Сеп Кус

С Википедије, слободне енциклопедије
Сеп Кус
Кус на Вуелта а Еспањи 2023.
Лични подаци
Пуно имеСеп Кус
Датум рођења(1994-09-13)13. септембар 1994. (29 год.)
Мјесто рођењаДуранго, Колорадо, САД
ДржављанствоСАД
Висина1,80 m[1]
Маса61 kg[1]
Тимске информације
Тренутни тим
Визма—лејз а бајк
Дисциплинадрумски
Улогавозач
Тип возачабрдаш
Јуниорска каријера
2016Гетавеј Харли дејвидсон
Професионална каријера
2016—2017Рели сајклинг
2018—ЛотоНЛ—јумбо[2][3]
Успјеси
Вуелта а Еспања
Вуелта а Еспања1 (2023)
Друге трке
Тур оф Јута 1 (2018)
Ажурирано: 19. септембар 2023.

Сеп Кус (енгл. Sepp Kuss; 13. септембар 1994) амерички је професионални бициклиста који тренутно вози за UCI ворлд тур тим — Визма—лејз а бајк.[4] По једном је освојио Вуелта а Еспању и трку Тур оф Јута; На Вуелти је остварио двије етапне побједе и на Тур де Франсу једну.

Каријера[уреди | уреди извор]

Почетак каријере[уреди | уреди извор]

Као јуниор углавном се такмичио у брдском бициклизму, а као студент Универзитета Колорадо побиједио је на двије трке 2014. и 2015. када је постао национални првак у брдском бициклизму. На питање какве су му амбиције у бициклизму изјавио је да жели да иде далеко колико буде могао након што дипломира, а на питање са којим бициклистом би отишао на ручак изјавио је Петер Саган.[5]

Током 2016. године возио је за локални тим Гетавеј Харли дејвидсон / Трек. Прву побједу остварио је на трци Редландс класик, гдје је побиједио је на једној етапи на успону, док је трку Тур оф Гила завршио на четвртом мјесту.[6] Године 2017. возио је за Рели сајклинг, са којим је Тур оф Алберта трку завршио на другом мјесту, иза Евана Хуфмана, а Тур оф Јута трку завршио је на деветом мјесту.

2018—[уреди | уреди извор]

Године 2018. прешао је у холандски би ворлд тур тим ЛотоНЛ—јумбо, са којим је потписао уговор на двије године.[7] У августу је освојио Тур оф Јуту, уз три етапне побједе и освојену брдску класификацију,[8] након чега је возио своју прву гранд тур трку — Вуелта а Еспању,[9] гдје је радио за Стивена Кројсвајка, који је завршио на четвртом мјесту.[10] Године 2019. возио је Ђиро д’Италију по први пут,[11] гдје је радио за Приможа Роглича и завршио је на 56 мјесту у генералном пласману, док је Роглич завршио на трећем.[12] У августу је возио Вуелта а Еспању, гдје је поново радио за Роглича. На етапи 15 је отишао у бијег, гдје је напао на последњем успону, на 7 km до циља и остварио је соло побједу, 40 секунди испред Рубена Герера.[13] До краја трке је радио за Роглича и завршио је на 29 мјесту у генералном пласману, док је Роглич освојио Вуелту.[14]

Кус на Тур де Франсу 2020.

Године 2020. завршио је Тур де ла Провенс на осмом и Критеријум ди Дофине на десетом мјесту, након чега је возио Тур де Франс по први пут, а пред почетак трке најављен је дуел између тимова Инеос и Јумбо—визма као два најбоља тима.[15] На етапи 15, чији је циљ био на успону Гран Колумбијер, завршио је на шестом мјесту, радећи за Роглича, 15 секунди иза Тадеја Погачара који је побиједио Роглича у спринту.[16] На етапи 17, чији је циљ био на успону екстра категорије Кол де ла Лоз, завршио је на четвртом мјесту, 56 секунди иза Мигела Анхела Лопеза, док је Роглич завршио на другом мјесту.[17] Тур је завршио на 15 мјесту у генералном пласману, што је била најбоља позиција неког америчког возача од 2015. када је Ендрју Талански завршио на 11 мјесту.[18] У финишу сезоне возио је Вуелта а Еспању, на којој су лидери тима били Роглич и Том Димулен.[19] Прве три етапе завршио је у првих десет, али је у наставку трке губио вријеме радећи за Роглича; на етапи 12, радио је за Роглича и помогао му да изгуби што мање времена након што је Ричард Карапаз напао на успону Алто де л’Англиру.[20] Завршио је на 16 мјесту у генералном пласману, док је Роглич освојио Вуелту другу годину заредом.[21]

