Црногорски комити

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Црногорски комити су настали у љето 1916. године, послије распуштања црногорске војске. Од 1916. до 1918. године Црногорски комити су водили борбу против аустроугарске окупције. Потом су се придружили српским Јадранским трупама у борби за ослобођење Црне Горе, а на крају и Бјелашима у борби за уједињење Србије и Црне Горе. Њихова бројчана снага је била најмање 750 бораца, мада се претпоставља да је свеукупни број ипак прелазио 1.000.

Настанак комита[уреди]

После потпуног повлачења српске војске према Медови (преко Скадра), прикупљена црногорска војска у рејону Даниловграда и Подгорице није се могла повући истим правцем јер претходници нијесу осигурали одступницу, него су препустили положаје Аустроугарима. Понуђено примирје, непријатељ, није прихватио и дошло је до распуштања црногорске војске.

Ко је успио да избјегне интернацију склонио се у шуме. Повезавши се између себе, у љето 1916. године, дошло је до организованог националослободилачког или комитског покрета. Комити су се организовали по територијалној припадности. Носиоци команде су биле четовође. Имали су велику подршку код становништва које их је обавјештавало о кретању непријатеља, сакривало и хранило.

Долазак у комите двојице бивших министара, Радомира Вешовића и Милосава Раичевића, био је веома значајан, што је резултовало приступањем многих првака покрету. Борбе са окупатором су интезивиране крајем 1917. и почетком 1918. године. Радомир Вешовић је покушао, одласком окупационог команданта Виктора Вебера, да преузме од Аустроугара мирно управљање над Аустријском Црном Гором колаборацијом, након чега зе прогнан из комитског покрета. И прије пада Црне Горе заговарајући споразумну предају, прешао је у асистенцију војски Централних сила у откривању и борби против црногорских комита. Без Вешовића и Раичевића, 1. јануара 1918. године, покрет није уништен, него је чак добио на снази. Непријатељ је узнемираван не само на црногорској територији него и на подручју Санџака, Дубровника, Херцеговине, Боке которске, док су у окупираној Старој Србији дјеловали комити Косте Пећанца.

10. јула 1918. године комити се састају по посљедњи пут на збору, у Добриловини. Осуђујући чинове краља Николе, они између осталог одлучују у резолуцији њихове даље борбе коначну директиву:

1. Да се продужи борба против окупатора до коначног истјеривања из земље и уједињења Црне Горе и Србије под династијом Карађорђевића

2. Да се не дозволи повратак краљу Николи и његовој породици у Црну Гору

Октобра 1918. године се интензивирају борбе за ослобођење и веће дијелове окупиране земље, цијеле области, комити држе под својом контролом. Почетком новмбра Јадранске трупе српске војске под вођством Драгутина Милутиновића продиру и сједињују се са црногорским и старосрбијанским комитима и црногорским устаницима и побјеђују у бици код Подгорице посљедњи отпор снага Централних сила. Са појачањима од србијанских топличких устаника, настављају ослобођење цијеле Црне Горе прво уласком у Подгорицу, потом и Цетиње, и на крају на само Аустроугарско тле у Котору, а потом заузимају заједно и цијелу Боку которску. Тада им се прикључују и бокељски побуњеници и први пут је српска народна застава издигнута над тврђавом аустроугарском у Боки.

Црногорски комити заједно са црногорским устаницима, омладинцима и народњацима формирају оружане снаге Бјелаша, који се боре против италијанског покушаја интервенције у Црној Гори Зеленашима. Укупно 90 комита не прихвата одлуке Подгоричке скупштине и не прелази у бјелаше, већ зеленаше у току Божићне побуне, која се завршава потпуном савезничком побједом.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]