Пређи на садржај

Штапићи за јело

С Википедије, слободне енциклопедије
Штапићи за јело

Штапићи за јело су кратки, зашиљени штапићи који се у паровима једнаке дужине користе као традиционални прибор за јело у Кини, Јапану, Вијетнаму и на Корејском полуострву. Такође се користе у деловима Непала, као и у областима Тајланда, Лаоса, Филипиниа, Сингапура и Мјанмара у којима живи значајан број Кинеза.

Штапићи за јело су настали у старој Кини, мада је тачан период њиховог настанка још увек предмет дебате међу историчарима и археолозима.[1] Најстарији сачувани штапићи потичу из времена династије Шан (1766—1122. п. н. е.), међутим они су се користили при кухању и сервирању хране а не као прибор за јело. Претпоставља се да су се штапићи почели користити као прибор за јело за време династије Хан, док су за време династије Минг ушли у широку употребу.

Стандардни штапићи за јело су дуги око 20 cm.[2] Постоје и већи штапићи за кухање који су дугачки између 30 и 40 cm. Такви штапићи се у Јапану називају ryoribashi.[3], док се штапићи који се користе за пренос хране до посуђа за сервирање називају saibashi.

Штапићи се праве од разних материјала, најчешће од бамбуса, дрвета и пластике, али и од метала, порцелана, жада, слоноваче, костију итд.

Употреба

[уреди | уреди извор]
Правилно држање штапића за јело

Први штапић лежи на корену палца, а између домалог и средњег прста. Приликом узимања хране, овај штапић не треба померати.

Други штапић се држи са три прста као што се држи оловка, и само њега треба померати при узимању хране.[4]

Када се не употребљавају, штапићи се остављају с десне стране или испод тањира, према кинеским обичајима.[5]

Утицај на животну средину

[уреди | уреди извор]

Само у Кини се, према проценама, годишње произведе око 45 милијарди пари једнократних штапића за јело, који се након употребе бацају. За њихову производњу потребно је посећи преко 25 милиона стабала.[6]

Кинеска влада покушава да смањи производњу једнократних штапића, апелујући да се у ресторанима користе штапићи за вишекратну употребу. Како би се смањила производња, уведена је и такса од 5% на једнократне штапиће.[2]

Порекло и историја

[уреди | уреди извор]

Штапићи за јело постоје и користе се барем од династије Шанг (1766–1122. п. н. е.). Међутим, историчар из династије Хан Сима Ћен написао је да је вероватно да су штапићи коришћени и у претходној династији Сја, па чак иу ранијој култури Ерлитоу, иако је проналажење археолошких доказа из овог доба изузетно тешко.[7]

Најранији доказ о до сада откривеним штапићима за јело састоји се од шест штапића, направљених од бронзе, дугих 26 cm (10 in) и широких 1,1—1,3 cm (0,43—0,51 in), ескавираних из рушевина Јин близу Анјанга (Хенан). Они датирају отприлике из 1200. године пре нове ере, током династије Шанг. Сматра се да су кориштени за кување.[8][9][10] Најраније познато текстуално спомињање употребе штапића потиче из Хан Фејзија, филозофског текста који је написао Хан Феј (око 280–233. п. н. е.) у 3. веку пре нове ере.[11]

Широка дифузија штапића у кинеској култури понекад се приписује конфучијанској филозофији која наглашава породични склад као основу грађанског поретка.[12] Сам Конфучије је наводно рекао да су ножеви за ратнике, а штапићи за учењаке,[13] а његов наследник Менције се везује за афоризам „честит и поштен човек се држи подаље и од кланице и од кухиње… И не дозвољава ножеве на свом столу“.[14] Конфучијево позивање на штапиће за јело у својој Књизи обреда сугерише да су ови предмети били широко познати у периоду Зараћених држава (око 475–221. п. н. е.).[15]

Као прибор за кување

[уреди | уреди извор]
Сребрни штапићи, кашика и чинија из династије Сонг

Први штапићи су коришћени за кување, распиривање ватре, сервирање или хватање комадића хране, а не као прибор за јело. Један од разлога је био тај што је пре династије Хан просо било преовлађујућа храна у Северној Кини, Кореји и деловима Јапана. Док су се штапићи користили за кување, просена каша се у то време јела кашикама.[16]:29-35 Употреба штапића у кухињи траје до данас.

