Српска социјалдемократска партија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Драгиша Лапчевић први председник Српске социјалдемократске странке

Српска социјалдемократска партија је била политичка странка, која је деловала у Краљевини Србији и Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, од 1903. до 1919. године. Основана је под именом Српска социјалдемократска странка, али јој је 1909. име промењено у Српска социјадемократска партија.

У периоду свог кратког деловања, у време анексионе кризе, балканских ратова и непосредно уочи Првог светског рата, ова партија је проводила антиратни програм заснован на идеји класне револуције и уједињавања народа Балкана у конфедерацију. Социјалдемократска партија Србије ушла је у европску историју као једина која је пред велики рат гласала у парламенту против ратног буџета.[1]

Историјат[уреди]

Радничке новине, гласило српских социјалдемократа.

Настала је 2. августа 1903. године у Београду, спајањем организација радничког покрета које су биле под утицајем социјалиста Светозара Марковића, Васе Пелагића и осталих. С временом се под водством Димитрија Туцовића изградила се као револуционарна марксистичка организација, која је била за равноправну федерацију југословенских земаља.

Први председник ССДП је био Драгиша Лапчевић. Већина предводника српске социјалистичке партије били су из Ужица: поред Драгише Лапчевића, још и Радован Драговић, Димитрије Туцовић, Душан Поповић и многи други.[2] Као идеолошка подлога је послужио Ерфуртски програм Социјалдемократске партије Немачке. Под вођством Димитрија Туцовића партија је прихватила марксистичку оријентацију и изградила се као револуционарна организација. Активност партије била је усмерена на борбу за опште право гласа, законодавство које би штитило раднике и организовање штрајкова, који су утицали на повећање надница, скраћење радног времена и боље услове рада.[3] ССДП је пуно уложила у образовање својих чланова, покретањем Социјалистишке библиотеке, Агитационе библиотеке, Социјалистишке књижнице и разних часописа ("Живот“, „Борба“, „Будућност“, „Једнакост"). ССДП била је нарочито јака у новинарским круговима.[3] На међународном плану, ССДП је била чланица Друге Интернационале.[4] Њени представници су имали велики углед у европским социјалдемократских круговима.

Министар полиције Стојан Протић је 1904. године својим полицајцима послао противуставан распис против социјалиста, којим се полицији налаже да гони, хапси, гуши раднички покрет и забрањује социјалистичке листове, након чега је уследила репресија.[5]

У Скупштини Краљевине Србије, ССДП је имала два посланика. Партија је водила доследну антиратну политику и гласала против свих ратних кредита у време Анексионе кризе, Балканских ратова и Првог светског рата.[3] У предвечерје балканских ратова ССДП се оштро супротстављала великосрпским плановима за ширење Србије на Албанију и Македонију. Посебно се то изразило у критици ратних циљева Србије у првом балканском рату, који су оцењени као освајачки, а не ослободилачки.[6] Капитални значај у том погледу има књига Димитрија Туцовића Србија и Арбанија: један прилог критици завојевачке политике српске буржоазије. Српски социјалдемократи су сматрали да се балкански рат могао правдати једино сламањем отоманског феудализма и националним ослобођењем балканских народа, „али је он изневерио очекивања у односу на Албанију и Македонију“.[7] Туцовић се уместо ширења Србије залагао за стварање велике Балканске федерације која би била „политичка и економска заједница свих народа на Балкану, на основици пуне демократије и потпуне једнакости“.[8] Из истих разлога ССДП се разишла с аустријским социјалдемократима који су подржавали анексију Босне и Херцеговине.

Почетком марта 1909. године, тадашњи престолонаследник Ђорђе Карађорђевић је пребио на смрт свог послужитеља Стевана Колаковића. Режимска штампа је покушала да заташка злочин називајући га „тајанствено убиство“, али су српски социјалдемократи преко „Радничких новина“ започели упорну кампању, захтевајући да се злочин казни.[9] Овај догађај је изазвао велику буру, па је Ђорђе 27. марта 1909. године био приморан да се одрекне престола у корист млађег брата Александра. У Србији се говорило да „Радничке новине“ изазваше пад престолонаследников. Овај догађај, ова афера, коју је социјална демократија открила и неустрашиво јавности изнела, успела је да код најширих маса, народа компромитује не Ђорђа, него престо, монархију уопште, и да јој више ојача расположење за републику.[10]

Дана 22. августа 1911. године ужички социјалисти су заказали велики збор због непровођења Закона о радњама. По улицама и кафанама стајали су плакати на којима је писало: “Ако власници продуже и даље са непоштовањем Закона о радњама, ако га буду и даље газили, радничка класа ће бити једнога дана принуђена да се мотком у руци растера ту разбојничку дружину!”. Велики раднички збор је одржан на пијаци у центру, пред зградом Гимназије. У име Главне партијске управе и Главног радничког савеза, на збору је говорио Триша Кацлеровић, којег је са великим интересовањем слушала окупљена маса радника.[11] На основу дискусије социјалдемократских посланика у Народној скупштини, Драгише Лапчевића и Трише Кацлеровића, може се закључити да су априлски избори 1912. године у Ужицу протекли у условима полицијског притиска, корупције и фалсификовања изборних резултата.[12]

Српски социјалдемократи су се из принципијелних разлога противили рату, а исто су учинили када је Аустроугарска објавила рат Србији 1914. Њени посланици у скупштини су били једини, не само у Србији, него и у целој Европи, који су одбили дати глас за ратне кредите на почетку Првог светског рата. Први светски рат прекинуо је рад ССДП јер је највећи део чланства и руководства мобилисан.[3]

После завршетка Првог светског рата, обновила је свој рад у новонасталој држави и залагала се за уједињење свих социјалдемократских странака. Године 1919, била је један од иницијатора Конгреса уједињења, на ком је дошло до спајања разних социјалдемократских странака и формирана Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста), касније Комунистичка партија Југославије.

Истакнуте личности[уреди]

Чланови ССДП-а на првомајској прослави 1905. у Београду.

Извори[уреди]

  1. Antiratne i mirovne ideje u istoriji Srbije i antiratni pokreti do 2000. godine, Приступљено 25. 4. 2013.
  2. UŽIČKI MARKSISTI I POLITIČKI MISLIOCI, Приступљено 25. 4. 2013.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Od Srpske socijaldemokratske partije do Socijaldemokratske partije, Приступљено 25. 4. 2013.
  4. Spomenici na točkove, Приступљено 25. 4. 2013.
  5. Radovan Dragović, Raspis protiv socijalista, Приступљено 25. 4. 2013.
  6. Dimitrije Bogdanovnić, Knjiga o Kosovu, Приступљено 25. 4. 2013.
  7. Istorija srp. naroda VI/1, 190 (D. Đorđević).
  8. D. Tucović, Srbija i Arbanija, 118.
  9. Kralj je ubica!, Приступљено 25. 4. 2013.
  10. Početak kraja monarhije, Приступљено 25. 4. 2013.
  11. Period jačanja radničkog pokreta (1909-1914), Приступљено 25. 4. 2013.
  12. Građanske partije (1903-1912), Приступљено 25. 4. 2013.

Литература[уреди]

  • Енциклопедија Југославије (књига седма). „Југославенски лексикографски завод“, Загреб 1968. година.
  • Историја Савеза комуниста Југославије. Издавачки центар „Комунист“, „Народна књига“, „Рад“ Београд 1985. година.

Спољашње везе[уреди]