Године 2021. завршио је Вуелта а Каталуњу на 12 и Тур де Романди на 14 мјесту. У јулу је возио Тур де Франс, гдје је требало да ради за Роглича, али је Роглич пао у финишу треће етапе, на 10 km до циља,[22] а затим је напустио трку прије почетка девете етапе.[23] Тим се фокусирао на етапне побједе, а Кус је отишао у бијег на етапи 15, гдје је напао на последњем успону, на 20 km до циља и остварио је побједу 20 секунди испред Алехандра Валвердеа, што му је била прва побједа на Тур де Франсу и прва побједа неког америчког возача на Туру након Тајлера Фарара 2011.[24] У финишу сезоне возио је Вуелта а Еспању.[25] Хронометар на првој етапи завршио је на 12 мјесту, 15 секунди иза Роглича, али је остварио најбоље вријеме на успону и узео је тачкасту мајицу, за лидера брдске класификације.[26] Мајицу је изгубио послије треће етапе када је преузео Рејн Тарамаје, који је и побиједио на етапи.[27] На седмој етапи отишао је у бијег, али је отпао у финишу када су други возачи нападали и завршио је на четвртом мјесту, минут и 15 секунди иза Мајкла Сторера.[28] На етапи 17, Еган Бернал је напао на 61 km до циља, што је пратио само Роглич.[29] Роглич је напао у финишу, отишао од Бернала и остварио соло побједу, док је група од шест возача достигла Бернала у последња два километра; Кус је побиједио у спринту и завршио је етапу на другом мјесту, спријечивши Рогличеве конкуренте да узму секунде бонификације.[30] Завршио је на осмом мјесту у генералном пласману, што је био најбољи пласман неког америчког возача на Вуелти од 2016. када је Талански завршио на петом мјесту; такође, то му је био први пут да је неку гранд тур трку завршио у првих десет,[31] док је Роглич освојио Вуелту трећу годину заредом.[32]

Кус на Ђиро д’Италији 2023.

Године 2022. завршио је Тур де Романди на 12 мјесту, након чега је био лидер тима на Тур де Свис трци, док су Роглич и Јонас Вингегор били лидери на Критеријуму ди Дофине.[33] Након прве четири етапе заостајао је десет секунди иза Стефена Вилијамса који је био лидер у генералном пласману, али је прије почетка пете етапе читав тим морао да напусти трку због ковида 19.[34] У јулу је возио Тур де Франс, на којем су лидери били Роглич и Вингегор, док се Ваут ван Арт борио за етапне побједе и за класификацију по поенима.[35] На седмој етапи, на успону Супер Планш де бел филс, Погачар и Вингегор су се одвојили и Погачар је остварио побједу, Роглич је завршио на трећем мјесту, а Кус на десетом.[36] Роглич је због пада морао поново да напусти Тур, Стивен Кројсвајк је такође напустио због пада на етапи 15 и Кус је остао главни радник за Вингегора у брдима.[37] На етапи 18, чији је циљ био на успону екстра категорије Отакам, Ван је био у бијегу, док је Кус радио у главној групи. У финишу је Ван Арт достигнут, а затим је Вингегор напао и остварио соло побједу, док је Ван Арт завршио на трећем, а Кус на осмом мјесту.[38] Вингегор је освојио Тур и брдску класификацију, док је Ван Арт освојио класификацију по поенима, а Кус је завршио на 18 мјесту у генералном пласману.[39] У финишу сезоне возио је Вуелта а Еспању, гдје је тим Јумбо—визма побиједио на екипном хронометру на првој етапи.[40] Прије почетка девете етапе имао је температуру и напустио је трку.[41]

