Франц Враницки

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Franz Vranitzky)
Франц Враницки
Лични подаци
Датум рођења(1937-10-04)4. октобар 1937. (86 год.)
Место рођењаБеч, Аустрија
НационалностАустријанац
РелигијаКатоличка
Породица
Деца2
Политичка каријера
Политичка
странка		Социјалдемократска партија Аустрије
16. јун 1986 — 28. јануар 1997.
ПредседникКурт Валдхајм (1986–1992)
Томас Клестил (1992–2004)
ПретходникФред Синовац
НаследникВиктор Клима
Потпис

Франц Враницки (нем. Franz Vranitzky; Беч, 4. октобар 1937) је некадашњи аустријски политичар и члан Социјалдемократске партије Аустрије (SPÖ). Обављао је функцију канцелара Аустрије од 1986. до 1997. године.

Биографија[уреди | уреди извор]

Као син ливничара, рођен је у сиромашној породици у Херналсу, 17. бечком округу. Ишао је у гимназију и студирао је економију, дипломирао је пословну администрацију 1960. Финансирао је сам своје студије давајући часове латинског и енглеког, притом радећи и као радник у грађевинарству. Као момак, Враницки је играо кошарку, играјући и за аустријску кошаркашку репрезентацију[1] која је неуспешно покушала да се квалификује за Летње олимпијске игре у Риму 1960.

Године 1962, Враницки се оженио са Кристином Кристен, са којом је имао сина Роберта и ћерку Клаудију. Исте године се учланио и у Социјалдемократску партију Асутрије - SPÖ.

Своју професионалну каријеру је почео у електро-инжињерској фирми, пре него што је прешао у Народну банку Аустрије. 1969. докторирао је у студијама међународног бизниса.[2] Следеће године, Ханс Андрош, министар финансија у влади Бруна Крајског, га је поставио за економског и финансијског саветника.

Од 1976. Враницки је запослен као менаџер у разним аустријским банкама (1976—1981: Заменик генералног директора Кредитаншталта 1981, потом и генерални директор ове банке, а од 1981—1984. је био на позицији генералног директора Народне банке Аустрије.) 1984, тадашњи канцелар Фред Синовац, је поставио Враницког за министра финансија.[2] Био је критикован због примања више накнада од својих различитих функција које је имао у владиним областима.[3]

Канцелар Аустрије 1986−1997.[уреди | уреди извор]

Враницки је дошао на чело аустријске владе након оставке дотадашњег канцелара Фреда Синовца. Синовац је дао отказ из протеста због избора Курта Валдхајма за председника Аустрије на изборима 1986.[4]

Када је Враницки преузео владу 16. јуна 1986. наставио је владајућу коалицију својих социјалиста са десничарском Слободарском партијом. Међутим, када је 13. септембра 1986, на чело Слободарске партије дошао Јерг Хајдер, Враницки је окончао коалицију са њима и аустријски парламент је распуштен[5]. Убрзо је на парламентарним изборима 23. новембра 1986. Социјалдемократска партија Аустрије добила већину гласова, испред Аустријске народне партије и ове две партије су склопиле коалициони савез и формирале владу јануара 1987. са Враницким на челу и Алојзом Моком као његовим замеником.

Током своје владавине Враницки је нормализовао односе са Израелом[6] и Сједињеним Америчким Државама који су били захлађени након забрињавајућих открића везаних за учешће председника Курта Валдхајма у Другом светском рату.[7] Враницки је градио ближе односе са земљама Источне Европе и био је велики заговорник Европске уније.[8] На референдуму из 1994. Аустријанци су са 66% гласова за изгласали улазак своје земље у Европску унију.[9] Јануара 1997. Враницки је ступио са положаја аустријског канцелара и партисјког председника.[10]

Франц Враницки 7. октобра 2020.

