Кикирики

Кикирики
Arachis hypogaea - Köhler–s Medizinal-Pflanzen-163.jpg
Научна класификација edit
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Кладус: Rosids
Ред: Fabales
Породица: Fabaceae
Род: Arachis
Врста:
A. hypogaea
Биномно име
Arachis hypogaea
Subspecies and varieties
  • subsp. fastigiata Waldron
    • var. aequatoriana Krapov. & W. C. Greg
    • var. fastigiata (Waldron) Krapov. & W. C. Greg
    • var. peruviana Krapov. & W. C. Greg
    • var. vulgaris Harz
  • subsp. hypogaea L.
    • var. hirsuta J. Kohler
    • var. hypogaea L.
Синоними[1]
  • Arachis nambyquarae Hoehne
  • Lathyrus esquirolii H. Lév.

Кикирики (лат. Arachis hypogaea)[2][3] је врста биљке из породице махунарки (Fabaceae), потиче из Јужне Америке, Мексика и Централне Америке. То је једногодишња биљка која нарасте од 30 до 50 cm.[4] Има жуте цветове. Плодови се развијају испод земље, у махунама у којима буде 1-4 семена. У људској употреби налази се семе, као храна, додатак колачима, за производњу кикирики путера и сл. Он се широко узгаја у тропима и суптропима, што је важно за мале и за велике комерцијалне произвођаче. Класификован је и као зрна махунарки,[5] а због високог садржаја уља, као уљарица.[6] Светска годишња производња ољуштеног кикирикија износила је 44 милиона тона у 2016, предвођена Кином са 38% укупне светске производње. Нетипично међу биљкама махунарки, махуне кикирикија се развијају под земљом (геокарпија), а не изнад земље. Имајући на уму ову карактеристику, ботаничар Карл Лине дао је кикирикију специфичан епитет hypogaea, што значи „испод земље“.

Кикирики

Кикирики припада ботаничкој породици Fabaceae (или Leguminosae), познатој као породица махунарки, пасуља или грашка.[1] Као и већина других махунарки, кикирики садржи симбиотске бактерије које фиксирају азот у чворићима корена.[7] Капацитет да фиксира азот значи да кикирики захтева мање ђубрива које садржи азот и побољшава плодност земљишта, што га чини вредним у плодореду.

Кикирики је по укусу и нутритивном профилу сличан орашастим плодовима као што су ораси и бадеми, и, као кулинарски ораси, често се сервирају на сличан начин у западним кухињама. Ботаничка дефиниција ораха је „плод чији зид јајника постаје тврд у зрелости“. По овом критеријуму, кикирики није орах.[8] Међутим, кикирики се обично категорише као орашасти плодови за кулинарске сврхе и уопштено у уобичајеном енглеском језику.

Историја[уреди | уреди извор]

Род Arachis је ендемски за Јужну Америку.[9] Култивисани кикирики (A. hypogaea) је настао као хибрид између две дивље врсте кикирикија, за које се сматра да су A. duranensis и A. ipaensis.[9][10][11] Почетни хибрид би био стерилан, али је спонтано удвостручење хромозома вратило његову плодност, формирајући оно што се назива амфидиплоид или алотетраплоид.[9] Генетска анализа сугерише да се хибридизација можда догодила само једном и да је довела до A. monticola, дивљег облика кикирикија који се јавља на неколико ограничених локација у северозападној Аргентини, или у југоисточној Боливији, где се та доместикована сорта кикирикија данас узгаја,[12] а из које је вештачком селекцијом настао A. hypogaea.[9][10]

Нутритивна вредност[уреди | уреди извор]

