неколико“, као у грчких Седам мора.[2] У грчкој и западној култури, „седам“ мора су се мењала временом, варирајући у зависности од дела света и периода времена. Међутим, обично се број седам користио за следећих једанаест водених површина:

Друге групе мора[уреди]

Стари Римљани су имали и друга значења за Septem maria (латински), која данас звуче необично. Пловна мрежа рукаваца у ушћу реке По који су се изливали у слане мочваре јадранске обале називала се „Седам мора“ у том подручју. Римски писац Плиније Старији помињао је те лагуне, раздвојене пешчаним спрудовима од отвореног мора:

"Све те речице и јарке некад су направили Етрурци, па се ток реке изливао у мочваре подручја Атријана које се називају Седам мора, са славном луком етрурског града по имену Атриа, по коме је Јадран добио име." (Historia Naturalis, III 120[1]).

Тако данас у Музеју Septem Maria можемо видети како се та цивилизација воде развијала од праисторије до данас. Музеј се налази у Адрији у Ровигу, некадашњој Атрији [2].

Рани морепловци Индијског океана тврдили су да се он састоји од седам мора, од којих је сваки имало своје име и посебне карактеристике. Исламски писац al-Ya'qubi је записао:

"Ко год жели да стигне до Кине мора да преплови седам мора, од којих свако има своју боју, ветрове и рибе савим другачије од оног иза себе. Прво од њих је Море Фарс, које почиње од Сирафа. Завршава се у Ra's al-Jumha-и; то је морски теснац у коме се ваде бисери. Друго море почиње у Ra's al-Jumha и зове се Larwi. То је велико море, и у њему је острво Waqwaq и друга која припадају Zanj-у. Ова острва имају краљеве. Овим морем се може пловити само уз помоћ звезда. У њему су огромне рибе и многа чуда која се не могу описати. Треће море се зове Harkand и у њему је острво Sarandib на којем има драгог камења и рубина. Ове острва имају краљеве, али је један краљ над свима њима. На острвима овог мора расте бамбус и ратан. Четврто море се зове Kalah-barm плитко је и настањено огромним змијама. Понекад оне плове на ветру и уништавају бродове. Овде су острва где расте камфорово дрво. Пето острво се зове Salahit, врло је велико и испуњено многим чудесима. Шесто море зове се Kardanj; и на њему често пада киша. Седмо море се зове Sanji, а познато је и као Kanjli. То је кинеско море; ношени јужним ветром долазите до залива са слатком водом, дуж кога су утврђена места и градови, и тако упловљавате у Khanfu."[3]

John Lightfoot, свештеник и научник из 17. века, помиње сасвим другачији скуп мора у свом Коментару Новог завета. Поглавље Седам мора према талмудистима и четири реке које окружују копно садржи „Велико море“ (Медитеран), „Тиберијаду“ (Галилејско море), „Море Содоме“ (Мртво море), „Језеро Samocho" и "Sibbichaean". [3]

Међу морепловцима, још од колонијалних времена, „путовање преко седам мора“ је значило да је неко препловио седам малих мора до Холандске Источне Индије. У ствари то је значило да су отпловили до и вратили се са друге стране света.

Модерних седам мора[уреди]

Неке савремене географске класификације набрајају седам светских океана:

Релативно стандардизована иконографија која говори о Четири континента и Четири реке света, која се развила у Ренесанси, успоставила је јасне слике у европској машти, али седам мора се није јасно разликовало - Нептун је владао над свима. Радјард Киплинг је једну своју збирку песама назвао Седам мора (1896) и посветио је граду Бомбају.[4]

Извори[уреди]

  1. Meador, Betty De Shong, translator and editor (2001). Inanna, Lady of Largest Heart: Poems of the Sumerian High. University of Texas. ISBN 978-0-292-75242-9. 
  2. Hopkins, E. Washburn (1923). Origin and Evolution of Religion. 
  3. Lunde, Paul (2005). „The Seas of Sindbad”. Saudi Aramco World. св. 56 бр. 4. Приступљено 27. 3. 2007. 
  4. Kipling, Rudyard (1896). „'The Seven Seas'. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]