Евроазијска степа

С Википедије, слободне енциклопедије
Евроазијски степски појас (тиркизно плаво)

Евроазијска степа, такође једноставно звана Велика степа или Степе, је огроман степски екорегион Евроазије у Биому пашњака, савана и жбуновитог терена умерене климе. Протеже се кроз Мађарску, Бугарску, Румунију, Молдавију и Придњестровље, Украјину, западну Русију, Сибир, Казахстан, Синђанг, Монголију и североисточну Кину, са једном великом ексклавом, Панонском степом (мађ. Puszta), која се налази углавном у Мађарској.[1]

Од палеолита, Степски пут је повезивао средњу и источну Европу и југоззападну, средњу, источну и јужну Азију економски, политички и културно преко копнених трговачких путева. Степски пут је претходник не само Пута свиле који се развијао током антике и средњег века, већ и евроазијског копненог моста у модерној ери. Током историје је био дом номадским царствима и многим великим племенским савезима и древним државама, као што су Сјонгну, Скитија, Кимерија, Сарматија, Хунско царство, Харезмија, Трансоксијана, Согдијана, Сјанбеј, Монголско царство и канат Плавих Туркијаца.

Подела[уреди | уреди извор]

Евроазијска степа се простире на 8.000 километара од ушћа Дунава скоро до Тихог океана. На северу је омеђена шумама европске Русије, Сибира и азијске Русије. Не постоји јасна јужна граница, иако земљиште постаје све сувље како се крећемо према југу. Степа се сужава на два места, што је дели на три главна дела.

Панонска степа[уреди | уреди извор]

Панонска степа је ексклава евроазијског степског појаса. Налази се у данашњој Аустрији, Бугарској, Мађарској, Румунији, Србији и Словачкој.

Понтско-каспијска степа[уреди | уреди извор]

Понтско-каспијска степа почиње близу ушћа Дунава и простире се на североисток скоро до Казања, а затим на југоисток до јужног врха Уралских планина. Њена северна ивица била је широка трака шумске степе која је сада уништена претварањем читавог подручја у пољопривредно земљиште. На југоистоку се Црноморско-каспијска степа простире између Црног мора и Каспијског мора до Кавкаских планина. На западу, Велика мађарска равница је острво степе одвојено од главне степе планинама Трансилваније. На северној обали Црног мора, полуострво Крим има нешто унутрашње степе и луке на јужној обали које повезују степу са цивилизацијама средоземног басена.

Уралско-каспијско сужење[уреди | уреди извор]

Уралске планине се простиру на југ до тачке око 650 km североисточно од Каспијског мора.

Казашка степа[уреди | уреди извор]

Казашка степа се простире од Урала до Џунгарије. На југу прелази у полупустињу и пустињу које су прекинуте са две велике реке, Аму Дарја (Оксус) и Сир Дарја (Јаксартес), које теку на северозапад до Аралског мора и користе се за наводњавање за пољопривреду. На југоистоку је густо насељена Ферганска долина, а западно од ње велики градови оазе Ташкент, Самарканд и Бухара дуж реке Зеравшан. Јужни део има сложену историју (види: средња Азија и Велики Иран), док је на северу сама казашка степа била релативно изолована од главних токова писане историје.

Џунгарско сужење[уреди | уреди извор]

На источној страни бивше кинеско-совјетске границе, планине се простиру на север скоро до шумске зоне са само ограниченим травњацима у Џунгарији.

У правцу исток-запад, Тјен Шан планине деле степу на Џунгарију на северу и Таримски басен на југу. Џунгарија је омеђена планинама Тарбагатај на западу и монголским Алтајским планинама на истоку, од којих ниједна није значајна препрека. Џунгарија има добре пашњаке око ивица и централну пустињу. Често је имала улогу као проширење Монголије према западу и повезивала Монголију са Казашком степом. Северно од Џунгарије су планине и сибирска шума. Јужно и западно од Џунгарије, и одвојено од ње планинама Тјен Шан, налази се подручје око два пута веће од Џунгарије, овална Таримска котлина, која је исувише сува да би могла да издржи чак и номадско становништво, али око њених ивица реке теку низ планине, стварајући круг градова који су живели од пољопривреде подржане наводњавањем и источно-западне трговине. Таримска котлина је представљала острво блиске цивилизације у центру степе. Северни пут свиле ишао је дуж северне и јужне стране Таримске котлине, а затим прелазио планине на запад до Ферганске долине. На западном крају долине, Памирске планине повезују планине Тјен Шан са Хималајима. На југу, планине Кунлун одвајају Таримску котлину од слабо насељене тибетанске висоравни.