Кикирики, валенција, сиров
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија2.385 kJ (570 kcal)
21 g
Шећери0,0 g
Прехрамбена влакна9 g
48 g
Засићене7 g
Мононезасићене24 g
Полинезасићене16 g
25 g
Триптофан0,2445 g
Треонин0,859 g
Изолеуцин0,882 g
Леуцин1,627 g
Лизин0,901 g
Метионин0,308 g
Цистин0,322 g
Фенилаланин1,300 g
Тирозин1,020 g
Валин1,052 g
Аргинин3,001 g
Хистидин0,634 g
Аланин0,997 g
Аспарагинска киселина3,060 g
Глутаминска киселина5,243 g
Глицин1,512 g
Пролин1,107 g
Серин1,236 g
Витамини
Тиамин 1)
(52%)
0,6 mg
Рибофлавин 2)
(25%)
0,3 mg
Ниацин 3)
(86%)
12,9 mg
Витамин Б5
(36%)
1,8 mg
Витамин Б6
(23%)
0,3 mg
Фолат 9)
(62%)
246 μg
Витамин Ц
(0%)
0 mg
Витамин Е
(44%)
6,6 mg
Минерали
Калцијум
(6%)
62 mg
Гвожђе
(15%)
2 mg
Магнезијум
(52%)
184 mg
Манган
(95%)
2 mg
Фосфор
(48%)
336 mg
Калијум
(7%)
332 mg
Цинк
(35%)
3,3 mg
Остали конституенти
Вода4,26 g

Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.

Кикирики је богат есенцијалним хранљивим материјама (десна табела, подаци УСДА о нутријентима). У референтној порцији од 100-gram (3 12-ounce), кикирики обезбеђује 2.385 kilojoules (570 kilocalories)) енергије хране и одличан је извор (дефинисан као више од 20% дневне вредности, ДВ) неколико витамина Б, витамина Е, неколико прехарамбених минерала, као што су манган (95% ДВ), магнезијум (52% ДВ) и фосфор (48% ДВ), и дијетарних влакана (десна табела). Он такође садрже око 25 g протеина у порцији од 100 g, што је већи удео него у многим орашастим плодовима.[13]

Нека истраживања показују да је редовна конзумација кикирикија повезана са нижим специфичним ризиком од смртности од одређених болести.[14][15] Међутим, клиничке студије не дозвољава да се закључи узрок и последице. Према америчкој Управи за храну и лекове, „научни докази сугеришу, али не пружају доказе да конзумација 1,5 унци дневно већине орашастих плодова (као што је кикирики) као део исхране са ниским садржајем засићених масти и холестерола може смањити ризик од срчаних обољења."[16]

На другом месту после соје, кикирики је највећи светски извор биљног уља. Она су главни састојак маргарина и комерцијално се производе као уље за салату и за кување.[17]

Фитохемикалије[уреди | уреди извор]

Кикирики садржи полифеноле, полинезасићене и мононезасићене масти, фитостероле и дијетална влакна у количинама сличним неколико орашастих плодова.[15]

Коре кикирикија садрже ресвератрол који је под прелиминарним истраживањем због његовог потенцијалног дејства на људе.[18][19]

Састав уља[уреди | уреди извор]

Уље од кикирикија, као обично уље за кување и салату, садржи 46% мононезасићених масти (првенствено олеинске киселине), 32% полинезасићених масти (првенствено линолне киселине) и 17% засићених масти (првенствено палмитинске киселине).[20][21] Уље које се може екстраховати из целог кикирикија коришћењем једноставне воде и методе центрифугирања, NASA разматра у свом програму Напредне животне подршке за будуће дуготрајне људске свемирске мисије.[22]