Године 2023. завршио је УАЕ тур на петом мјесту у генералном пласману,[42] а затим је Вуелта а Каталуњу завршио на 14 мјесту. У мају је возио Ђиро д’Италију први пут послије 2019.[43] На етапи 12 је био у бијегу, али није могао да прати нападе у финишу и завршио је на 15 мјесту, преко два минута иза Ника Денца.[44] На етапи 16 је радио за Роглича до финиша када су напали други возачи и завршио је на петом мјесту, минут иза Жоаа Алмеиде и Герента Томаса, док је Роглич изгубио 25 секунди.[45] На хронометру на етапи 20 завршио је на шестом мјесту, минут и пет секунди иза Роглича, који је побиједио са 40 секунди испред Томаса,[46] чиме је надокнадио заостатак од 26 секунди и освојио је Ђиро са 14 секунди испред Томаса,[47] док је Кус завршио на 14 мјесту.[48] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је радио за Вингегора.[49] Захваљујући добрим вожњама био је на десетом мјесту у генералном пласману у првом дијелу трке, након чега је етапу 14 завршио на петом мјесту и дошао је до шестог мјеста.[50] Био је у првих десет све до етапе 20, када је пао након 25 km и изгубио је 20 минута, а етапу је завршио прекривен крвљу и завојима око лијевог ока и уха.[51] Тур је завршио на 12 мјесту у генералном пласману, 37 минута иза Вингегора који је освојио други пут заредом.[52]

Кус на Вуелта а Еспањи 2023.