Монголско-манџурска степа[уреди | уреди извор]

Монголска степа обухвата и Монголију и кинеску провинцију Унутрашњу Монголију. Раздваја их релативно сува област коју обележава пустиња Гоби. Јужно од монголске степе налази се висока и слабо насељена Тибетанска висораван. Северна ивица висоравни је Гансу или Хеси коридор, појас умерено густог становништва који повезује ужу Кину са Таримском котлином. Хеси коридор је био главна рута Пута свиле. На југоистоку Пут свиле је водио преко брда до долине реке Веј која тече на исток и која је водила до Севернокинеске равнице.

Јужно од планина Кинган и северно од планина Тајханг, монголско-манџурска степа се протеже источно у Манџурију као степа Лијао Ши. У Манџурији, степа прелази у шуме и планине не достижући Пацифик. Централну област шумско-степског насеља насељавали су пастирски и земљораднички народи, док је на северу и истоку била ретка популација ловачких племена сибирског типа.

Фауна[уреди | уреди извор]

Велики сисари евроазијске степе били су коњ Пржевалског, антилопа сајга, монголска газела, гушава газела, дивља бактријска камила и онагар.[2][3][4][5][6][7] Сиви вук, лисица корзак и повремено мрки медвед су грабежљивци који лутају степом.[8][9][10] Мање врсте сисара су монголски скочимиш, мали соуслик и степски мрмот.[11][12][13]

Евроазијска степа је дом великог броја врста птица. Угрожене врсте птица које тамо живе су на пример царски орао, мала ветрушка, велика дропља и бледолеђи голуб. [14]

Примарне домаће животиње биле су овце и козе са мање говеда него што би се могло очекивати. Камиле су коришћене у сушнијим областима за транспорт, чак до Астрахана. Било је неколико јакова дуж границе Тибета. Коњ је коришћен за транспорт и ратовање. Коњ је први пут припитомљен у понтско-каспијској или казашкој степи негде пре 3000. године п. н. е, али је требало много времена да се развије коњаничко стреличарство и процес није у потпуности схваћен. Чини се да узенгија није била у потпуности развијена до 300. године н.е. (види и: седло, композитни лук, припитомљавање коња...).

Екорегије[уреди | уреди извор]

Светска фондација за природу дели умерене пашњаке, саване и шибље у евроазијским степама на бројне екорегионе, које се разликују по надморској висини, клими, падавинама и другим карактеристикама. Региони су дом за различите животињске и биљне заједнице и врсте и различите екосистеме станишта.

Људске активности[уреди | уреди извор]

Монголска јурта

Трговина[уреди | уреди извор]

Главни центри становништва и високе културе у Евроазији су Европа, Блиски исток, Индија и Кина. У неке сврхе је корисно третирати Велики Иран као посебан регион. Сви ови региони су повезани евроазијским Степским путем који је био претходник Пута свиле. Потоњи је почињао у кинеском региону Гуанџонг и ишао на запад дуж Хекси коридора до Таримског басена. Одатле се пружао на југозапад до Великог Ирана и скретао на југоисток до Индије или на запад ка Блиском истоку и Европи. Мањи крак је ишао северозападно дуж великих река и северно од Каспијског мора до Црног мора. Када би се суочили са богатим караваном, степски номади су могли да га опљачкају или опорезују, или да се понуде услуге као чувари. Економски, ова три облика профитирања су били у суштини иста ствар. Трговина би обично била најактивнија када степа билоа под контролом јаког царства, што је смањивало број ситних поглавица који су се мешали у трговину. Пут свиле је постао значајан и кинеска свила је почела да стиже до Римског царства отприлике у време када је цар Ву из династије Хан проширио кинеску моћ на запад до Таримског басена.

