Ješci

С Википедије, слободне енциклопедије

Ješci
Vremenski raspon: Miocen-holocen 25–0 Ma
Short-beaked echidna in ANBG.jpg
Tachyglossus aculeatus
Naučna klasifikacija e
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Monotremata
Podred: Tachyglossa
Gill, 1872
Porodica: Tachyglossidae
Gill, 1872
Vrste

Rod Tachyglossus
   T. aculeatus
Rod Zaglossus
   Z. attenboroughi
   Z. bruijnii
   Z. bartoni
   †Z. hacketti
   †Z. robustus
Rod †Megalibgwilia
   †M. ramsayi
   †M. robusta

Ješci ili mravinji ježevi,[1] ehidne[1] kljunasti ježevi[2] (Tachyglossidae), negde nazivani bodljikavi mravojedi,[3] su porodica, koja pripada monotremnom redu sisara, koji legu jaja. Četiri postojeće vrste ježaca i kljunar su jedini živući sisari koji legu jaja i jedini preživeli članovi reda Monotremata.[4] Ishrana nekih vrsta se sastoji od mrava i termita, mada oni nisu blisko srodni da pravim mravojedima Amerika, koji pripadaju nadredu Xenarthra, zajedno sa lenjivcima i armadiloima. Ješci žive u Australiji i Novoj Gvineji.

Ješci su evoluirali pre 20 do 50 miliona godina, od monotrematnog pretka nalik na torbare.[5] Taj predak je bio vodena životinja, ali su se ješci prilagodili životu na kopnu.[5]

Ishrana[уреди | уреди извор]

Ishrana kratkokljunog ješca se sastoji uglavnom od mrava i termita, dok Zaglossus (dugokljune) vrste tipično jedu crve i larve insekata.[6] Jezici dugokljunih ježaca imaju oštre, sićušne bodlje koje im pomažu pri hvatanju plena.[6] Oni nemaju zube, te sitne hranu mleveći je između dna njihovih usta i njihovih jezika.[7] Izmeti ješaca su 7 cm dugi i cilindričnog su oblika; oni su obično izlomljeni i nezaokruženi, i sastavljeni su mahom od prljavštine i materijala mravinjaka.[7]

Habitat[уреди | уреди извор]

Kratkokljuni ježac gradi odbrambenu jazbinu u Francuskom ostrvskom nacionalnom parku (43 sekondi)

Ješci ne tolerišu ekstremne temperature; oni koriste pećine i pukotine stena da se sklone od teških vremenskih uslova. Ješci obitavaju uglavnom u šumama, skrivajući se pod vegetacijom, korenjem ili gomilama krhotina. Ponekad koriste jazbine životinja kao što su zečevi i vombati. Pojedinačni ješci imaju velike, međusobno preklapajuće teritorije.[7]

Uprkos njihovom izgledu, oni su dobri plivači. Prilikom plivanja izlažu njušku i deo kičme, a poznato je da ulaze u vodu radi kupanja i timarenja.[8]

Reprodukcija[уреди | уреди извор]

Ženka polaže jedno kožno jaje sa mekom ljuskom 22 dana nakon parenja i odlaže ga direktno u svoju torbicu. Jaje je teško 1,5 do 2 g[9] i dugačko je oko 1,4 cm (0,55 in). Dok se izleže, mladunče ehidne otvara kožnu ljusku zubom od jajeta nalik reptilu.[10] Izležavanje se odvija nakon 10 dana gestacije; mladi ježak, koji se naziva pagl,[11][12] rađa je kao larva i nalik fetusu, zatim siše mleko iz pora dve mlečne mrlje (monotreme nemaju bradavice) i ostaje u kesici 45 do 55 dana,[13] u to vreme počinju da se razvijaju bodlje. Majka kopa uzgajališnu jamu i odlaže mladunčad, vraćajući se svakih pet dana da ih doji dok se ne odbiju sa sedam meseci. Mladunci će ostati u jazbini svoje majke do godinu dana pre nego što odu.[7]

Ženka kratkokljunog ježka gradi odbrambenu jazbinu u Nacionalnom parku Francuskog ostrva (43 sekunde)

