Војислав Танкосић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Војислав Танкосић
Vojislav Tankosić.jpg
Војислав Танкосић
Датум рођења (1880-09-28)28. септембар 1880.
Место рођења Руклада
Кнежевина Србија
Датум смрти 2. новембар 1915.(1915-11-02) (35 год.)
Место смрти Трстеник
Краљевина Србија
Чин Четнички војвода, Мајор

Војислав Воја Танкосић (Руклада, 28. септембар 1880[а]Трстеник, 2. новембар 1915)[1][б], познат као Војвода Танкосић, је био мајор српске војске, четнички војвода, један од оснивача Црне Руке и учесник најважнијих историјских догађаја у Србији, од Мајскога преврата 1903. до Сарајевскога атентата. Носилац је Златног војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима.[2][3]

Детињство и младост[уреди]

Мало се зна о његовом раном детињству. Отац Павле се бавио казанџијским занатом у Београду и био је доста старији од мајке Миље. По завршетку основне школе, породица се преселила у Београд, где се Војислав уписао у Другу београдску гимназију. Није познато због чега се исписао из шестог разреда 1898, ни да ли је школовање окончао приватно. У Војну академију уписао се 1899. у 32. класи, да би је завршио 1901, после чега је као водник био распоређен у Шести пешадијски пук „Краљ Карол“. Са 15. класом завршио је и Вишу школу Војне академије.[1] Читао је много, а посебно књиге из националне историје и белетристику.[1]

Мајски преврат[уреди]

Био је то период великога националнога заноса српске омладине. Трудио се да стекне поверење генерала Јована Атанацковића, који је почео да прикупља добровољце за комитску акцију у Старој Србији. Као потпоручник је учествовао у завери против краља Александра Обреновића и у Мајском преврату 1903. године. Пре тога помогао је вођама мартовских демонстрација 1903. да побегну чамцима на земунску страну.[1] Командовао је водом, који је стрељао браћу краљице Драге.[1]

Четнички војвода[уреди]

Воја Танкосић 1911.
Четнички војвода Војислав Танкосић

У својству члана комитске организације упућен је зими 1903/04 у Скопље, Битољ и Солун, где је радио на организовању комитских акција у Македонији.[4] Танкосић је важио за једног од најодважнијих комитских војвода и за доброг стрелца. Учествовао је 16. априла 1905. у борби на Челопеку крај Куманова у чети војводе Саватија Милошевића.[1] Нешто касније командовао је четом у бици на Великој Хочи.[1] Након тога наступило је затишје због српско -бугарске царинске уније склопљене 6. јула 1905, па је Танкосић повучен у Србију, где је био одликован Орденом Карађорђеве звезде.[1] Од друге половине 1905. до октобра 1907. похађао је и завршио Вишу војну академију. Године 1907/1908. био је шеф горског штаба Источног Повардарја, што ће рећи командант свих чета на потезу од српске границе до Вардара. Водио је напад на бугарску чету у селу Страцину 1908. што умало није изазвало српско-бугарски рат. У Београд се вратио јула 1908.

Црна Рука[уреди]

После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, формирао је у Прокупљу четничку школу у којој су припремани добровољци за извршавање специјалних задатака у Босни и Херцеговини. Ширио је мрежу у Босни и Херцеговини и регрутовао је добровољце за сукоб који се сматрао неминовним.[1] То је било у супротности са политиком српске владе, која се бојала Аустроугарске.[1] У Србији је било организовано око 5.000 добровољаца.[1] Аустријска и мађарска штампа су извештавале да у Србији има спремних 1.000 чета од по 20 добро обучених четника, а да носе по две пушке да би другу могли да даду побуњеницима у Босни.[1] Међутим када је Србија 1909. признала анексију распустио је логор за обуку добровољаца у Ћуприји.[1] Ипак стечена војна знања добровољаца ће бити корисна у предстојећим ратовима. Био је члан "Младе Босне". Један је од оснивача организације Уједињење или смрт (популарно зване "Црна рука"). Заједно са Богданом Раденковићем и Љубом Јовановићем Чупом написао је устав организације, чији циљ је борба за уједињење српства.[1]

Балкански ратови[уреди]

Пред избијање рата марта 1912. прекомандован је у штаб граничних трупа, са циљем да обучава добровољце.[1] Долазили су му добровољци из свих српских крајева. Танкосић је био веома строг при селекцији, па је од 2.000 одабрао само 245 добровољаца.[1] Тада је одбио Гаврила Принципа због слабе конституције.[1] Пред избијање рата српска влада је покушала да искористи Арнауте против Турака, па је Танкосић одлазио на Косово и дотурао оружје арнаутским вођама.[1] Са Исом Бољетинцом предводио је Арнауте јуна и јула 1912. током њиховога сукоба са Турцима крај Митровице.[1]

