Ješci

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Ješci
Vremenski raspon: Miocen-holocen 25–0 Ma
Short-beaked echidna in ANBG.jpg
Tachyglossus aculeatus
Naučna klasifikacija e
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Monotremata
Podred: Tachyglossa
Gill, 1872
Porodica: Tachyglossidae
Gill, 1872
Vrste

Rod Tachyglossus
   T. aculeatus
Rod Zaglossus
   Z. attenboroughi
   Z. bruijnii
   Z. bartoni
   †Z. hacketti
   †Z. robustus
RodMegalibgwilia
   †M. ramsayi
   †M. robusta

Ješci ili mravinji ježevi,[1] ehidne[1] kljunasti ježevi[2] (Tachyglossidae), negde nazivani bodljikavi mravojedi,[3] su porodica, koja pripada monotremnom redu sisara, koji legu jaja. Četiri postojeće vrste ježaca i kljunar su jedini živući sisari koji legu jaja i jedini preživeli članovi reda Monotremata.[4] Ishrana nekih vrsta se sastoji od mrava i termita, mada oni nisu blisko srodni da pravim mravojedima Amerika, koji pripadaju nadredu Xenarthra, zajedno sa lenjivcima i armadiloima. Ješci žive u Australiji i Novoj Gvineji.

Ješci su evoluirali pre 20 do 50 miliona godina, od monotrematnog pretka nalik na torbare.[5] Taj predak je bio vodena životinja, ali su se ješci prilagodili životu na kopnu.[5]

Ishrana[уреди | уреди извор]

Ishrana kratkokljunog ješca se sastoji uglavnom od mrava i termita, dok Zaglossus (dugokljune) vrste tipično jedu crve i larve insekata.[6] Jezici dugokljunih ježaca imaju oštre, sićušne bodlje koje im pomažu pri hvatanju plena.[6] Oni nemaju zube, te sitne hranu mleveći je između dna njihovih usta i njihovih jezika.[7] Izmeti ješaca su 7 cm dugi i cilindričnog su oblika; oni su obično izlomljeni i nezaokruženi, i sastavljeni su mahom od prljavštine i materijala mravinjaka.[7]

Habitat[уреди | уреди извор]

Kratkokljuni ježac gradi odbrambenu jazbinu u Francuskom ostrvskom nacionalnom parku (43 sekondi)

Ješci ne tolerišu ekstremne temperature; oni koriste pećine i pukotine stena da se sklone od teških vremenskih uslova. Ješci obitavaju uglavnom u šumama, skrivajući se pod vegetacijom, korenjem ili gomilama krhotina. Ponekad koriste jazbine životinja kao što su zečevi i vombati. Pojedinačni ješci imaju velike, međusobno preklapajuće teritorije.[7]

Uprkos njihovom izgledu, oni su dobri plivači. Prilikom plivanja izlažu njušku i deo kičme, a poznato je da ulaze u vodu radi kupanja i timarenja.[8]

Evolucija[уреди | уреди извор]

Kostur kratkokljunog ješca

Postoje indikacije da je do prve divergencije između oviparoznih (polaganje jaja) i viviparoznih (materično potomstvo) sisara došlo tokom trijasnog perioda.[9] Međutim, još uvek postoje neslaganja u vezi sa ovim procenjenim vremenom divergencije. Iako se većina nalaza iz genetičkih studija (posebno onih koja se tiču jedrenih gena) slaže sa paleontološkim nalazima, neki rezultati drugih tehnika i izvora, poput mitohondrijske DNK, u delimičnom su neslaganja sa fosilnim nalazima.[10]