Mužjaci ehidne imaju penis sa četiri glave.[14] Tokom parenja, glave na jednoj strani se „zaključuju” i ne rastu u veličini; druga dva se koriste za oslobađanje sperme u ženski reproduktivni trakt sa dve grane. Svaki put kada se kopulira, on smenjuje glave u setovima od dva.[15][16] Kada se ne koristi, penis se uvlači u prepucijsku vreću u kloaki. Penis mužjaka ješka je dugačak 7 cm (2,8 in) u erekciji, a njegova osovina je prekrivena penisnim bodljama.[17] One se mogu koristiti za izazivanje ovulacije kod ženke.[18]

Izazov je proučavati ješka u njenom prirodnom staništu i oni ne pokazuju interesovanje za parenje dok su u zatočeništvu. Pre 2007. niko nikada nije video ejakulat ješka. Bilo je prethodnih pokušaja da se ješak natera da ejakulira korišćenjem električno stimulisane ejakulacije kako bi se dobili uzorci sperme, ali je to samo rezultiralo oticanjem penisa.[16]

Sezona razmnožavanja počinje krajem juna i traje do septembra. Mužjaci će formirati redove dužine do deset jedinki, pri čemu je najmlađa jedinjka na kraju reda, koje prate ženku i pokušavaju da se pare. Tokom sezone parenja, ješci mogu da prelaze između linija. Ovo je poznato kao sistem „voza“.[7]

Evolucija[уреди | уреди извор]

Kostur kratkokljunog ješca

Postoje indikacije da je do prve divergencije između oviparoznih (polaganje jaja) i viviparoznih (materično potomstvo) sisara došlo tokom trijasnog perioda.[19] Međutim, još uvek postoje neslaganja u vezi sa ovim procenjenim vremenom divergencije. Iako se većina nalaza iz genetičkih studija (posebno onih koja se tiču jedrenih gena) slaže sa paleontološkim nalazima, neki rezultati drugih tehnika i izvora, poput mitohondrijske DNK, u delimičnom su neslaganja sa fosilnim nalazima.[20]