У августу је возио Вуелта а Еспању, заједно са Рогличем и Вингегором, изјавивши да је спреман да их подржи.[53] То му је био пети гранд тур заредом који је возио и први пут у каријери је возио сва три исте године, а када год је возио неки гранд тур, возачи из тима Јумбо—визма су га освојили.[53] На шестој етапи је отишао у бијег заједно са још око 40 возача, међу којима су били Микел Ланда, Ваут Пулс, Лени Мартинез и Ромен Барде. На последњем успону се издвојила мала група возача, Кус је напао и остварио етапну побједу 26 секунди испред Мартинеза и дошао је на друго мјесто у генералном пласману, осам секунди иза Мартинеза, који је постао најмлађи лидер Вуелте у историји.[54] Осму етапу је завршио на седмом мјесту у групи фаворита, а након што је Мартинез изгубио око минут, преузео је црвену мајицу за лидера трке 43 секунде испред Марка Солера, што му је био први пут у каријери да је био лидер неке гранд тур трке, поставши такође први амерички лидер Вуелте након Кристофера Хорнера 2013.[55] На етапи 13, чији је циљ био у Француској на успону Кол ди Турмале, Ремко Евенепул је отпао на око 90 km до циља;[56] У финишу је прво напао Вингегор и стекао предност, након чега је из групе напао Кус, а затим и Роглич; Вингегор је побиједио 30 секунди испред Куса, док је Роглич завршио 33 секунде иза и њих тројица су дошла на прва три мјеста у генералном пласману.[57] На етапи 16, Вингегор је напао на последњем успону, на 3,9 km до циља и остварио је соло побједу, док је Кус завршио минут и пет секунди иза, чиме је његова предност смањена на 29 секунди испред Вингегора.[58] На етапи 17, чији је циљ био на успону Алто де л’Англиру, Роглич је напао на 2 km до циља, Вингегор је пратио а Кус је отпао. Роглич је радио на челу све до циља и остварио је побједу испред Вингегора, док је Кус завршио на трећем мјесту 19 секунди иза и задржао је црвену мајицу осам секунди испред Вингегора.[59] Након етапе Роглич је изјавио да би волио да Кус освоји али да мора да размишља и о својим амбицијама, док је Вингегор изјавио да би такође волио да Кус освоји и да је све на етапи прошло како су планирали.[60] На етапи 18 Роглич и Вингегор нису нападали већ су радили за Куса док је у финишу Вингегор отпао и завршио девет секунди иза, чиме је Кус повећао предност на 17 секунди.[61] На етапи 20 у финишу су се од групе фаворита одвојили Хуан Ајусо, Енрик Мас и Микел Ланда, док је Кус етапу завршио заједно са Рогличем и Вингегором, 16 секунди иза.[62] На последњој, етапи 21, није било промјена; тим Јумбо—визма је заостао 26 секунди иза главне групе како би заједно прошли кроз циљ и Кус је освојио Вуелту 17 секунди испред Вингегора и минут и осам секунди испред Роглича.[63] Постао је први возач након Гастонеа Ненчинија 1957. који је возио сва три гранд тура у једној сезони и освојио један,[64] док је Јумбо—визма постао први тим у историји који је у једној сезони освојио сва три гранд тура.[65]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Sepp Kuss”. eurosport.com. Приступљено 3. 7. 2023. 
  2. ^ „Cheery Christmas for ambitious Team Jumbo-Visma”. teamjumbovisma.com. Team Oranje Road BV. 21. 12. 2018. Архивирано из оригинала 13. 04. 2019. г. Приступљено 3. 7. 2023. 
  3. ^ „Team Jumbo-Visma 2020 roster presented in Amsterdam”. Bianchi. F.I.V. Edoardo Bianchi S.p.A. 20. 12. 2019. Приступљено 3. 7. 2023. 
  4. ^ „Jumbo-Visma”. uci.org. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 2. 1. 2021. г. Приступљено 3. 7. 2023. 
  5. ^ „Sepp Kuss”. University of Colorado. 12. 5. 2016. Приступљено 3. 7. 2023. 
  6. ^ „Morton, Abbott seal Gila GC titles”. velo.outsideonline.com. Приступљено 3. 7. 2023. 
  7. ^ „Sepp Kuss signs with LottoNL-Jumbo”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 20. 9. 2017. Приступљено 3. 7. 2023. 
  8. ^ „velo.Utah stage 6: Kuss wins final stage and takes overall victory in Park City”. velo.outsideonline.com. Приступљено 3. 7. 2023. 
  9. ^ „Vuelta a España 2018: Start List”. Pro Cycling Stats. Приступљено 3. 7. 2023. 
  10. ^ Windsor, Richard (16. 9. 2018). „Simon Yates crowned Vuelta a España 2018 champion as Elia Viviani takes final stage”. Cycling Weekly. Приступљено 3. 7. 2023. 
