Ханс Дански

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ханс Дански
John II of Sweden sculpture c 1530 (photo 2009).jpg
Ханс Дански
Пуно име Ханс Олденбург
Датум рођења (1455-02-02)2. фебруар 1455.
Место рођења Олборг
Данска
Датум смрти 20. фебруар 1513.(1513-02-20) (58 год.)
Место смрти Олборг
Данска
Гроб Фрањевачка црква у Оденсеу (његови посмртни остаци су 1804. године пребачене у Санкт Петербург)
Династија Олденбург
Отац Кристијан I Дански
Мајка Доротеја од Бранденбурга
Супружник Кристина од Сакосније
Потомство Кристијан II Дански, Jacob the Dacian, Елизабета од Данске, Electress of Brandenburg, Francis of Denmark
Краљ Данске, Норвешке и Шведске
Период 1482−1513
Претходник Кристијан I Дански
Наследник Кристијан II Дански
Савладар Стен Стуре Старији,
Сванте Нилсон,
Ерик Троле,
Стен Стуре Млађи

Ханс Олденбург (2. фебруар 1455, Олборг - 20. фебруар 1513, Олборг) је био краљ Данске, Норвешке и титуларни краљ Шведске (1482—1513), уједно он је био 4. и уједно претпоследњи краљ Калмарске уније.

Отац му је био Кристијан I Дански (1426—1481), а мајка Доротеја од Бранденбурга (око 1430—1495).

Долазак на престо[уреди]

Отац му је умро 21. маја 1481. године и Ханс је постао краљ пошто му је умро старији брат Кнут, а његов млађи брат Фредерик је имао само 10 година. Прошло је годину дана пре него што је Ханс проглашен за краља, а до тада је носио титулу престолонаследника. За то време избио је рат између Ханска и његовог брата Фредерика, кога је новчано из Бранденбурга помагала мајка Доротеја. Рат се завршио миром у новембру 1482. године и тиме је окончан сукоб, а Фредерику је обећано да ће добити нешто краљевских поседа, а подела је извршена тек 1490. године, када је Фредерик добио пола Сегеберга. Фредерик је, ипак, и даље био незадовољан.

Ханс је званично проглашен за краља тек у јануару или фебруару 1483. године на састанку Данског и Норвешког племства у Халмстаду. Једино је у Шведској, краљ-регент Стен Стире Старији остао пасиван, али је обећао да ће у року од пола године (до састанка у Калмару 7. септембра исте године) створити услове за Хансово владање тамо. Стен Стире ово није испунио, али је Ханс носио титулу краља Шведске.

Као и свој отац Ханс је морао потписати капитулацију племићима. Његова капитулација претила је срамним изгнанством из државног савета сваком његовом члану који би ишао против својих другова и почео да тражи краљеву наклоност.

Године 1483. Ханс је донео први устав уније, који никад није поштовао, више је поштовао савет државе. Ханс је покушао да реформише своје финансије, али углавном није успео. Више успеха је имао са неким другим реформама. Увео је закон, да се у случају рата, побуне племића или санкција, повећају порези. Он је покушавао да обнови рибарство које је замрло. Покушавао је и да скрши моћ племића, али у тиме није имао среће, ипак је успео ограничити племићку власт и оповргнути капитулацију. Тако да је чак 1497. Биргер Гунерсен постао надбискуп Лунда, који се касније окренуо против краља.

Ослањајући се на слободно сељаштво и тежећи да поправи његов положај, Стире је, на сву срећу за Ханса изазвао према себи мржњу племства и свештенства, који су на све могуће начине ометали његову активност и тражили подршку у Данској. Свештенство га је искључило из цркве.

