Тупољев АНТ-31

С Википедије, слободне енциклопедије
Тупољев АНТ-31/И-14 / Сухој И-14
Тупољев АНТ-31
Опште
Димензије
Маса
Погон
Перформансе
Почетак производње1934.
Уведен у употребу1935.
Статуснеоперативан
Први корисник СССР- Совјетско војно ваздухопловство
Број примерака20
Дужина6,11
Размах крила11,25
Висина3,74
Површина крила16,93
Празан1.169
Нормална полетна1.524
Макс. маса при узлетању1.675 kg
Клипно-елисни мотор1 х М-25 (Wright Р-1820 Cyclone-F3)
Снага1 x 530 kW
Брзина крстарења343 km/h
Макс. брзина на Hопт449 km/h
Тактички радијус кретања850 km
Долет1.050 km
Плафон лета9.420 m
Брзина пењања769 m/min

Тупољев АНТ-31/И-14 / Сухој И-14 , (рус. Туполев АНТ-31/И-14 / Сухой И-14) је ловачки авион направљен у Совјетском Савезу. Авион је први пут полетео 1933. године.

Пројектовање и развој[уреди | уреди извор]

А.Н.Тупољев (1944.)

Команда војног ваздухопловства Совјетског Савеза је 1931. године дала налог да се пројектује модерни ловац великих брзина једнокрилац, са увлачећим стајним трапом и добрим маневарским способностима. Н. Н. Поликарпов.[1] је конструисао ловац И-16 према тим захтевима, али тај авион је био мешовите конструкције. Пошто се код ОКБ 156 Тупољев (Опитни Конструкциони Биро - Тупољев) углавном пројектовали и правили авиони потпуно металне конструкције, Команда је и од њих затражила да пројектује такав ловачки авион. Пројектовање авиона Тупољев АНТ-31/И-14 како је назван овај појект је почело 1932. године у оквиру ЦАГИ института у одељењу које је као главни пројектант водио П. О. Сухој[1] под контролом А. Н. Тупољева[1] Авион је пројектован као ловац а на основу следећих тактичко техничких захтева:

  • максимална брзина на висини од 5.000 m - 340-400 km/h,
  • време пењања на висину од 5.000 m за 7 минута,
  • плафон лета 8.500 km,
  • долет 500 m,
  • наоружање 2 топа,
  • посада од 1 члана.

Пројектовање и израда прототипа је завршена до маја месеца 1933. године а први пробни лет је обавио пробни пилот Константин Попов 27. маја 1933. године на аеродрому Моњино крај Москве. Резултати првих испитивања су показали доста добре резултате иако је у први прототип уграђен неадекватан мотор и стајни трап. Након полетања другог прототипа Војно Ваздухопловство је наручило 100 примерака ових авиона. У току тестирања прототипова поред исправљања уочених недостатака вршена су разна експериментисања како са моторима тако и са опремом. Познате су варијанте ових авиона са моторима: Bristol "Mercury" VIS2, Wright R-1820 "Cyclone"-F2, М-22 лиценца Gnome-Rhone 9AK Jupiter-6 и на крају М-25 лиценца Wright R-1820 "Cyclone"-F3.

Технички опис[уреди | уреди извор]