Степски пожар у Кустанајској области, Казахстан

Номади су повремено толерисали колоније сељака у степи у ретким областима у којима је земљорадња била могућа. То су често били заробљеници који су узгајали жито за своје номадске господаре. Дуж рубова било је подручја која су се могла користити за оранице или травњаке. Смењивали су се у зависности од релативне снаге номадских и аграрних средишта. Током последњих неколико стотина година, руска степа и већи део Унутрашње Монголије су култивисани. Чињеница да већи део руске степе није наводњаван показује да је одржавана као пашњаци као резултат војне снаге номада.

Језици[уреди | уреди извор]

Према најраспрострањенијој хипотези о пореклу индоевропских језика, курганској хипотези, сматра се да је њихов заједнички предак настао у понтско-каспијској степи. Тохари су били рана индоевропска грана у Таримском басену. На почетку писане историје целокупно степско становништво западно од Џунгарије говорило је иранским језицима. Отприлике 500. године нове ере турски језици су заменили иранске језике прво у степи, а касније у оазама северно од Ирана. Поред тога, говорници мађарског језика, огранка породице уралских језика, који су раније живели у степи у садашњој јужној Русији, населили су се у Карпатском басену 895. године. Монголски језици су у Монголији. У Манџурији се налазе тунгуски језици и неки други.

Религија[уреди | уреди извор]

Тенгризам су увели турко-монголски номади. Несторијанство и манихејство су се проширили на Таримски басен и у Кину, али никада нису постали успостављене већинске религије. Будизам се проширио са севера Индије до Таримског басена и нашао нови дом у Кини. Отприлике 1400. године н.е, цела степа западно од Џунгарије је прихватила ислам.[тражи се извор] Око 1600. године н.е, ислам је успостављен у Таримском басену док су Џунгарија и Монголија усвојиле тибетански будизам.

Историја[уреди | уреди извор]

Ратови[уреди | уреди извор]

Препади између племена били су распрострањени током историје региона.[тражи се извор] Ово је везано са лакоћом са којом су се стада и крда пораженог непријатеља могла одвести, чинећи препад профитабилним. У погледу ратовања и напада, у односу на седелачка друштва, коњ је номадима давао предност у покретљивости. Коњаници су могли да нападну село и да се повуку са својим пленом пре него што се окупи и распореди пешадија. Када би се суочили са супериорном пешадијом, коњаници су могли једноставно да одјашу, повуку се и прегрупишу. Изван Европе и делова Блиског истока, аграрна друштва су имала потешкоћа у подизању довољне количине ратних коња и често су морала да ангажују коњицу од својих номадских непријатеља као плаћенике. Номаде није било лако прогонити кроз степу пошто степа није могла лако да подржи копнену војску. Ако би Кинези послали војску у Монголију, номади би побегли и вратили се када Кинезима понестане залиха. Али степских номада је било релативно мало и њихови владари су имали потешкоћа да задрже довољно кланова и племена да би поставили велику војску. Ако су степски номади освојили пољопривредно подручје, често су им недостајале вештине да њиме управљају. Ако су покушали да задрже аграрну земљу, постепено су апсорбовали цивилизацију својих поданика, изгубили своје номадске вештине и били су или асимиловани или протерани.

Односи са суседним народима[уреди | уреди извор]

Мађарске инвазије Европе у 9–10 веку
Територије Златне Хорде под Узбег-каном.

Дуж северног руба евроазијске степе, номади би прикупљали данак од шумских племена и мешали се са њима (види Сибирски канат, Бурјати)[тражи се извор] Русија је плаћала данак (упореди: јасак) Златној Хорди[15] од око 1240. до 1480. г.[16] Јужно од казашке степе, номади су се мешали са седентарним становништвом, делом зато што Блиски исток има значајна подручја степа (заузета силом у прошлим инвазијама) и сточарства. Постојала је оштра културна подела између Монголије и Кине и готово стални ратови од почетка историје до Ћинговог освајања Џунгарије 1757. г.[тражи се извор] Номади су прикупљали велике количине данака од Кинеза и неколико кинеских династија је било степског порекла. Можда због мешавине пољопривреде и сточарства у Манџурији, њени становници, Манџури, знали су како да се носе и са номадима и са насељеним становништвом и стога су могли да освоје већи део северне Кине  када су и Кинези и Монголи били слаби.