Године 1493. дошло је до сукоба са Данском око власти над неким финским градовима. Када је Стире 1494. године отишао лично у Финску, шведско племство је хтело да се обнови Калмарску унију и позвало је Ханса. У пролеће 1497. године Стире је кренуо против Данаца који су у Шведској узели маха и 19. септембра био је поражен код Стокхолма, али то није сломило његову странку. Потом је у Шведску стигао и сам Ханс и 26. новембра се крунисао за краља. Потом је данска власт у Шведској почела опадати и већ 1501. Стен Стире је био прави господар Шведске, пошто је 17. фебруара 1500. године потукао Ханса у бици код Дитмарскена. Опозиција против Ханса је тада дигла главу.[тражи се извор]

Сукоби са Шведском[уреди]

У пролеће и лето 1501. по уговору у Стокхолму Ханс се одржао на месту Шведског краља, али је у марту избила побуна против Ханса у Упланду. Ханс је напустио Стокхолм у августу оставивши своју опкољену супругу Кристину, да би тамо у пролеће 1501. године довео своје немачке и шкотске плаћенике. У почетку је и имао неке користи од њих, али је на крају Стокхолм пао и сам Ханс је био заробљен, а у заробљеништу је остао до 1503. године.

За то време је Хансов саветник Хајнрих Крумидге водио војску против Швеђана. Он је освојио Елфсборг, опсео Ахешхус, утврдио Бохуш и продро дубоко у Вестерготалнд, али није успео да освоји Стокхолм. Стен Стире је сачувао титулу краља-регента Шведске, а Ханс је пристао на преговоре с њим.

Хансов рат против Шведске ипак није био без користи иако се у многоме чини да је рат био бескористан.

Норвешка[уреди]

Данска влада привукла је за време Хансове владавине на своју страну више свештенство у Норвешкој, попунила државни савет Норвешке Данцима, увела низ нових пореза, пошто су јој били потребни новац и људи за њене ратове, за које Норвешка није била заинтересована. Један од начина експлоатације Норвешке било је кварење монете за коју је данска влада захтевала да се прима по номиналној вредности, тражећи у исто време да јој се плаћа монетом пуне вредности. Део норвешке територије (Шетландска и Оркадска острва) Данска је продала шкотском краљу. У Норвешкој су више пута избијали устанци против режима који су увели Данци; Норвешка се прикључивала устанцима у Шведској и тежила да нађе ослонац код шведских краљева склапајући с њима унију. Али је Данска успевала да војном снагом угуши те устанке и обнови унију с Норвешком. Нарочито упоран устанак избио је 1501 г., када су норвешки сељаци, под воћством магната Кнута Алфсена, до ногу потукли данску војску. Хајнрих, који је баш тада пошао против Шведске, се састао са Кнутом у околини Ослоа и лукавством га заробио и погубио. Ханс је потом лукавством и силом потчинио Норвежане и терором учврстио данску власт.[тражи се извор]

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Конрад I, гроф Олденбурга
 
 
 
 
 
 
 
8. Christian V, Count of Oldenburg
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Ingeborg of Itzehoe
 
 
 
 
 
 
 
4. Dietrich, Count of Oldenburg
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Dietrich V, Count of Hohnstein-Heringen
 
 
 
 
 
 
 
9. Agnes of Hohnstein-Heringen
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Sophie of Brunswick
 
 
 
 
 
 
 
2. Кристијан I Дански
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Henry II, Count of Holstein-Rendsburg
 
 
 
 
 
 
 
10. Gerhard VI, Count of Holstein-Rendsburg
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Ingeborg of Mecklenburg-Schwerin
 
 
 
 
 
 
 
5. Helvig of Schauenburg
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Magnus II, Duke of Brunswick-Lüneburg
 
 
 
 
 
 
 
11. Catherine Elisabeth of Brunswick-Lüneburg
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Catherine of Anhalt-Bernburg
 
 
 
 
 
 
 
1. Ханс Дански
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Фридрих V, бурггроф Нирнберга
 
 
 
 
 
 
 
12. Фридрих I, изборник Бранденбурга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Elisabeth of Meissen
 
 
 
 
 
 
 
6. John, Margrave of Brandenburg-Kulmbach
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Фредерик, војвода Баварске
 
 
 
 
 
 
 
13. Елизабета од Баварске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Maddalena Visconti
 
 
 
 
 
 
 
3. Доротеја од Бранденбурга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Wenceslas I, Duke of Saxe-Wittenberg
 
 
 
 
 
 
 
14. Rudolf III, Duke of Saxe-Wittenberg
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Cecilia of Carrara
 
 
 
 
 
 
 
7. Barbara of Saxe-Wittenberg
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Rupert I of Legnica
 
 
 
 
 
 
 
15. Barbara of Legnica
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Hedwig of Sagan
 
 
 
 
 
 

Литература[уреди]