Штапићи за јело

Из Википедије, слободне енциклопедије
Штапићи за јело

Штапићи за јело су кратки, зашиљени штапићи који се у паровима једнаке дужине користе као традиционални прибор за јело у Кини, Јапану, Вијетнаму и на Корејском полуострву. Такође се користе у деловима Непала, као и у областима Тајланда, Лаоса и Мјанмара у којима живи значајан број Кинеза.

Штапићи за јело су настали у старој Кини, мада је тачан период њиховог настанка још увек предмет дебате међу историчарима и археолозима.[1] Најстарији сачувани штапићи потичу из времена династије Шан (1766—1122. п. н. е.), међутим они су се користили при кухању и сервирању хране а не као прибор за јело. Претпоставља се да су се штапићи почели користити као прибор за јело за време династије Хан, док су за време династије Минг ушли у широку употребу.

Врсте[уреди]

Стандардни штапићи за јело су дуги око 20 cm.[2] Постоје и већи штапићи за кухање који су дугачки између 30 и 40 cm. Такви штапићи се у Јапану називају ryoribashi.[3], док се штапићи који се користе за пренос хране до посуђа за сервирање називају saibashi.

Штапићи се праве од разних материјала, најчешће од бамбуса, дрвета и пластике, али и од метала, порцелана, жада, слоноваче, костију итд.

Употреба[уреди]

Правилно држање штапића за јело

Први штапић лежи на корену палца, а између домалог и средњег прста. Приликом узимања хране, овај штапић не треба померати.

Други штапић се држи са три прста као што се држи оловка, и само њега треба померати при узимању хране.[4]

Када се не употребљавају, штапићи се остављају с десне стране или испод тањира, према кинеским обичајима.[5]

Утицај на животну средину[уреди]

Само у Кини се, према проценама, годишње произведе око 45 милијарди пари једнократних штапића за јело, који се након употребе бацају. За њихову производњу потребно је посећи преко 25 милиона стабала.[6]

Кинеска влада покушава да смањи производњу једнократних штапића, апелујући да се у ресторанима користе штапићи за вишекратну употребу. Како би се смањила производња, уведена је и такса од 5% на једнократне штапиће.[2]

Референце[уреди]

  1. Ранчић, Драгослав (19. 8. 2007.). „Муке са штапићима”. Политика Приступљено 3. 9. 2013.. 
  2. 2,0 2,1 „Кина произведе 80 милијарди штапића за јело годишње”. Танјуг. Блиц. 12. 3. 2013. Приступљено 3. 9. 2013.. 
  3. Shimbo, Hiroko (2000). The Japanese Kitchen. Boston, MA: Harvard Common Press. p. 15. ISBN 1-55832-177-2. 
  4. „Како се једе штапићима”. Domino magazin. 5. 9. 2011. Приступљено 3. 9. 2013.. 
  5. Giblin, James Cross (1987). From hand to mouth: How we invented knives, forks, spoons, and chopsticks, & the manners to go with them. New York: Crowell. p. 35. ISBN 978-0-690-04660-1. 
  6. „Кина се одриче једнократних штапића за јело”. Блиц. 23. 6. 2010. Приступљено 3. 9. 2013.. 

Литература[уреди]

  • Shimbo, Hiroko (2000). The Japanese Kitchen. Boston, MA: Harvard Common Press. p. 15. ISBN 1-55832-177-2. 
  • Giblin, James Cross (1987). From hand to mouth: How we invented knives, forks, spoons, and chopsticks, & the manners to go with them. New York: Crowell. p. 35. ISBN 978-0-690-04660-1. 

Спољашње везе[уреди]