Пређи на садржај

Језици Србије

С Википедије, слободне енциклопедије
Језичка карта Србије, према попису становништва 1991. године

Србија има само један државни службени језик, а то је српски. Остали језици који се говоре у Србији су мађарски, босански, ромски, словачки, албански, румунски, хрватски, бугарски, македонски, русински итд.

Српски језик

[уреди | уреди извор]

У већем делу Србије преовлађује српски језик. Босански и хрватски језик, који се, према попису становништва, говоре у појединим деловима Србије, практично су идентични српском, док многи говорници бугарског језика из југоисточне Србије говоре торлачким дијалектом, који се сматра једним од прелазних дијалеката између бугарског и српског језика.

Српски језик који се говори у Србији има неколико дијалеката: шумадијско-војвођански, смедеревско-вршачки, косовско-ресавски, призренско-јужноморавски, сврљишко-заплањски, тимочко-лужнички, источнохерцеговачки и зетско-рашки дијалекат. Шумадијско-војвођански и источнохерцеговачки дијалекти су основа за савремени стандардни српски језик.

У целом делу јужне Србије говори се призренско-тимочким (торлачким) дијалектом. Иако нема стандардну форму и и даље се говори без икаквог облика званичног статуса, неки могу сматрати торлачким посебним језиком. Он чини део јужнословенског дијалекатског континуума и прелазни је између источно-јужнословенских језика (углавном бугарског и македонског) и западних јужнословенских језика (чији је српски).

Мањински језици

[уреди | уреди извор]
Табла са називом улица, Улица маршала Тита, на српском, словачком и мађарском језику, у селу Бело Блато.

Поред српског, који је службени језик у целој земљи, у службеној употреби покрајинске администрације у Војводини је пет мањинских језика: мађарски, румунски, словачки, русински и хрватски. Српски је главни језик који користи покрајинска администрација и све градске и општинске управе у Војводини. Осталих пет језика користе покрајинска администрација и одабране градске или општинске управе. Српски је у пракси lingua franca региона и број декларисаних говорника српског језика у покрајини премашује број декларисаних етничких Срба. Од осталих језика, мађарски и словачки су доминантни у неколико општина, док су остали језици доминантни само у неколико села.

У Србији се говори укупно 15 мањинских језика.[1] Ти језици су албански, босански, бугарски, буњевачки, хрватски, чешки, немачки, мађарски, македонски, ромски, румунски, панонски русински, словачки, украјински и „влашки“.[1] Европску повељу о регионалним или мањинским језицима потписале су Србија и Црна Гора 2005. године.[2] Република Србија као наследница Државне заједнице Србија и Црна Гора наставља своје законске обавезе према повељи и она је ступила на снагу 2006. године.[2] У општинама у којима поједине мањине чине више од 15 % укупног становништва увођење мањинског језика у службену употребу је обавезно.[2] Такође, у Покрајини Војводини, мањински језик и писмо који није у службеној употреби на целој територији општине уводи се у службену употребу у насељу те општине ако у том насељу проценат дате мањине достигне 15 %.[2]

Уставом Републике Србије прописано је да су у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо, док се службена употреба других језика и писама уређује законом. Међутим, у последње време латиница постаје све популарнија, посебно код младих.[3] Такође, одредбом члана 79. прецизирано је и право припадника мањинских националних заједница на очување културног идентитета, што укључује и право на употребу сопственог језика и писма.[3]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Latest Council of Europe report on regional or minority Languages in Serbia published”. The Network to Promote Linguistic Diversity. Архивирано из оригинала 26. 06. 2015. г. Приступљено 25. 6. 2015. 
  2. ^ а б в г „EUROPEAN CHARTER FOR REGIONAL OR MINORITY LANGUAGES-APPLICATION OF THE CHARTER IN SERBIA, 2nd monitoring cycle” (PDF). Council of Europe. Приступљено 25. 6. 2015. 
  3. ^ а б „Official Use of Languages and Scripts in the AP Vojvodina”. Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine – nacionalne zajednice. Приступљено 25. 6. 2015. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]