Петљаков Пе-8

С Википедије, слободне енциклопедије
Петљаков Пе-8/АНТ-42/ТБ-7
Петљаков Пе-8
Опште
Димензије
Маса
Погон
Перформансе
Почетак производње1939. год
Дужина23,2
Размах крила39,13
Висина6,20
Површина крила188,66
Празан18571
Нормална полетна27000
Макс. маса при узлетању35000 kg
Макс. спољни теретмаксимално 4.000 kg
Клипно-елисни мотор4 x Микулин AM-35A В12 / АШ-82
Снага4 x 1350 kW
Макс. брзина на Hопт443 km/h
Тактички радијус кретања3700 km
Плафон лета9300 m
Брзина пењања260 m/min

Петљаков Пе-8, АНТ-42, ТБ-7 (рус. Петляков Пе-8) је био совјетски тешки бомбардер из периода Другог свјетског рата. Конструисао га је ОКБ 156 Тупољев (Опитни конструкциони биро - Тупољев) са вођом тима Владимиром Петљаковом[1] (рус. Владимир Михайлович Петляков).

Пројектовање и развој[уреди | уреди извор]

А.Н.Тупољев (1944.)
Владимир Петљаков - биста

Упркос дугој историји импресивних тешких бомбардера Тупољев АНТ-4/ТБ-1 и Тупољев АНТ-6/ТБ-3 и неколико пројеката и прототипова АНТ-16/ТБ-4 и АНТ-26/ТБ-6, радови на пројектовању модерног авиона Тупољев АНТ-42/ТБ-7/Пе-8 су почели 1934. године. Намена овог четворомоторног тешког бомбардера је била да замени већ застарели ТБ-3 тј. да има повећану хоризонталну брзину и знатно већи плафон лета. Бомбардер ТБ-7 је био једини совјетски авион овог типа коришћен у Другом свјетском рату након 1943. године, а изграђено их је мање од 100 примерака. Ово је резултат опсједнутости малим тактичким бомбардерима и ловцима који су били пријеко потребни у борбама на источном фронту. Тип мотора се мијењао али је авион у суштини био без већих проблема и правилно замишљен.

Прототип је израђен по спецификацији из 1934, а први лет прототипа је изведен 27. децембра 1936, а пробни пилот је био М. М. Громов.[1] Развој прототипова је трајао до 1937. године, а авион је ушао у серијску производњу 1939. године.

Летне особине на висини од 8000 m су биле одличне, и авион је био бржи од ране Б верзије њемачког ловца Месершмит Bf-109. Авион је био означаван као Тупољев АНТ-42, војна ознака ТБ-7 а године 1940. ознака авиона се мијења у Петљаков Пе-8 по новој пракси именовања авиона по главном конструктору.

Верзија са моторима АШ-82 се појављује 1943. Задња испорука авиона је била 1944. Произведено је укупно 93-96 авиона, по разним изворима.

Технички опис[уреди | уреди извор]

Авион Тупољев АНТ-42/ТБ-7/Пе-8 је потпуно металне конструкције, средњокрилац са четири клипно елисна, мотора који су постављени по два на свако крило. Први прототип је имао 4 мотора М-105 са по 1100 КС сваки и са дотоком компресираног ваздуха погонским моторима који је долазио од петог мотора М-100 у задњем дијелу трупа (ово изнуђено решење је била последица тога што совјети у то време нису имали моторе са турбо пуњачима). Други прототип је имао АМ-34А моторе, промијењене у АМ-35 за серијске авионе. Сваки мотор има металне елисе са три (касније четири) пераја и променљивим кораком. Авион има увлачећи стајни трап система трицикл, предње ноге (основне) имају точкове са гумама ниског притиска које се за време лета увлачиле у махуне (до половине свог пречника) које се налазе испод крила у продужетку мотора ближих трупу авиона. Задњи точак се налазе испод репног дела авиона на „клавирској“ неувлачећој нози. Авион има укупно 3 точка који му омогућавају безбедно слетање и полетање. Труп авиона је облог попречног пресека и у њега се поред посаде могу сместити бомбе тежине до 5 тона. За самоодбрану је опремљен обртним куполама са митраљезима/топовима смештеним у махунама у продужетку мотора, иза леђа пилота, као и са топовима/митраљезима уграђеним у нос и реп авиона.[2][3]

