Živa(II) hlorid

Živa(II) hlorid
Nazivi
	IUPAC nazivs Živa(II) hlorid; Živa dihlorid
	Drugi nazivi Živin hlorid; Korozivni sublimat
Identifikacija
CAS broj	7487-94-7 ;
3D model (Jmol)	interaktivna slika;
ChemSpider	22517 ;
ECHA InfoCard	100.028.454
EC broj	231-299-8
KEGG	C13377 ;
PubChem C ID	24085;
RTECS	OV9100000
UN broj	1624
	SMILES Cl[Hg]Cl; ; ; ; ; ;
Svojstva
Hemijska formula	HgCl2
Molarna masa	271,52 g/mol
Agregatno stanje	bezbojni ili beli prah
Miris	bez mirisa
Gustina	5,43 g/cm3
Tačka topljenja	276 °C (529 °F; 549 K)
Tačka ključanja	304 °C (579 °F; 577 K)
Rastvorljivost u vodi	3,6 g/100 mL (0°C) ; 7,4 g/100 mL (20°C) ; 48 g/100 mL (100°C)
Rastvorljivost	4 g/100 mL (etar) ; rastvoran u alkoholu, acetonu, etil acetatu ; neznatno rastvoran u benzenu, CS2, piridinu
Kiselost (pKa)	3,2 (0,2 M rastvor)
Indeks refrakcije (nD)	1,859
Struktura
Kristalna rešetka/struktura	ortogonalan
Geometrija molekula	linearan
Oblik molekula (orbitale i hibridizacija)	linearan
Dipolni moment	nula
Termohemija
Standardna molarna entropija So298	144 J·mol−1·K−1
Std entalpija; formiranja (ΔfH⦵298)	−230 kJ·mol−1
Opasnosti
Bezbednost prilikom rukovanja	ICSC 0979
EU klasifikacija (DSD)	Veoma toksičan (T+); Korozivan (C); Opasan po životnu sredinu (N)
R-oznake	R28, R34, R48/24/25, R50/53
S-oznake	(S1/2), S36/37/39, S45, S60, S61
NFPA 704	0 4 0
Tačka paljenja	Nezapaljiv
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni	Živa(II) fluorid; Živa(II) bromid; Živa(II) jodid
Drugi katjoni	Zink hlorid; Kadmijum hlorid; Živa(I) hlorid
	Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
	verifikuj (šta je ?)
	Reference infokutije

Živa(II) hlorid (živa hlorid, korozivni sublimat) je neorgansko jedinjenje formule HgCl₂. Ovaj beli kristalni prah je laboratorijski reagens. Nekad je koršćen u tretmanu sifilisa, ali se više ne koristi za medicinske svrhe zbog otrovnosti žive i dostupnosti boljih tretmana. Ziva(II) hlorid je veoma otrovna so, koja ukoliko se unese u organizam može izazove smrt.

Proizvodnja i osobine[уреди | уреди извор]

Živin hlorid nije so, nego je linearni triatomski molekul, i stoga ima tendenciju da sublimira. U kristalu, svaki atom žive je vezan za dva hloridna liganda, pri čemu je Hg–Cl rastojanje 2.38 Å, dok su četiri dodatna hlorida na rastojanju od 3.38 Å.^[5]

Živin hlorid se dobija dejstvom hlora na živu ili živu(I) hlorid, dodatkom hlorovodonične kiseline u vruć, koncentrovani rastvor živa(I) jedinjenja kao što je nitrat:

HgNO₃ + 2 HCl → HgCl₂ + H₂O + NO₂,

Žagrevanje smeše čvrstog živa(II) sulfata i natrijum hlorida takođe dovodi do formiranja isparljivog HgCl₂, koji sublimira i kondenzuje se u obliku malih rombičnih kristala.

Njegova rastvorljivost se povećava od 6% na 20°C do 36% na 100°C. U prisustvu hloridnih jona, on se rastvara i formira tetraedralni koordinacioni kompleks [HgCl₄]^2-.

Reference[уреди | уреди извор]

^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.
^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди
^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
^ ^а ^б Zumdahl, Steven S. (2009). Chemical Principles 6th Ed. Houghton Mifflin Company. стр. A22. ISBN 978-0-618-94690-7.
^ Wells, A.F.: Structural Inorganic Chemistry, Oxford. . Clarendon Press. 1984. ISBN 978-0-19-855370-0.

Literatura[уреди | уреди извор]

Zumdahl, Steven S. (2009). Chemical Principles 6th Ed. Houghton Mifflin Company. стр. A22. ISBN 978-0-618-94690-7.

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Agency for toxic substances and disease registry. (2001, May 25). Toxicological profile for Mercury Архивирано на сајту Wayback Machine (18. јул 2001). Retrieved on April 17, 2005.
National institutes of health. (2002, October 31). Hazardous substances data bank: Mercuric chloride. Retrieved on April 17, 2005.
Young, R.(2004, October 6). Toxicity summary for mercury. The risk assessment information system. Retrieved on April 17, 2005.

[1] Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.

[2] Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди

[3] Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.

[b1-4] а ^б Zumdahl, Steven S. (2009). Chemical Principles 6th Ed. Houghton Mifflin Company. стр. A22. ISBN 978-0-618-94690-7.

[5] Wells, A.F.: Structural Inorganic Chemistry, Oxford. . Clarendon Press. 1984. ISBN 978-0-19-855370-0.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]