У Првом балканском рату командовао је Лапским четничким одредом. Танкосићев Лапски одред отпочео је операције у турској позадини два дана пре избијања рата код карауле Мердаре, четничко-арнаутска чарка развила се у прву битку у Првом балканском рату. Изгледа да је самоиницијативно започео рат без одобрења надлежне команде.[1] Постоји могућност да се Црна рука бојала договора Турске и балканских савезника, који би одложио ослобађање српских простора.[1] Четници су водили борбу три дана све док се није укључила српска редовна војска. Српска војска однела је победу а Танкосићеви четници први су ушли у Приштину.[5] Танкосићеви четницу су на тај начин отворили врата српској војсци да ослободи Косово, а Танкосић је био одликован карађорђевом звездом са мачевима и унапређен у мајора.[1]

Први светски рат[уреди]

Мајор Војислав Танкосић

Заједно са осталим члановима Црне руке вршио је притисак на српску владу Николе Пашића пред Букурешки мир 1913. Влада је покушала да пензионише Танкосића и Аписа, али краљ се није сложио. Сукоб војних и цивилних власти тињао је током 1913. и ескалирао је током 1914, тако да су одређеним министрима упућивали и отворене претње.[1]

После Сарајевског атентата 1914. аустроугарска влада га је у ултиматуму упућеном српској влади сматрала одговорним за атентат, због чега је био притворен у штабу Дунавске дивизије I позива.

По избијању Првог светског рата постао је командант Добровољачког одреда у Београду, а затим Рудничког добровољачког одреда. За време битке на Дрини 1914. командовао је посебном четом добровољаца и четника у састави Лимског одреда у источној Босни, потом код Лознице, Крупња, на Мачковом камену и др.

Погибија[уреди]

За време повлачења српске војске 1915. као командант батаљона смртно је рањен у Игришту код Великог Поповића 31. октобра 1915. Од последица рањавања, умро је 2. новембра 1915. у својој 35. години[1] живота у Трстенику. Његови војници су га однели и закопали[1] тајно на Трстеничком гробљу, али су Аустријанци ипак успели да га пронађу, откопају и након установљивања идентитета, сликају леш, како би уверили јавност да је ипак мртав. Уз слику гроба и леша, објављен је и текст у коме су, осим обавештења како је „дошао крај Воји Танкосићу“, помињани престолонаследник, утлиматум њихове владе, као и детаљ о томе да је Танкосића, погибијом у њиховој балканској офанзиви сустигла казна. Посмртне остатке пренела је његова мајка Миља, уз помоћ Удружења српских четника и сахранила на београдском Новом гробљу 1922. године.[1] Гроб му се данас налази IV парцели, у трећем реду, гробно место број 6.[6]

Признања[уреди]

  • Одликован је многим одликовањима за исказану храброст.
  • Једна улица у београдској општини Врачар носи име Војводе Танкосића .[7]
  • Једна улица у Нишу носи име Војводе Танкосића[8]
  • Улице у многим местима у Србији носе називе по Војиславу Танкосићу.
  • Село Танкосић на Косову је названо у његову част.
  • Када је погинуо имао је чин мајора српске војске.

Напомене[уреди]

  1. Негде стоји 1881, Енциклопедија Југославије, 8, ЈЛЗ, Загреб (1971), pp. 318; В. Казимировић, Црна рука, Крагујевац (1997), pp. 354
  2. На надгробном споменику на Новом гробљу у Београду уписани су 16. септембар 1880 и 17. октобар 1915., а у извору[1] 29. септембар 1880. и 20. октобар 1915. Под претпоставком да је мајка знала датум рођења свог детета, претпоставља се да је датум у извору [1] (29. септембар) резултат лошег прарачунавања у гргоријански календар

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 1,17 1,18 1,19 1,20 1,21 1,22 1,23 1,24 1,25 1,26 1,27 Милорад Белић, Комитски војвода Војислав Танкосић, Међуопштински историјски архив, Ваљево (2005) ISBN 86-80613-07-H, Приступљено 17. 4. 2013.
  2. Историја Југославије, група аутора, Просвета, Београд 1972. — pp. 376
  3. Владимир Дедијер, Сарајево 1914, Просвета, Београд 1966. pp. 479
  4. Станислав Краков, Пламен четништва, Београд 1930, 103-104; http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1998/12/article-11.html
  5. Илустрована ратна кроника Београд 1912.
  6. Ново гробље, Знамените личности, Војислав Танкосић, Приступљено 11. 11. 2012.
  7. Бранко Цига Миленковић, Београд-људи и улице, Беостар, Београд, 1998.
  8. nadji.info : Ulica Vojvode Tankosića, 18000 Niš - Medijana, Приступљено 5. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]