Оперативно коришћење[уреди | уреди извор]

Производња авиона Петљаков Пе-8/АНТ-42/ТБ-7 је у прекидима трајала од 1939. до 1944. године, према различитим изворима произведено је између 79 до 96 примерака ових авиона. Чињеница је била да су мотори били слаба тачка ових авиона, уграђивани су линијски мотори течношћу хлађени са V распоредом цилиндара, радијални мотори ваздухом хлађени, вршени су експерименти са коришћењем дизел-мотора за погон ових авиона, који су знатно повећавали долет ових авиона али се због непоузданости ових мотора од тога одустало. Поред бомбардерских задатака што је била основна намена ових авиона они су се користили и за транспорт, специјалне задатке и разна испитивања.

Коришћење у борби[уреди | уреди извор]

Прва мисија напада на Берлин у коме су учествовали авиони Пе-8 је извршена 10. августа 1941. године.[тражи се извор] Ова акција је прошла неславно што се види из резултата: Полетело је 10 авиона до циља је стигло 6, а са задатка се вратило свега 2 авиона. Овај неуспех се не може свалити на квалитет авиона већ пре свега на припрему и извршење задатка. Задатак је испланиран за два дана као одмазда за немачко бомбардовање Москве, наређење је издао директно Стаљин и све се одвијало под великим притиском. Због максималоног оптерећења авиона и слабих мотора за то оптерећење, аеродром са кога су авиони полетали имао је прекратку писту. Због тајности задатка о томе није обавештена против ваздушна одбрана па су авиони између осталог страдали и од пријатељске ватре. Када се томе дода и неискуство посада онда су резултати били, какви су били. Авиони Пе-8 су били у саставу Авијације Даљњег Дејства (АДД) совјетског РВ. Последња верзија авиона са радијалним моторима је могла да носи преко 5000 kg бомби 4000 km далеко и многе бомбардерске мисије су извршене против Мађарске, Румуније и Источне Прусије (Њемачка).

Авион је коришћен и као транспортни тако је њиме 1941. године министар иностраних послова Совјетског Савеза В. М.Молотов одлетео на разговоре у Шкотској са представницима британске владе. Касније 1942. је Молотов.[4] путовао за САД преко Енглеске, Исланда и Канаде преваливши 17.800 km прелетевши ваздушни простор који је био под контролом Луфтвафе[5] Касније у току рата је прављена и путничка верзија овог авиона.[3]

Послератно коришћење[уреди | уреди извор]

Силуета у плану Петљакова Пе-8.

Око 30 ових авиона је преживело рат и остало у служби војног ваздухопловства све до касних 1950.-их година. Обично су коришћени као летеће лабораторије за испитивање летећих бомби и тестирање разних мотора. Неколико транспортних варијанти овог авиона Пе-8с су коришћени као ВИП авиони за превоз високих војних и цивилних руководилаца, а неколико је предато Аерофлоту од којих је формирана такозвана „поларна ескадрила“. Са ових авиона је уклоњена војна опрема, уграђени додатни резервоари за гориво и уграђени нови радијални мотори са четворокраким елисама тако да су могли да служе у арктичком ваздушном саобраћају. Један од тих авиона је 1954. године слетео на Северни пол.

