Стеван Марковић Сингер

стеван марковић сингер
стеван марковић сингер
Лични подаци
Датум рођења	19. август 1895.
Место рођења	Шутци, код Љига, Краљевина Србија
Датум смрти	17. мај 1942. (46 год.)
Место смрти	Грандићи, код Фоче, НД Хрватска
Породица
Супружник	Каја Марковић
Деловање
Члан КПЈ од	1919.
Учешће у ратовима	Први светски рат; Народноослободилачка борба

Стеван Марковић Сингер (Шутци, код Љига, 19. август 1895 — Грандићи, код Фоче, 17. мај 1942) био је учесник Народноослободилачке борбе.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 19. августа 1895. у селу Шутци, код Белановице. Потицао је из средње имућне породине. Отац Милан и мајка Милојка, рођена Алимпијевић из оближњег села Бранчић, имали су ћерку Миљку и тројицу синова — Милована, Стевана и Василија. Мајка је из првог брака имала синове Јована и Радована, који су погинули у Првом балканском рату, за време опсаде Једрена 1913. године. Након завршетка основне школе, 1902. пошао је на изучавање абаџијског заната. Пошто су се мајстори лоше понашали према њему, прешао је у Лазаревац код мајстора Косте Марковића Мераклије. Током учења заната упознао се са социјалдемократским покретом, који је у годинама након формирања Српске социјалдемократске странке (ССДС) био у развоју. Учествово је у радничким штрајковима у Лазаревцу, а 1912. је за време штрајка абаџијских радника био ухапшен. Наредне године је прешао у Ваљево, где се укључио у синдикални покрет.^[1]^[2]

У току Првог светског рата, 1915. био је мобилисан у војску, након чега је распоређен у Дунавску дивизију другог позива, са којом се, услед јаког продора аустругарских снага, повлачио према Црној Гори. Овде се сусрео са тројицом браће, на чији се наговор, услед слабог здравља, вратио у родно село, како би водио бригу и родитељима. Пошто га је сеоски кмет пријавио окупационим властима, био је ухапшен и упућен у заробљенички логор. Интервенцијом једног аустријског официра, који га је препознао из Белановице, пуштен је кући због болести. Након завршетка рата, позван је у Крагујевац, на дослужење војног рока у новој Југословенској војсци, са кога се вратио 1920. године.^[1]^[3]

Под утицајем Велике октобарске социјалистичке револуције у Русији, о којој је слушао на радничким зборовима у Крагујевцу, након повратка из војске активно се укључио у рад Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Као заменик кандидата за народног посланика, активно је учествова о у предизборној агитацији. Иако је КПЈ на изборима за Уставотворну скупштину постигла добар резултат, у качерском срезу је победу однео кандидат Демократске странке. Своју политичку активност наставио је и након доношења Закона о заштити државе и забране рада Комунистичке партије, због чега је неколико пута био хапшен од полиције. Као противник режима, у време парламентарних избора 1923, пошто у његовом крају, није било одбора Независне радничке партије (НРПЈ), која се налазила под контролом комуниста, активно је учествовао у агитацији за Републиканску странку. Његово настојање било је уједињење свих опозиционих странака у борби против владајућег режима.^[1]^[3]

Године 1924. напустио је абаџијски занат и у потпуности се посветио политичком раду. Уз помоћ партијских другова, усео је да добије посао у заступника познате фирме „Сингер” (Singer), која је производила шиваће машине, као и још неких предузећа, која су производила пољопривредне машине. Био је заступник ових фирми за качерски, опленачки, таковски и колубарски срез, где је организовао курсеве кројења и шивења за женску омладину. Тако је добио надимак Сингер.

Указом Председништва АВНОЈ-а постхумно је 6. јула 1945. одликован Орденом заслуга за народ првог реда.^[4]

Испред Здравствене станице у Белановици, подигнута му је 1968. спомен-биста, рад вајара Стевана Боднарова.^[1]