Podaci molekularnog časovnika pokazuju da su se ješci razdvojili od kljunara pre 19 i 48 miliona godina, i da fosili slični kljunarima koji datiraju od pre više od 112,5 miliona godina predstavljaju bazalni oblik, te da nisu bliski rođaci modernih kljunara.[5] To bi moglo da znači da su ješci evoluirali od predaka koji su se hranili u vodi i koji su se potpuno vratili na kopno, iako to dovodi do njihovog nadmetanja sa torbarima. Dalji dokazi o mogućim precima koji se hrane u vodi mogu se naći i u nekim fenotipskim osobinama ješaca. Ove osobine obuhvataju hidrodinamički oblik tela, leđno izbočene zadnje udove koji deluju kao kormila i kretanje zasnovanu na hipertrofiranoj humeralnoj dugo-osnoj rotaciji, što omogućava veoma efikasne plivačke zamahe.[5] Shodno tome, oviparozna reprodukcija kod monotremata im je možda dala prednost u odnosu na torbare, što je u skladu sa sadašnjom ekološkom podelom između te dve grupe.[5] Ova prednost bi takođe mogla biti delom odgovorna za uočeno povezano adaptivno širenje ješaca i širenje prostora njihove niše, što je u suprotnosti sa prilično uobičajenom pretpostavkom zaustavljene morfološke i molekularne evolucije koja se i dalje asocira sa monotrematima. Pored toga, studije mitohondrijske DNK kod kljunara takođe su otkrile da su monotremati i torbari najverovatnije sestrinski taksoni. Iz njih takođe proizilazi da su se bilo koje zajedničke izvedene morfološke osobine između torbara i materičnih sisara pojavile nezavisno jedne od drugih, ili su bile izgubljene u lozi do monotremata.[11]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 „Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива - Прилог II Заштићене врсте које се налазе на Додацима CITES конвенције и на Додатку B Уредбе Комисије (ЕЗ) број 750/2013 од 29. јула 2013. године која допуњује Уредбу Савета (ЕЗ) број 338/97 о заштити врста дивље фауне и флоре регулисањем њихове трговине”. pravno-informacioni-sistem.rs. 
  2. ^ „Енциклопедија сисара”. 
  3. ^ „Short-Beaked Echidna, Tachyglossus aculeatus. Park & Wildlife Service Tasmania. Приступљено 21. 10. 2012. 
  4. ^ Stewart, Doug (2003). „The Enigma of the Echidna”. National Wildlife. Архивирано из оригинала на датум 29. 4. 2012. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 Phillips, MJ; Bennett, TH; Lee, MS (oktobar 2009). „Molecules, morphology, and ecology indicate a recent, amphibious ancestry for echidnas”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 106 (40): 17089—94. PMC 2761324Слободан приступ. PMID 19805098. doi:10.1073/pnas.0904649106. 
  6. 6,0 6,1 Zaglossus bruijni. AnimalInfo.org. 
  7. 7,0 7,1 7,2 Carritt, Rachel. „Echidnas: Helping them in the wild” (PDF). NSW National Parks and Wildlife Service. Приступљено 13. 4. 2013. 
  8. ^ „Short-beaked Echidna”. Department of Primary Industries, Parks, Water, and Environment. Приступљено 13. 4. 2013. 
  9. ^ Rowe T, Rich TH, Vickers-Rich P, Springer M, Woodburne MO (2008). „The oldest platypus and its bearing on divergence timing of the platypus and echidna clades”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 105 (4): 1238—42. PMC 2234122Слободан приступ. PMID 18216270. doi:10.1073/pnas.0706385105. 
  10. ^ Musser AM (2003). „Review of the monotreme fossil record and comparison of palaeontological and molecular data”. Comp. Biochem. Physiol., Part a Mol. Integr. Physiol. 136 (4): 927—42. PMID 14667856. doi:10.1016/s1095-6433(03)00275-7. 
  11. ^ Janke A, Xu X, Arnason U (1997). „The complete mitochondrial genome of the wallaroo (Macropus robustus) and the phylogenetic relationship among Monotremata, Marsupialia, and Eutheria”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 94 (4): 1276—81. PMC 19781Слободан приступ. PMID 9037043. doi:10.1073/pnas.94.4.1276. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Ronald M. Nowak (1999), Walker's Mammals of the World (на језику: енглески) (6th изд.), Baltimore: Johns Hopkins University Press, ISBN 0-8018-5789-9, LCCN 98023686 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]