Софија Јовановић (ратник)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Софија Јовановић
Софија Јовановић.jpg
Софија Јовановић
Надимак Софроније Јовановић
Датум рођења 1895
Место рођења Београд
 Кнежевина Србија
Датум смрти 1979
Место смрти Београд
 СФРЈ
Род пешадија
Године службе 19121918.
Битке/ратови Први балкански рат,Други балкански рат, биткама на Дрини, Колубари, одбране Београда,Повлачење преко Албаније, учествовала у пробоју Солунског фронта

Софија Јовановић,(1895 - 1979) била је добровољац и наредник српске војске у ратовима од 1912 до 1918. године, добила је 13 одликовања.

Биографија[уреди]

Дописница из 1912 - Софија Јовановић.

Рођена је у Београду као ћерка месара Јовановића из Душанове улице. Он је имао више ћерки али не и сина, па се и гласно жалио због тога што нема „сина јунака“. Била је девојчица кад јој је отац умро, а матуранткиња кад је избио Први балкански рат 1912. године.[1]

Тада се јавила Народној одбрани као добровољац - четник и прошла тест пред комисијом коју су чинили апотекар Карић, капетан Воја Танкосић и мајор Васић звани Горски цар. Потом је прошла обуку у Прокупљу и Врањској Бањи, а прво учешће у борбама имала је на Црној Чуки и Вељој Глави. Била је прва жена борац у српској војсци.[1]

Пролазила је иза непријатељских линија, изводила диверзије и изненадне нападе. Почела је да добија одликовања, а француски репортери назвали су је „српска Јованка Орлеанка“. Тада се њена фотографија нашла и на дописници, а објављена је и у париском „Малом журналу“ 1912. године.

По завршетку Другог балканског рата запослила се као чиновница у Дирекцији железнице. Међутим мир је кратко трајао, убрзо је избио Први светски рат и од самог почетка, ноћи између 28. и 29. јула 1914. она је била учесник прве битке у којој је разбијен аустријски десант на Београд.

Била је у саставу Сремског добровољачког одреда где је командовала првом групом српских бораца која је прешла преко Саве у Срем да извиди непријатељске положаје и пресече телефонске жице до Земуна. Са њом су ишли Мирослав Голубовић, Предраг Караклајић, Павле Арсенић и Миливоје Лазаревић. Понели су и две српске заставе и поставили их на караулу,[2] покупили наоружање и муницију и вратили се у Београд.

Учествовала је у биткама на Дрини и Колубари.

У октобру 1915. године када је Немачка повела офанзиву на Србију била је у борбама од Аде Циганлије до последње одбране Београда, на Дорћолу, под командом мајора Драгутина Гавриловића. Преживела је и повлачење преко Албаније, учествовала у пробоју Солунског фронта. У рату је била рањавана, изгубила је део стопала и остала инвалид. За јунаштво је добила 13 одликовања.[1]

После рата се удала за ратног друга Тихомира Крсмановића и није се појављивала у јавности. Остала је заборављена нарочито после Другог светског рата. Преминула је 1979. године и сахрањена је уз војне почасти на Новом гробљу у Београду.[3]

Њена праунука је драматург и глумица Сања Крсмановић Тасић које је направила представу „Приче хлеба и крви“ о Софији Јовановић.

Занимљивост[уреди]

Опис регрутације: Пријавила се Народној одбрани, али тамо нису хтели ни да чују. Рекли су јој, у шали, да би био највећи грех да погине тако млада и лепа, јер Србија на Турке шаље јунаке, а не матуранткиње... Вратила се покуњена, али је сутрадан опет дошла. Кад је угледа један мајор, рече:

- Којим добром, девојко?

- Хоћу пушку и ратни распоред! - рекла је одлучно. - Одавде нећу отићи без пушке. Ако посустанем или се уплашим задатка, убијте ме... Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће.

- Добро, девојко! - рече јој мајор. - Не можеш на фронт, али те можемо узети за болничарку. Да видаш ране јунацима...

- Хоћу пушку! - поновила је. - За болничарке узмите старије. Хоћу и ја да тучем Турке!

Нису имали куд: примили су је.[4]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]