Ловачки авион Тупољев АНТ-31 је био једномоторни једноседи конзолни нискокрилац металне конструкције. Покретао га је радијални (звездасти) 9-то цилиндрични ваздухом хлађени мотор Bristol "Mercury" VIS2 снаге 367 kW, са којим је постигнута брзина од 384 km/h на висини од 5.000 m, (мада је био предвиђен Wright R-1820 "Cyclone"-F2 снаге 477 kW који тада није био доступан, али је касније уграђен у други прототип, са којим је постигнута брзина од 414 km/h на висини од 5.000 m), постављен у кљун авиона.[2] Мотор је био опремљен двокраком дрвеним елисом фиксног корака и имао је НАСА прстен за побољшање хлађења мотора. Пилот је седео у затвореном кокпиту који се налазио иза крила авиона. Труп авиона је облог попречног пресека који се сужавао идући ка репу авиона. Крила су била трапезастог облика са елипсастим завршетком крајева. Нападна ивица крила је била коса. Облога крила авиона је била од равног Ал-лима а труп је такође био обложен са равним алуминијумским лимом (избегнута је облога од таласастог лима која је стварала већи аеродинамички отпор). Конструкција структуре трупа (монокок) и крила је била изведена комбинацијом челика високе чврстоће (нерђајућих челика) и дуралуминијума. Стајни трап на прототипу је био фиксан (неувлачећи) са скијама (пошто увлачећи није био готов до почетка тестирања авиона), испод репног дела авиона је била постављена дрљача, као трећа ослона тачка авиона. Авиони из серијске производње су имали увлачећи стајни трап. Због малог размаха између точкова авион је био нестабилан при слетању и полетању. Од наоружања авион је био опремљен двама безтрзајаним топовима Курчевски АПК-11 од 37 mm смештених у крилима и двама елисом синхронизована митраљеза ШКАС 7,62 mm смештеним у трупу авиона. Авиони из серијске производње који су добили војну ознаку И-14, били су опремљени моторима М-25 совјетске производње који је рађен по лиценци мотора Wright R-1820 "Cyclone"-F3 снаге 530 kW, са овим моторима авион АНТ-31/И-14 су постизали брзину од 449 km/h на висини од 5.000 m. Авиони АНТ-31/И-14 из серијске производње били су наоружани или са 4 митраљеза ШКАС 7,62 mm или са два топа од 20 mm и два митраљеза.[3][4][5]

Варијанте[уреди | уреди извор]

  • АНТ-43 - путничка верзија авиона АНТ-31/И-14 са 6 путничких места, пројект почет 1936, прототип завршен 1938, са мотором Gnome-Rhone 14Krsd снаге 596 kW, одустало се од пројекта, прототип није тестиран.[6][7]

Наоружање[уреди | уреди извор]

Наоружање авиона: Тупољев АНТ-31/И-14 / Сухој И-14
Ватрено (стрељачко) наоружање
Топ
Број и ознака топа 2 х Курчевски АПК-11 од 37 mm или 2 х топ ШВАК од 20 mm
Калибар топ (АПК-11) 37 mm или топ (ШВАК) 20 mm
Митраљез
Број и ознака митраљеза 2-4
Калибар 7,62 mm
Бомбардерско наоружање (бомбе)
Ракетно наоружање (ракете)


Оперативно коришћење[уреди | уреди извор]

Припрема и почетак производње авиона Тупољев АНТ-31/И-14 је почело 1934. године а први авион из серијске производње испоручен је оружаним снагама 1935. године. Производња се одвијала у Авио заводу No23. Првобитно је поручено 100 примерака ових авиона да би накнадно та поруџбина била редукована на 55 примерака а на крају је произведено свега 18 примерака у серијској производњи и 2 прототипа, значи укупно је произведено 20 авиона. На овако драстично смањење поруџбине је утицао конкурентски авион Поликарпов И-16 ловац мешовите конструкције који је био доста јефтинији од И-14 потпуно металне конструкције а у тактичко техничким карактеристикама веома сличан. Када се узму у обзир још тешкоће Совјетског Савеза у производњи метала нарочито алуминијумских легура и квалитетних челика и полупроизвода од њих, као и технолошка опремљеност фабрика ваздухопловне индустрије онда се види да је и ова одлука била изнуђена. Производња авиона Тупољев АНТ-31/И-14 је окончана 1937. године.