Наставак каријере[уреди | уреди извор]

По напуштању владе, од марта до октобра 1997. Враницки је представљао Албанију у Организацији за европску безбедност и сарадњу.[11] Потом се вратио у сектор банкарства, прво на функцију политичког саветника Вест ЛБ банке и Баваг банке. У децембру 1997. изабран је у борд директора компаније Магна, као и туристичке компаније ТУИ и хотелског ланца Меџик Лајф. Такође је био члан Оперативног одбора Билдерберг групе.[12]

Франц Враницки на Викимедијиној остави.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ alexander.huber,alexander.strecha (2021-12-24). „Ex-Kanzler Vranitzky: "Hier wird auch seelischer Missbrauch betrieben"”. kurier.at (на језику: немачки). Приступљено 2022-05-04. 
  2. ^ а б „Dipl.-Kfm. Dr. Franz Vranitzky, Biografie | Parlament Österreich”. www.parlament.gv.at (на језику: немачки). Приступљено 2022-05-04. 
  3. ^ „Austrian bankers convicted of massive fraud”. The Economic Times. Приступљено 2022-05-04. 
  4. ^ Facebook; Twitter; options, Show more sharing; Facebook; Twitter; LinkedIn; Email; URLCopied!, Copy Link; Print (1988-02-15). „Chancellor Threatens to Quit Amid Waldheim Furor”. Los Angeles Times (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-04. 
  5. ^ „World Notes Austria - TIME”. 2007-12-05. Архивирано из оригинала 05. 12. 2007. г. Приступљено 2022-05-04. 
  6. ^ Henty, Neil, ур. (октобар 2013). „Sector extends olive branch to Ofsted”. Early Years Educator. 15 (6): 5. ISSN 1465-931X. doi:10.12968/eyed.2013.15.6.5. 
  7. ^ Glass, Andrew (27. 4. 2019). „U.S. bars Austrian leader, April 27, 1987”. POLITICO (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-04. 
  8. ^ „Interview with Manfred Scheich: the role of Franz Vranitzky and Alois Mock in the process of accession to the EU (Hildesheim, 2 November 2009)”. CVCE.EU by UNI.LU (на језику: енглески). 2011-08-15. Приступљено 2022-05-04. 
  9. ^ „Results of the referendum held in Austria on its accession to the European Union (12 June 1994)”. CVCE.EU by UNI.LU (на језику: енглески). 2016-07-28. Приступљено 2022-05-04. 
  10. ^ „South American Supplement Issue 19 1912-01-30”. The Times Supplements. doi:10.1163/2542-5412-tts-south-america-19. Приступљено 2022-05-04. 
  11. ^ Perlez, Jane (1997-03-15). „Albania Chief's Associates Flee; Gunfire Halts Evacuation by U.S.”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-05-04. 
  12. ^ „Former Steering Committee Members | Bilderberg Meetings”. 2010-07-03. Архивирано из оригинала 03. 07. 2010. г. Приступљено 2022-05-04. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Heimlich, Willibald (2013). Die SPÖ ist tot! Lang lebe die SPÖ!: Inklusive Interviews mit Alfred Gusenbauer, Franz Vranitzky, Josef Ackerl und Josef Broukal. tredition. ISBN 978-3849502355. 
  • Kopeinig, Margaretha (2021). Franz Vranitzky: Politik mit Haltung. Czernin. ISBN 978-3707607468. 
  • Vranitzky, Franz; Pelinka, Peter (2017). Zurück zum Respekt: Überleben in einer chaotischen Welt. edition a. ISBN 978-3990012291. 
  • Knehs-Vranitzky, Claudia; Gross, Peter; Maxonus, Stephan; Weinzierl, Rupert (2007). Ein großer Europäer: Weggefährten über Franz Vranitzky. Löcker Verlag. ISBN 978-3854094715. 
  • Thurnher, Armin (1992). Franz Vranitzky im Gespräch mit Armin Thurnher. Eichborn. ISBN 978-3821811611. 
  • Vranitzky, Franz (2004). Politische Erinnerungen. Paul Zsolnay Verlag. ISBN 978-3552051775. 
  • Vranitzky, Franz (1994). Themen der Zeit. (Passagen Politik). Passagen Verlag. ISBN 978-3851651300. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Франц_Враницки&oldid=27557552”