Софија Јовановић (ратница)

С Википедије, слободне енциклопедије
Софија Јовановић
Софија Јовановић.jpg
Софија Јовановић
НадимакСофроније Јовановић
Датум рођења(1895-00-00)1895.
Место рођењаБеоград
 Краљевина Србија
Датум смрти1979.(1979-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (83/84 год.)
Место смртиБеоград
 СФРЈ
Родпешадија
Године службе19121918.
Битке/ратовиПрви балкански рат, Други балкански рат, биткама на Дрини, Колубари, одбране Београда, Повлачење преко Албаније, учествовала у пробоју Солунског фронта

Софија Јовановић (Београд, 1895 — Београд, 1979) била је добровољац и наредник српске војске у ратовима од 1912. до 1918. године, добила је 13 одликовања.

Биографија[уреди | уреди извор]

Дописница из 1912 - Софија Јовановић.

Рођена је у Београду као ћерка месара Јовановића из Душанове улице. Он је имао више ћерки али не и сина, па се и гласно жалио због тога што нема „сина јунака“. Била је девојчица кад јој је отац умро, а матуранткиња кад је избио Први балкански рат 1912. године.[1]

Тада се јавила Народној одбрани као добровољац - четник и прошла тест пред комисијом коју су чинили апотекар Карић, капетан Воја Танкосић и мајор Васић звани Горски цар. Потом је прошла обуку у Прокупљу и Врањској Бањи, а прво учешће у борбама имала је на Црној Чуки и Вељој Глави. Била је прва жена борац у српској војсци.[1]

Пролазила је иза непријатељских линија, изводила диверзије и изненадне нападе. Почела је да добија одликовања, а француски репортери назвали су је „српска Јованка Орлеанка“. Тада се њена фотографија нашла и на дописници, а објављена је и у париском „Малом журналу“ 1912. године.

По завршетку Другог балканског рата запослила се као чиновница у Дирекцији железнице. Међутим мир је кратко трајао, убрзо је избио Први светски рат и од самог почетка, ноћи између 28. и 29. јула 1914. она је била учесник прве битке у којој је разбијен аустријски десант на Београд.

Била је у саставу Сремског добровољачког одреда где је командовала првом групом српских бораца која је прешла преко Саве у Срем да извиди непријатељске положаје и пресече телефонске жице до Земуна. Са њом су ишли Мирослав Голубовић, Предраг Караклајић, Павле Арсенић и Миливоје Лазаревић. Понели су и две српске заставе и поставили их на караулу,[2] покупили наоружање и муницију и вратили се у Београд.

Учествовала је у биткама на Дрини и Колубари.

У октобру 1915. године када је Немачка повела офанзиву на Србију била је у борбама од Аде Циганлије до последње одбране Београда, на Дорћолу, под командом мајора Драгутина Гавриловића. Преживела је и повлачење преко Албаније, учествовала у пробоју Солунског фронта. У рату је била рањавана, изгубила је део стопала и остала инвалид. За јунаштво је добила 13 одликовања.[1]

После рата се удала за ратног друга Тихомира Крсмановића и није се појављивала у јавности. Преминула је 1979. године и сахрањена је уз војне почасти на Новом гробљу у Београду.[3]

Њена праунука је драматург и глумица Сања Крсмановић Тасић које је направила представу „Приче хлеба и крви“ о Софији Јовановић.

Занимљивост[уреди | уреди извор]

Опис регрутације: Пријавила се Народној одбрани, али тамо нису хтели ни да чују. Рекли су јој, у шали, да би био највећи грех да погине тако млада и лепа, јер Србија на Турке шаље јунаке, а не матуранткиње... Вратила се покуњена, али је сутрадан опет дошла. Кад је угледа један мајор, рече:

- Којим добром, девојко?

- Хоћу пушку и ратни распоред! - рекла је одлучно. - Одавде нећу отићи без пушке. Ако посустанем или се уплашим задатка, убијте ме... Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће.

- Добро, девојко! - рече јој мајор. - Не можеш на фронт, али те можемо узети за болничарку. Да видаш ране јунацима...

- Хоћу пушку! - поновила је. - За болничарке узмите старије. Хоћу и ја да тучем Турке!

Нису имали куд: примили су је.[4]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]