Земље које су користиле овај авион[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Кто есть кто”. www.airforce.ru. Приступљено 14. 9. 2011. 
  2. ^ Duffy, Paul; Kandalov, Andrei;. “ANT-31/I-14”, Tupolev: The Man and His Aircraft (на ((en))). Shrewsbury UK. . Airlife Publishing. 1996. pp. 75. ISBN 978-1-85310-728-3. 
  3. ^ „Сухой И-14”. www.airwar.ru. Приступљено 14. 9. 2011. 
  4. ^ „Tupolev ANT-31 (I-14) - fighter”. www.aviastar.org. Приступљено 14. 9. 2011. 
  5. ^ Host is not delegated[мртва веза]
  6. ^ Duffy, Paul; Kandalov, Andrei;. “ANT-43”, Tupolev: The Man and His Aircraft (на ((en))). Shrewsbury UK. . Airlife Publishing. 1996. pp. 86. ISBN 978-1-85310-728-3. 
  7. ^ „ANT-43, A.N.Tupolev”. www.ctrl-c.liu.se. Приступљено 14. 9. 2011. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Јанић, Чедомир (2003). Век авијације - [илустрована хронологија] (на језику: (језик: српски)). Беочин: Ефект 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Хлопотоб, О. Д. (2004). История военной авиации от первых летательных аппаратов до реактивных самолётоб (на језику: (језик: руски)). Москва: АСТ, Москва и Полигон, СПб,. 
  • Gordon, Yefim; Rigament, Vladimir (2005). OKB Tupolev: History of the Design Bureau and its Aircraft (на језику: (језик: енглески)). Hinckley, England: Midland Publishing. ISBN 978-1-85780-214-6. 
  • Donald, David (1997). The Complete Encyclopedia of World Aircraft (на језику: (језик: енглески)). NY: Barnes & Noble. ISBN 978-1-894102-24-7. 
  • Gunston, Bill (1995). The Osprey Encyclopaedia of Russian Aircraft 1875—1995 (на језику: (језик: енглески)). London: Osprey. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Gunston, Bill (1995). Tupolev Aircraft since 1922 (на језику: (језик: енглески)). London: Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-882-9. 
  • Duffy, Paul; Kandalov, Andrei (1996). „ANT-31/И-14”. Tupolev: The Man and His Aircraft (на језику: (језик: енглески)). Shrewsbury UK: Airlife Publishing. стр. 75. ISBN 978-1-85310-728-3. 
  • Gunston, Bill (1999). The Illustrated Directory of Fighting Aircraft of World War II. Salamander Books. ISBN 9781840650921. 
  • Shavrov, V.B. History of the aircraft construction in the USSR (на језику: (језик: енглески)). ISBN 978-5-217-02528-2. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Тупољев АНТ-31 на Викимедијиној остави.
  • „Zvanični sajt Tupoljeva” (на језику: (језик: руски)). www.tupolev.ru. Приступљено 5. 1. 2011. 
  • „Tupolev” (на језику: (језик: енглески)). www.tupolev.co.tv. Архивирано из оригинала 11. 03. 2011. г. Приступљено 30. 1. 2011. 
  • „Tupolev Andrej Nikolajevich” (на језику: (језик: енглески)). www.aviation.ru. Архивирано из оригинала 5. 06. 2011. г. Приступљено 30. 12. 2010. 
  • „Сухој И-14” (на језику: (језик: руски)). Уголок неба. 2004. Приступљено 16. 7. 2010. 
  • „Tupolev ANT-31/И-14 (1933)” (на језику: (језик: енглески)). www.aviastar.org. Приступљено 5. 2. 2011. 
  • „ANT-31,I-14, P.O.Suhoj (A.N.Tupolev)” (на језику: (језик: енглески)). www.ctrl-c.liu.se. Приступљено 5. 2. 2011. 
  • „ANT-43 A.N.Tupolev” (на језику: (језик: енглески)). www.ctrl-c.liu.se. Приступљено 7. 2. 2011. 
  • „Tupolev I-14” (на језику: (језик: енглески)). en.valka.cz. Приступљено 5. 2. 2011. 
  • „Туполев, Сухой И-14/АНТ-31” (на језику: (језик: руски)). AviaDejaVu. Приступљено 5. 2. 2011. [мртва веза]
  • „Tupolev ANT-31 (I-14)” (на језику: (језик: немачки)). www.fliegerweb.com. Приступљено 5. 2. 2011. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тупољев_АНТ-31&oldid=27556968”