  11. ^ „Giro d'Italia 2019: Start List”. ProCyclingStats. Приступљено 3. 7. 2023. 
  12. ^ „Richard Carapaz wins the 2019 Giro d'Italia”. cyclingnews.com. 2. 6. 2019. Приступљено 3. 7. 2023. 
  13. ^ „Vuelta a España stage 15: American Sepp Kuss takes stunning solo victory, Primoz Roglic retains lead”. VeloNews. Приступљено 3. 7. 2023. 
  14. ^ Ostanek, Daniel (15. 9. 2019). „Vuelta a España: Roglic clinches overall victory”. cyclingnews.com. Приступљено 3. 7. 2023. 
  15. ^ Lowe, Felix (28. 8. 2020). „Tour De France 2020 – Ineos Grenadiers v Team Jumbo-visma”. eurosport.com. Приступљено 3. 7. 2023. 
  16. ^ Fletcher, Patrick (13. 9. 2020). „Tour de France: Pogacar wins stage 15 atop Grand Colombier”. cyclingnews.com. Приступљено 3. 7. 2023. 
  17. ^ Weislo, Laura (16. 9. 2020). „Tour de France: Miguel Angel Lopez wins stage 17 atop Col de la Loze”. cyclingnews.com. Приступљено 3. 7. 2023. 
  18. ^ „Durango’s Sepp Kuss slated for Tour de France, Spanish Vuelta in 2021”. durangoherald.com. 23. 1. 2021. Приступљено 3. 7. 2023. 
  19. ^ „Roglic and Dumoulin lead Team Jumbo-Visma in Vuelta a España”. teamjumbovisma.com. 15. 10. 2020. Приступљено 3. 7. 2023. 
  20. ^ „Sepp Kuss stays loyal at Vuelta a España to help Primož Roglič limit losses on the Angliru”. velonews.com. 1. 11. 2020. Приступљено 3. 7. 2023. 
  21. ^ Benson, Daniel (8. 11. 2020). „Primoz Roglic wins 2020 Vuelta a España”. cyclingnews.com. Приступљено 3. 7. 2023. 
  22. ^ Snowball, Ben (28. 6. 2021). „Tour De France 2021 - ‘Disaster!’ – Primoz Roglic crashes late on stage 3, Jumbo-Visma sent into panic mode”. eurosport.com. Приступљено 3. 7. 2023. 
  23. ^ Ballinger, Alex (4. 7. 2021). „Primož Roglič abandons Tour de France 2021”. cyclingweekly.com. Приступљено 3. 7. 2023. 
  24. ^ „Sepp Kuss wins stage 15 of the Tour de France”. CyclingTips. 11. 7. 2021. Приступљено 3. 7. 2023. 
  25. ^ „Vuelta a España 2021: Start List”. Pro Cycling Stats. Приступљено 3. 7. 2023. 
  26. ^ Long, Jonny (14. 8. 2021). „Primož Roglič takes opening time trial and race lead at 2021 Vuelta a España”. cyclingweekly.com. Приступљено 3. 7. 2023. 
  27. ^ Farrand, Stephen (16. 8. 2021). „Vuelta a España: Rein Taaramäe wins summit finish on stage 3”. cyclingnews.com. Приступљено 3. 7. 2023. 
  28. ^ Fletcher, Patrick (20. 8. 2021). „Vuelta a España: Michael Storer wins stage 7 at summit of Balcón de Alicante”. cyclingnews.com. Приступљено 3. 7. 2023. 
  29. ^ „Bernal goes big with Vuelta attack”. ineosgrenadiers.com. 1. 9. 2021. Приступљено 3. 7. 2023. 
  30. ^ „Sepp Kuss Climbs Into First Career Grand Tour Top 10...”. Outside Magazine by Andrew Hood. 6. 9. 2021. Приступљено 3. 7. 2023. 
  31. ^ „Kuss helps leader Roglic win Vuelta”. durangoherald.com. 7. 9. 2021. Приступљено 3. 7. 2023. 
  32. ^ Fletcher, Patrick (5. 9. 2021). „Primoz Roglic wins the Vuelta a España”. cyclingnews.com. Приступљено 3. 7. 2023. 
  33. ^ „Rohan Dennis and Sepp Kuss lead Jumbo-Visma in Suisse in battle for Tour selection”. cyclinguptodate.com. 12. 6. 2022. Приступљено 3. 7. 2023. 
  34. ^ Olivas, Cody (16. 6. 2022). „COVID forces Jumbo Visma to abandon Tour de Suisse”. The Durango Herald. Приступљено 3. 7. 2023. 
  35. ^ „Primoz Roglic and Jonas Vingegaard confirmed to lead Jumbo-Visma at Tour De France as squad announced”. eurosport.com. 21. 6. 2022. Приступљено 3. 7. 2023. 
  36. ^ Fletcher, Patrick (8. 7. 2022). „Tour de France: Pogacar wins again on La Super Planche des Belles Filles”. cyclingnews.com. Приступљено 3. 7. 2023. 
  37. ^ Cotton, Jim (19. 7. 2022). „Sepp Kuss weathers Pyrénéan storm at Tour de France as pressure mounts on Jumbo-Visma: Kuss delivers crushing ride on road to Foix as he carries burden of shepherding Vingegard through two mountaintops to come”. Velo News by Outside Magazine. Приступљено 3. 7. 2023. 
  38. ^ Thewlis, Tom (21. 7. 2022). „Tour de France 2022: Jonas Vingegaard wins stage 18 on Hautacam to increase gap to Tadej Pogačar in second place”. cyclingweekly.com. Приступљено 3. 7. 2023. 
  39. ^ „Official classifications of Tour de France 2022 - Stage 21”. letour.fr. Приступљено 3. 7. 2023. 
  40. ^ Becket, Adam (19. 8. 2022). „Jumbo-Visma power to Vuelta a España stage one team time trial victory”. cyclingweekly.com. Приступљено 3. 7. 2023. 
