Шумадијско-војвођански дијалекат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Шумадијско-војвођански дијалект је дијалект српског језика, који припада групи млађих штокавских (новоштокавских) дијалеката. Говори се у северним областима Републике Србије, а назив је добио по простирању на подручјима Шумадије и Војводине. Обухвата средишње делове Шумадије, до Мачве и Поцерине према западу, док према северу обувата цео Срем, већи део Бачке, као и средење и северне делове Баната. У средишту ове дијакатске области налази се Београд, главни град Србије. Такође се говори и међу Србима у Румунији, као и међу Србима у Мађарској.[1][2]

Важније особине[уреди]

Дијалектолошка карта штокавског наречја
  • четвороакценатски систем у којем неакцентовани вокали могу долазити само после акцентованих слогова и нова деклинација, тј. промена са генитивом множине на -а и са једним обликом за датив, инструментал и локатив множине на -има/-ама.
  • Некадашњи глас јат замењен је са е, уз више недоследности, па има облике мудрији, новији; нисам, ниси (а не мудреји, новеји, несам, неси); јат је дало -и и у падежним облицима као што су: жени, мени, овим, оним. Гласа х углавном нема у овом дијалекту.
  • Група -ао сажима се у о: пево, чито.

Овај дијалект је ушао у основу српског књижевног језика у својој целини. Заступљена су четири акцента. Јавља се свих седам падежа. Често се јавља и сажимање самогласника (ео у о). У неким речима се јавља и уместо е (ди уместо где).

Подела овог дијалекта на субдијалекте, односно говоре, условљена је применом конкретних дијалетолошких критеријума од стране различитих истраживача. Основна подела подразумева разврствање у две групе, од којих прва обухвата шумадијске говоре, док друга обухвата војвођанске говоре.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Ивић 1956, стр. 68-88.
  2. ^ Okuka 2008, стр. 128-166.

Литература[уреди]