Магнус III Босоноги

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Магнус III Босоноги
Magnus III Barefoot of Norway coin 1865.png
Новчић с ликом Магнуса Босоногог
Пуно имеМагнус Улавсон
Датум рођења1073.
Место рођењаНорвешка
Датум смрти24. август 1103.(1103-08-24) (29/30 год.)
Место смртиАлстер
Норвешка
ДинастијаЛепокоси
ОтацУлав III Тихи
СупружникMargaret Fredkulla
ПотомствоEystein I of Norway, Sigurd the Crusader, Olaf Magnusson of Norway, Tora Magnusdatter, Harald IV of Norway, Sigurd Slembe
Краљ Норвешке
Период1093. - 1103.
ПретходникУлав III Тихи
НаследникЕјстејн I Магнусон,
Улав Магнусон,
Сигурд I Крсташ
СавладарХокон Магнусон

Магнус III Босоноги (норв. Magnús Óláfsson; 1073 - 1103, Алстер) је био норвешки краљ (1093—1103).

Био је син првог норвешког краља Улава III Тихог.

Његова владавина била је испуњена ратовима, најчешће против Шведске и Данске, као и бунама. На унутрашњем плану ово раздобље обележио је успон земљопоседничког племства до владајућег положаја [1].

Норвешко царство[уреди]

Норвежани су тада заузимали пространо царство у северној Европи. Поред Норвешке држали су и велики део Ирске, Фарска, Хебридска, Оркнијска и Шетландска острва, Исланд, као и нека насеља на Гренланду. Норвешка власт је у Ирској била ограничена на градове које су основали - Вексфорд, Вотерфорд и Даблин. Ипак, још увек је држао пространо царство на северу Европе [2].

Уређење Норвешке[уреди]

У норвешком се друштву феудализам развијао врло слабо. Слободни сељаци-сопственици чинили су током читавог Средњег века основицу социјалног уређења Норвешке. Снага норвешке аристократије није се заснивала на експлоатацији сељаштва већ на раду робова, поморским разбојништвима и делом на трговини. Специфичност социјалног уређења Норвешке одредили су делом њени природни услови. Становништво те планинске и шумске земље с дугачком обалском линијом, дубоко испресецаном фјордовима, које је и данас крајње ретко, било је у Средњем веку још ређе. Било је врло мало земље подесне за обрађивање, она је у малим парцелама лежала између брда и шума. Део становништва живео је по фјордовима, бавио се риболовом и морепловством. Из те средине полазили су смеони морнари и гусари у епохи викинга. Већи део Норвежана бавио се земљорадњом и сточарством: Особености норвешких предела одредиле су и особености њеног аграрног уређења. У њој су се сачували несумњиви трагови првобитног општинског поретка, особито упоседовању шума. Али у исто време ретке и разбацане парцеле погодне за обрађивањечиниле су сеоска насеља немогућним. Норвешки сељаци (с малим изузецима) становали су у индивидуалним имањима, често разбацаним на великом међусобном растојању, при чему су земљишта једног имања ретко била заједно већ су се обично састојала од разбацаних комада. Ти услови крајње су отежавали развитак крупног земљопоседа и организацију властелинског газдинства. Борба са суровом природом челичила је норвешког рибара и сељака, развијала у њима дух независности и вољу да се супротставе свим покушајима лишавања слободе [3].

Феудализација[уреди]

Илустрација која приказује Магнусове војне снаге у Ирској

Постојање патријархалног ропства код Норвежана допринело је образовању родовске аристократије. У Норвешкој се запажају и први кораци феудализма који су нам познати из историје других земаља. Али напред побројени услови задржавали су у Норвешкој процес феудализације [3].

Међутим, укупно гледано, изгледа да феудални систем није био доминантан у Норвешкој. Тамо су постојали племићи који су држали феуде, али је племство као целина своју моћ црпло из алодијалних земаља. Војна служба коју су племићи били дужни да врше и употреба страних титула као што је барон, витез и штитоноша, пружили су лажну феудалну представу друштва које у суштини то није било. Одсуство властеоског система било је још упадљивије. Феудалци и племићи нису имали право суђења, осим ако се неби десило да држе као феуд неку службу у краљевској управи, што је био чест случај у Норвешкој; ипак право суђења било је признато као јавна служба тако да није било везано са поседовање земље. Мада је црква, заједно са племством, уживала право пореског имунитета, прелатски поседи нису имали статус феуда [4].

Јачање цркве[уреди]

Црква је искористила борбу која је избила међу претендентима на престо Хоконом Магнусоном и Магнусом Босоногим, да би повећала своје поседе и ојачала свој утицај [5]. Црква је потчинила свом утицају избор краља, почела да купи десетак од читавог становништва, стекла потпуну независност од краљевске власти у питању постављања лица на црквене положаје. У савезу са аристократијом она је тежила да потчини себи сељаштво [6].

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Sigurd Syr
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Harald III of Norway
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Gudbrand Kula
 
 
 
 
 
 
 
9. Åsta Gudbrandsdatter
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Улав III Тихи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Arne Arnmodsson
 
 
 
 
 
 
 
10. Torberg Arnesson
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Tora Torsteinsdatter
 
 
 
 
 
 
 
5. Tora Torbergsdatter
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Erling Skjalgsson
 
 
 
 
 
 
 
11. Ragnhild Erlingsdatter
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Astrid Tryggvesdatter
 
 
 
 
 
 
 
1. Магнус III Босоноги
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. [[]]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века. Београд. 
  • Пејнтер, Сидни (1997). Историја средњег века (284-1500). Београд: Clio.