Наоружање[уреди | уреди извор]

  • Стрељачко: два топа ШВАК 20 mm у леђној и репној куполи, два митраљеза 7.62 mm ШКАС у носној куполи, два митраљеза БС 12.7 mm на задњем крају унутрашњих гондола са моторима.
  • Бомбе: 4000-5500 kg

Земље које су користиле овај авион[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Кто есть кто”. www.airforce.ru. Приступљено 14. 9. 2011. 
  2. ^ „Петляков Пе-8 (ТБ-7)”. www.airwar.ru. Приступљено 14. 9. 2011. 
  3. ^ а б „Petlyakov Pe-8 / Tupolev ANT-42 / TB-7 - bomber”. www.aviastar.org. Приступљено 14. 9. 2011. 
  4. ^ „Pe-8 / TB-7, Petlyakov”. www.ctrl-c.liu.se. Приступљено 14. 9. 2011. 
  5. ^ „Airwar 1939-1945 - Letectvo Sovětského svazu - Petljakov Pe-8 / ANT-42”. airwar.valka.cz. Архивирано из оригинала 05. 03. 2007. г. Приступљено 14. 9. 2011. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Хлопотоб, О. Д. (2004). История военной авиации от первых летательных аппаратов до реактивных самолётоб (на језику: (језик: руски)). Москва: АСТ, Москва и Полигон, СПб,. 
  • Шавров, В. Б. (2002). „АНТ-42 (ТБ-7, Пе-8)”. История конструкциий самолетов в СССР 1938-1950 гг. (на језику: (језик: руски)). Москва: Машиностроение. стр. 151—154. ISBN 978-5-217-03103-0. 
  • Gordon, Yefim; Rigament, Vladimir (2005). OKB Tupolev: History of the Design Bureau and its Aircraft (на језику: (језик: енглески)). Hinckley, England: Midland Publishing. ISBN 978-1-85780-214-6. 
  • Donald, David (1997). The Complete Encyclopedia of World Aircraft (на језику: (језик: енглески)). NY: Barnes & Noble. ISBN 978-1-894102-24-7. 
  • Gunston, Bill (1995). The Osprey Encyclopaedia of Russian Aircraft 1875—1995 (на језику: (језик: енглески)). London: Osprey. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Gunston, Bill (1995). „ANT-40,SB”. Tupolev Aircraft since 1922 (на језику: (језик: енглески)). London: Naval Institute Press. стр. 89. ISBN 978-1-55750-882-9. 
  • Duffy, Paul; Kandalov, Andrei (1996). „ANT-42/TB-7”. Tupolev: The Man and His Aircraft (на језику: (језик: енглески)). Shrewsbury UK: Airlife Publishing. стр. 84—86. ISBN 978-1-85310-728-3. 
  • Gunston, Bill (1999). The Illustrated Directory of Fighting Aircraft of World War II. Salamander Books. ISBN 9781840650921. 
  • Рендулић, Златко (1974). Ваздухопловне доктрине - гледишта и техника. Београд, Војноиздавачки завод.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Петљаков Пе-8 на Викимедијиној остави.
  • „Pe-8” (на језику: (језик: руски)). www.aviation.ru. Архивирано из оригинала 10. 03. 2008. г. Приступљено 2. јануар 2011. 
  • „Pe-8” (на језику: (језик: руски)). www.airpages.ru. Приступљено 2. јануар 2011. 
  • „Pe-8 (TB-7)” (на језику: (језик: руски)). www.airwar.ru. Приступљено 2. јануар 2011. [мртва веза]
  • „Perlyakov Pe-8/Tupolev ANT-44/TB-7 (1936)” (на језику: (језик: енглески)). www.aviastar.org. Приступљено 2. јануар 2011. 
  • „Perlyakov Pe-8” (на језику: (језик: енглески)). www.vectorsite.net. Приступљено 2. јануар 2011. 
  • „Petljakov-Pe-8/TB-7” (на језику: (језик: енглески)). en.valka.cz. Приступљено 30. јануар 2011. 
  • „Petljakov-Pe-8/ANT-42” (на језику: (језик: чешки)). airwar.valka.cz. Архивирано из оригинала 05. 03. 2007. г. Приступљено 30. јануар 2011. 
  • „Pe-8/TB-7, V.M.Petlyakov” (на језику: (језик: енглески)). www.ctrl-c.liu.se. Приступљено 30. јануар 2011. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Петљаков_Пе-8&oldid=27711972”