Галерија[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „The Plant List: A Working List of All Plant Species”. Royal Botanic Gardens, Kew and Missouri Botanical Garden. 2013. Приступљено 13. 2. 2015. 
  2. ^ USDA GRIN Taxonomy, Приступљено 29. 6. 2016 
  3. ^ Domonoske, Camila (20. 4. 2014). „A Legume With Many Names: The Story Of 'Goober'. NPR. National Public Radio. Архивирано из оригинала на датум 6. 6. 2020. 
  4. ^ Putnam, D.H., et al. (1991) Peanut. University of Wisconsin-Extension Cooperative Extension: Alternative Field Crops Manual.
  5. ^ „Grain Legumes”. www.hort.purdue.edu. Приступљено 2015-09-29. 
  6. ^ „Oil crops for production of advanced biofuels”. European Biofuels Technology Platform. Архивирано из оригинала на датум 9. 9. 2015. Приступљено 28. 9. 2015. 
  7. ^ „Legumes Of The World | Royal Botanic Gardens, Kew”. www.kew.org. Архивирано из оригинала на датум 05. 09. 2015. Приступљено 2015-09-29. 
  8. ^ „The Peanut Institute – Peanut Facts”. peanut-institute.org. Архивирано из оригинала на датум 8. 4. 2019. 
  9. ^ а б в г Seijo, Guillermo; Graciela I. Lavia; Aveliano Fernandez; Antonio Krapovickas; Daniel A. Ducasse; David J. Bertioli; Eduardo A. Moscone (1. 12. 2007). „Genomic relationships between the cultivated peanut (Arachis hypogaea, Leguminosae) and its close relatives revealed by double GISH”. American Journal of Botany. 94 (12): 1963—1971. PMID 21636391. doi:10.3732/ajb.94.12.1963Слободан приступ. 
  10. ^ а б Kochert, Gary; Stalker, H. Thomas; Gimenes, Marcos; Galgaro, Leticia; Lopes, Catalina Romero; Moore, Kim (1996-10-01). „RFLP and Cytogenetic Evidence on the Origin and Evolution of Allotetraploid Domesticated Peanut, Arachis hypogaea (Leguminosae)”. American Journal of Botany. 83 (10): 1282—1291. JSTOR 2446112. doi:10.2307/2446112. 
  11. ^ Moretzsohn, Márcio C.; Gouvea, Ediene G.; Inglis, Peter W.; Leal-Bertioli, Soraya C.M.; Valls, José F.M.; Bertioli, David J. (2013-01-01). „A study of the relationships of cultivated peanut (Arachis hypogaea) and its most closely related wild species using intron sequences and microsatellite markers”. Annals of Botany. 111 (1): 113—126. ISSN 0305-7364. PMC 3523650Слободан приступ. PMID 23131301. doi:10.1093/aob/mcs237. 
  12. ^ Krapovickas, Antonio; Gregory, Walton C. (2007). translated by David E. Williams and Charles E. Simpson. „Taxonomy of the genus Arachis (Leguminosae)” (PDF). IBONE. 16 (Supl.): 1—205. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 4. 3. 2016. Приступљено 13. 9. 2016. 
  13. ^ „Nutrition facts for peanuts, all types, raw, USDA Nutrient Data”. Conde Nast, USDA National Nutrient Database, version SR-21. 2014. Приступљено 15. 1. 2015. 
  14. ^ Bao, Ying; Han, Jiali; Hu, Frank B.; Giovannucci, Edward L.; Stampfer, Meir J.; Willett, Walter C.; Fuchs, Charles S. (2013-11-21). „Association of Nut Consumption with Total and Cause-Specific Mortality”. New England Journal of Medicine. 369 (21): 2001—2011. ISSN 0028-4793. PMC 3931001Слободан приступ. PMID 24256379. doi:10.1056/NEJMoa1307352. 
  15. ^ а б „Nuts (including peanuts)”. Micronutrient Information Center. Corvallis, OR: Linus Pauling Institute, Oregon State University. 2009. Приступљено 29. 11. 2016. 
  16. ^ Taylor CL (14. 7. 2003). „Qualified Health Claims: Letter of Enforcement Discretion – Nuts and Coronary Heart Disease (Docket No 02P-0505)”. Center for Food Safety and Applied Nutrition, FDA. Приступљено 14. 10. 2015. 
  17. ^ Tredgold, Margaret H. (1986). Food plants of Zimbabwe. Natural History Museum of Zimbabwe Library: Mambo Press. стр. 36. ISBN 9780869224007. 
  18. ^ „Resveratrol”. Micronutrient Information Center. Corvallis, OR: Linus Pauling Institute, Oregon State University. 2016. 
  19. ^ Sales, J. M.; Resurreccion, A. V. (2014). „Resveratrol in peanuts”. Critical Reviews in Food Science and Nutrition. 54 (6): 734—70. PMID 24345046. S2CID 13183809. doi:10.1080/10408398.2011.606928. 
  20. ^ „Nutrition facts for oil, peanut, salad or cooking, USDA Nutrient Data”. Conde Nast, USDA National Nutrient Database, version SR-21. 2014. Приступљено 15. 1. 2015. 
  21. ^ Ozcan MM (2010). „Some nutritional characteristics of kernel and oil of peanut (Arachis hypogaea L.)”. J Oleo Sci. 59 (1): 1—5. PMID 20032593. doi:10.5650/jos.59.1Слободан приступ. 
  22. ^ Shi L, Lu JY, Jones G, Loretan PA, Hill WA (1998). „Characteristics and composition of peanut oil prepared by an aqueous extraction method”. Life Support Biosph Sci. 5 (2): 225—9. PMID 11541680. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]