Podaci molekularnog časovnika pokazuju da su se ješci razdvojili od kljunara pre 19 i 48 miliona godina, i da fosili slični kljunarima koji datiraju od pre više od 112,5 miliona godina predstavljaju bazalni oblik, te da nisu bliski rođaci modernih kljunara.[5] To bi moglo da znači da su ješci evoluirali od predaka koji su se hranili u vodi i koji su se potpuno vratili na kopno, iako to dovodi do njihovog nadmetanja sa torbarima. Dalji dokazi o mogućim precima koji se hrane u vodi mogu se naći i u nekim fenotipskim osobinama ješaca. Ove osobine obuhvataju hidrodinamički oblik tela, leđno izbočene zadnje udove koji deluju kao kormila i kretanje zasnovanu na hipertrofiranoj humeralnoj dugo-osnoj rotaciji, što omogućava veoma efikasne plivačke zamahe.[5] Shodno tome, oviparozna reprodukcija kod monotremata im je možda dala prednost u odnosu na torbare, što je u skladu sa sadašnjom ekološkom podelom između te dve grupe.[5] Ova prednost bi takođe mogla biti delom odgovorna za uočeno povezano adaptivno širenje ješaca i širenje prostora njihove niše, što je u suprotnosti sa prilično uobičajenom pretpostavkom zaustavljene morfološke i molekularne evolucije koja se i dalje asocira sa monotrematima. Pored toga, studije mitohondrijske DNK kod kljunara takođe su otkrile da su monotremati i torbari najverovatnije sestrinski taksoni. Iz njih takođe proizilazi da su se bilo koje zajedničke izvedene morfološke osobine između torbara i materičnih sisara pojavile nezavisno jedne od drugih, ili su bile izgubljene u lozi do monotremata.[21]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива - Прилог II Заштићене врсте које се налазе на Додацима CITES конвенције и на Додатку B Уредбе Комисије (ЕЗ) број 750/2013 од 29. јула 2013. године која допуњује Уредбу Савета (ЕЗ) број 338/97 о заштити врста дивље фауне и флоре регулисањем њихове трговине”. pravno-informacioni-sistem.rs. 
  2. ^ „Енциклопедија сисара”. 
  3. ^ „Short-Beaked Echidna, Tachyglossus aculeatus”. Park & Wildlife Service Tasmania. Приступљено 21. 10. 2012. 
  4. ^ Stewart, Doug (2003). „The Enigma of the Echidna”. National Wildlife. Архивирано из оригинала 29. 4. 2012. г. 
  5. ^ а б в г д Phillips, MJ; Bennett, TH; Lee, MS (oktobar 2009). „Molecules, morphology, and ecology indicate a recent, amphibious ancestry for echidnas”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 106 (40): 17089—94. PMC 2761324 Слободан приступ. PMID 19805098. doi:10.1073/pnas.0904649106. 
  6. ^ а б „Zaglossus bruijni”. AnimalInfo.org. 
  7. ^ а б в г д Carritt, Rachel. „Echidnas: Helping them in the wild” (PDF). NSW National Parks and Wildlife Service. Приступљено 13. 4. 2013. 
  8. ^ „Short-beaked Echidna”. Department of Primary Industries, Parks, Water, and Environment. Приступљено 13. 4. 2013. 
  9. ^ „Echidnas”. wildcare.org.au. Wildcare Australia. Приступљено 20. 11. 2016. 
  10. ^ O'Neil, Dennis. "Echidna Reproduction" Архивирано 30 април 2015 на сајту Wayback Machine 12 February 2011. Retrieved on 17 June 2015.
  11. ^ Kuruppath, Sanjana; Bisana, Swathi; Sharp, Julie A; Lefevre, Christophe; Kumar, Satish; Nicholas, Kevin R (11. 8. 2012). „Monotremes and marsupials: Comparative models to better understand the function of milk”. Journal of Biosciences. 37 (4): 581—588. PMID 22922184. S2CID 15026875. doi:10.1007/s12038-012-9247-x. hdl:10536/DRO/DU:30047989 Слободан приступ. „Developmental stages of echidna: (A) Echidna eggs; (B) Echidna puggle hatching from egg...” 
  12. ^ Calderwood, Kathleen (18. 11. 2016). „Taronga Zoo welcomes elusive puggles”. ABC News (на језику: енглески). Sydney. Приступљено 20. 11. 2016. 
  13. ^ „Short-beaked echidna (Tachyglossus aculeatus)”. Arkive.org. Архивирано из оригинала 13. 8. 2009. г. Приступљено 21. 10. 2009. 
  14. ^ Grützner, F., B. Nixon, and R. C. Jones. "Reproductive biology in egg-laying mammals." Sexual Development 2.3 (2008): 115-127.
  15. ^ Johnston, Steve D.; et al. (2007). „One‐Sided Ejaculation of Echidna Sperm Bundles” (PDF). The American Naturalist. 170 (6): E162—E164. JSTOR 10.1086/522847. PMID 18171162. S2CID 40632746. doi:10.1086/522847. 
  16. ^ а б Shultz, N. (26. 10. 2007). „Exhibitionist spiny anteater reveals bizarre penis”. New Scientist. Приступљено 12. 4. 2020. 
  17. ^ Larry Vogelnest; Rupert Woods (18. 8. 2008). Medicine of Australian Mammals. Csiro Publishing. ISBN 978-0-643-09928-9. Приступљено 15. 3. 2013. 
  18. ^ Hayssen, V.D.; Van Tienhoven, A. (1993). „Order Monotremata, Family Tachyglossidae”. Asdell's Patterns of Mammalian Reproduction: A Compendium of Species-specific DataНеопходна слободна регистрација. Cornell University Press. стр. 8–9. ISBN 0-8014-1753-8. 
  19. ^ Rowe T, Rich TH, Vickers-Rich P, Springer M, Woodburne MO (2008). „The oldest platypus and its bearing on divergence timing of the platypus and echidna clades”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 105 (4): 1238—42. PMC 2234122 Слободан приступ. PMID 18216270. doi:10.1073/pnas.0706385105. 
  20. ^ Musser AM (2003). „Review of the monotreme fossil record and comparison of palaeontological and molecular data”. Comp. Biochem. Physiol., Part a Mol. Integr. Physiol. 136 (4): 927—42. PMID 14667856. doi:10.1016/s1095-6433(03)00275-7. 
  21. ^ Janke A, Xu X, Arnason U (1997). „The complete mitochondrial genome of the wallaroo (Macropus robustus) and the phylogenetic relationship among Monotremata, Marsupialia, and Eutheria”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 94 (4): 1276—81. PMC 19781 Слободан приступ. PMID 9037043. doi:10.1073/pnas.94.4.1276. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Ronald M. Nowak (1999), Walker's Mammals of the World (на језику: енглески) (6th изд.), Baltimore: Johns Hopkins University Press, ISBN 0-8018-5789-9, LCCN 98023686 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Echidna na Vikimedijinoj ostavi.
Vikivrste imaju više informacija o članku Ješci.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ješci&oldid=25879943”