Наслеђе евроазијских степских номада[уреди | уреди извор]

Руска култура и народ су били под великим утицајем[тражи се извор] азијских номада у руским степама и суседним степама и пустињама. Степска култура Русије је обликована међукултуралним контактом углавном са словенским, татарско-турским, монголским и иранским народима.[17][18] Руски владари склапали бракове ради савеза са степским народима.[19] Обичаји као што су домра,[20], традиционална ношња као што су кафтан и сарафан, украјинска козачка култура и култура чаја били су под снажним утицајем културе азијских номадских народа.[21] Евроазијске степе играју важну улогу у историји источне Европе, а степе су тема многих словенских, као и руских народних песама.[22][23][24]

Историјски народи и нације[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Scott, Geoffrey A. J. (1995-01-10). Canada's vegetation: a world perspective – Geoffrey A. J. Scott – Google Knihy. ISBN 9780773565098. Архивирано из оригинала на датум 2013-10-29. Приступљено 2012-02-09. 
  2. ^ Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ);
  3. ^ Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ);
  4. ^ Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ);
  5. ^ Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ);
  6. ^ Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ);
  7. ^ Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ);
  8. ^ Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ);
  9. ^ Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ);
  10. ^ Gutleb, Bernhard; Ziaie, Hooshang (1999). „On the distribution and status of the Brown Bear,Ursus arctos, and the Asiatic Black Bear, U. thibetanus, in Iran”. Zoology in the Middle East. 18: 5—8. doi:10.1080/09397140.1999.10637777. 
  11. ^ Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ);
  12. ^ Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ);
  13. ^ Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ);
  14. ^ „Archived copy” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала на датум 2017-08-08. Приступљено 2017-05-26. 
  15. ^ Halperin, Charles J. (1985). „Economic and Demographic Consequences”. Russia and the Golden Horde: The Mongol Impact on Medieval Russian History. History Russian studies. Bloomington: Indiana University Press (објављено 1987). стр. 78. ISBN 9780253204455. Приступљено 17. 5. 2021. »The Russian peasantry felt the Tatars' economic oppression much more than the Russian aristocracy and indeed the Russian princes profited from the exploitation of their people. The grand princes were in charge of collecting tribute for the Mongols, and this proved so profitable that the throne was more than worth the large bribes the khan required before awarding it.« 
  16. ^ Uspensky, Gleb (1993). The Insider's Guide to Russia. Insiders' Guide Travel Series. Hunter Publishing. стр. 44. ISBN 9781556505584. Приступљено 17. 5. 2021. »[...] Russia [...] in 1480, stopped paying tribute to the now-shaky and fragmented Golden Horde.« 
  17. ^ Neumann, Iver B. (2018-07-19). The steppe tradition in international relations : Russians, Turks and European state-building 4000 BCE-2018 CE. Wigen, Einar, 1981- (First изд.). Cambridge, United Kingdom. стр. 198—250. ISBN 9781108420792. OCLC 1053859731. 
  18. ^ Blench, Roger; Spriggs, Matthew (2003-09-02). Archaeology and Language I: Theoretical and Methodological Orientations (на језику: енглески). Routledge. ISBN 9781134828777. 
  19. ^ Histoire Russe. University Center for International Studies, University of Pittsburgh. 1992. стр. 11. Приступљено 17. 5. 2021. »The marriages of Rus' princes to the daughters of the Polovtsy khans [...].« 
  20. ^ Sultanova, Razia; Rancier, Megan (2018-01-19). Turkic Soundscapes: From Shamanic Voices to Hip-Hop (на језику: енглески). Routledge. ISBN 9781351665957. 
  21. ^ Hellie, Richard. (1999). The economy and material culture of Russia, 1600-1725. Chicago: University of Chicago Press. стр. 352—353. ISBN 0226326497. OCLC 39655294. 
  22. ^ Алексей Мочалов ღ романса трепетные звуки (2013-12-18), Степь да степь кругом /русская народная песня/ Russian folk song/ Steppe all around, Архивирано из оригинала на датум 02. 10. 2022, Приступљено 2019-06-11 
  23. ^ NIK KIRIN (2013-04-08), "Ах ты, степь широкая".[HD]., Архивирано из оригинала на датум 2014-11-04, Приступљено 2019-06-11 
  24. ^ Олег Семёнов (2019-03-30), Пелагея и Кубанский казачий хор - Любо, братцы, любо! (2019 HD), Архивирано из оригинала на датум 02. 10. 2022, Приступљено 2019-06-11