  41. ^ Snowball, Ben (28. 8. 2022). „Primoz Roglic suffers 'big loss' as Sepp Kuss abandons la Vuelta, Remco Evenepoel loses Pieter Serry”. eurosport.com. Приступљено 3. 7. 2023. 
  42. ^ Ryan, Barry (26. 2. 2023). „Remco Evenepoel seals UAE Tour victory”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 3. 7. 2023. 
  43. ^ „Giro d'Italia 2023: Startlist”. ProCyclingStats. Приступљено 3. 7. 2023. 
  44. ^ „Nico Denz claims glory on Giro d’Italia stage 12 as Geraint Thomas keeps lead”. The Guardian. 18. 5. 2023. Приступљено 3. 7. 2023. 
  45. ^ Fletcher, Patrick (23. 5. 2023). „Giro d'Italia: Almeida outduels Thomas on stage 16 atop Monte Bondone”. cyclingnews.com. Приступљено 3. 7. 2023. 
  46. ^ Fotheringham, Alasdair (27. 5. 2023). „Giro d'Italia: Primoz Roglic poised for overall victory with stage 20 mountain time trial win”. cyclingnews.com. Приступљено 3. 7. 2023. 
  47. ^ Fotheringham, Alasdair (28. 5. 2023). „Giro d'Italia: Primoz Roglic secures overall victory in Rome”. cyclingnews.com. Приступљено 3. 7. 2023. 
  48. ^ „Rankings in the Giro d'Italia 2023”. Giro d'Italia. RCS Sport. Приступљено 3. 7. 2023. 
  49. ^ „Team Jumbo-Visma presents Tour de France selection full of dreams”. teamjumbovisma.com. 26. 6. 2023. Приступљено 3. 7. 2023. 
  50. ^ Warwick, Matt (15. 7. 2023). „Tour de France stage 14: Jonas Vingegaard retains yellow as Carlos Rodriguez wins stage”. BBC. Приступљено 19. 9. 2023. 
  51. ^ Farrand, Stephen (22. 7. 2023). „Sepp Kuss blooded and bandaged after crash but finishes Tour de France stage 20”. cyclingnews.com. Приступљено 19. 9. 2023. 
  52. ^ Farrand, Stephen (23. 7. 2023). „As it happened: Jonas Vingegaard celebrates Tour de France victory as Meeus wins Champs Elysees sprint”. cyclingnews.com. Приступљено 19. 9. 2023. 
  53. ^ а б Hood, Andrew (26. 8. 2023). „Sepp Kuss headlines US quartet at Vuelta a España: ‘I’m ready to help Primož and Jonas’”. velo.outsideonline.com. Приступљено 19. 9. 2023. 
  54. ^ Tyson, Jackie (31. 8. 2023). „Vuelta a España: Sepp Kuss climbs to stage 6 victory at Javalambre”. cyclingnews.com. Приступљено 19. 9. 2023. 
  55. ^ Fotheringham, Alasdair (2. 9. 2023). „Sepp Kuss takes historic first lead in Grand Tour at Vuelta a España”. cyclingnews.com. Приступљено 19. 9. 2023. 
  56. ^ Hood, Andrew (8. 9. 2023). „Remco Evenepoel cracks in the Pyrénées: ‘All he said was, I’m sorry’”. velo.outsideonline.com. Приступљено 19. 9. 2023. 
  57. ^ Lowe, Felix (8. 9. 2023). „Vuelta a Espana 2023: Jonas Vingegaard leads home Jumbo-Visma clean sweep on Tourmalet as Remco Evenepoel cracks”. velo.outsideonline.com. Приступљено 19. 9. 2023. 
  58. ^ Moultrie, James (12. 9. 2023). „Vuelta a España: Vingegaard attacks to win stage 16 in uphill finish to Bejes”. cyclingnews.com. Приступљено 19. 9. 2023. 
  59. ^ Lowe, Felix (13. 9. 2023). „Vuelta a Espana 2023 stage 17 recap: Sepp Kuss clings onto red as Primoz Roglic wins on Angliru”. eurosport.com. Приступљено 19. 9. 2023. 
  60. ^ Lowe, Felix (13. 9. 2023). „Primoz Roglic wins stage 17 at Vuelta a Espana as Jumbo-Visma stars distance red jersey Sepp Kuss on the Angliru”. eurosport.com. Приступљено 19. 9. 2023. 
  61. ^ Farrand, Stephen (14. 9. 2023). „As it happened: Vingegaard and Roglic protect Kuss' GC lead as Evenepoel wins Vuelta a España stage 18”. cyclingnews.com. Приступљено 19. 9. 2023. 
  62. ^ Puddicombe, Stephen (16. 9. 2023). „As it happened: Kuss closes in on overall victory as Poels wins Vuelta a España stage 20”. cyclingnews.com. Приступљено 19. 9. 2023. 
  63. ^ Moultrie, James (17. 9. 2023). „As it happened: Kuss completes Jumbo-Visma Grand Tour triple as Groves wins Vuelta a España stage 21 thriller”. cyclingnews.com. Приступљено 19. 9. 2023. 
  64. ^ „Kuss crowned Vuelta champion as Jumbo-Visma make history”. france24.com. 17. 9. 2023. Архивирано из оригинала 18. 9. 2023. г. Приступљено 19. 9. 2023. 
  65. ^ „Sepp Kuss wins Vuelta a España with Kaden Groves taking sprint finish”. Guardian. 17. 9. 2023. Приступљено 19. 9. 2023. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Сеп Кус на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сеп_Кус&oldid=27425151”