Риорибаши (料理箸) су јапански кухињски штапићи за јело који се користе у јапанској кухињи. Они су кориштени у припреми јапанске хране, и нису намењене за јело. Ови штапићи за јело омогућавају руковање врућом храном једном руком и користе се као обични штапићи за јело. Ови штапићи за јело имају дужину од 30 cm (12 in) или више и могу да буду спојени у петљу заједно са канапом на врху. Обично се праве од бамбуса. За дубоко пржење, међутим, преферирају се метални штапићи за јело са бамбусовим дршкама, јер врхови обичних бамбусових штапића за јело избледе и постану масни након вишекратне употребе у врелом уљу. Ручке од бамбуса штите од топлоте.

Слично, вијетнамски кувари користе đũa cả (𥮊奇) или „велике штапиће за јело“ при кувању, као и за сервирање пиринча из лонца.[17]

Као прибор за јело

[уреди | уреди извор]
Слика јапанске жене која користи штапиће, Утагава Кунијоши

Штапићи су почели да се користе као прибор за јело током династије Хан, пошто се потрошња пиринча повећала. Током овог периода, кашике су наставиле да се користе уз штапиће за јело као прибор за јело током оброка. Тек у време династије Минг штапићи су ушли у искључиву употребу и за сервирање и за јело. Тада су добили име куајизи и садашњи облик.[18][16]:6-8

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ранчић, Драгослав (19. 8. 2007). „Муке са штапићима”. Политика. Приступљено 3. 9. 2013. 
  2. ^ а б „Кина произведе 80 милијарди штапића за јело годишње”. Танјуг. Блиц. 12. 3. 2013. Приступљено 3. 9. 2013. 
  3. ^ Shimbo 2000, стр. 15.
  4. ^ „Како се једе штапићима”. Domino magazin. 5. 9. 2011. Приступљено 3. 9. 2013. 
  5. ^ Giblin 1987, стр. 35.
  6. ^ „Кина се одриче једнократних штапића за јело”. Блиц. 23. 6. 2010. Приступљено 3. 9. 2013. 
  7. ^ H.T. Huang (Huang Xingzong). Fermentations and Food Science. Part 5 of Biology and Biological Technology, Volume 6 of Joseph Needham, ed., Science and Civilisation in China, (Cambridge: Cambridge University Press, 2000 . ISBN 0-521-65270-7), p. 104
  8. ^ 卢茂村 (Lu, Maocun). „筷子古今谈 (An Introduction to Chopsticks)”. 农业考古 (Agricultural Archaeology)date=2004. 1: 209—216. ISSN 1006-2335. 
  9. ^ „Le due leggende sulle bacchette cinesi”. Italian.cri.cn. 2008-06-19. Приступљено 2009-07-14. 
  10. ^ 嚴志斌 洪梅编著殷墟青銅器︰青銅時代的中國文明』 上海大学出版社, 2008-08, p. 48 "第二章 殷墟青銅器的類別與器型 殷墟青銅食器 十、銅箸 这三双箸长26、粗细在1.1-1.3厘米之间,出土于西北岗1005号大墓。陈梦家认为这种箸原案有长形木柄,应该是烹调用具。". ISBN 7811180979 OCLC OCLC 309392963.
  11. ^ Needham 2000, стр. 104, footnote 161.
  12. ^ Scott, Mary (2012). „Chinese Food”. Ур.: George J. Leonard. The Asian Pacific American Heritage: A Companion to Literature and Arts. Routledge. ISBN 9781135580179. 
  13. ^ Fam, Kim-Shyan; Yang, Zhilin; Hyman, Mike (2009). „Confucian/Chopsticks Marketing”. Journal of Business Ethics. 88, Supplement 3: 393—397. JSTOR 27749715. S2CID 145349903. doi:10.1007/s10551-009-0307-6. 
  14. ^ Kaufman, Cathy K. (2016). „Cooks, Knife-Wielders, and Their Audiences”. P-e-r-f-o-r-m-a-n-c-e. 3 (1–2). 
  15. ^ Needham 2000, стр. 104
  16. ^ а б Wang 2015
  17. ^ „Đôi đũa”. Batkhuat.net. 2011-06-19. Приступљено 2019-02-06. 
  18. ^ Endymion Wilkinson (2000). Chinese History: A Manual. Cambridge, MA: Harvard University Press, Rev. and enl. , 647 citing Yun Liu, Renxiang Wang, Qin Mu, 木芹. 刘云. 王仁湘 刘云 Zhongguo Zhu Wen Hua Da Guan 中国箸文化大观. . Beijing: Kexue chubanshe. 1996.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]