Шумадијско-војвођански дијалекат
| Јужнословенски језици, наречја и изговори |
|---|
| Стандардни језици |
| Наречја |
| Изговори |
| Источноштокавски дијалекти |
| Западноштокавски дијалекти |
| Локални говори, социолекти, жаргон и остало |
Шумадијско-војвођански дијалект је дијалект српског језика, који припада групи млађих штокавских (новоштокавских) дијалеката. Говори се у северним областима Републике Србије, а назив је добио по простирању на подручјима Шумадије и Војводине. Обухвата средишње делове Шумадије, до Мачве и Поцерине према западу, док према северу обухвата цео Срем, већи део Бачке, као и средње и северне делове Баната. У средишту ове дијалекатске области налази се Београд, главни град Србије. Такође се говори и међу Србима у Румунији, као и међу Србима у Мађарској.[1][2]
Важније особине
[уреди | уреди извор]
- Четвороакценатски систем у којем неакцентовани вокали могу долазити само после акцентованих слогова.
- Очувани су стари локатив (на свечари, у патика, у колици) и инструментал множине (с новци, за леђи).
- Некадашњи глас јат замењен је са е, уз више недоследности, па има облике мудрији, новији; нисам, ниси (а не мудреји, новеји, несам, неси); јат је дало -и и у падежним облицима као што су: жени, мени, овим, оним. Гласа х углавном нема у овом дијалекту.
- Група -ао сажима се у о: пево, чито.
Овај дијалект је ушао у основу српског књижевног језика у својој целини. Заступљена су четири акцента. Јавља се свих седам падежа. Често се јавља и сажимање самогласника (ео у о). У неким речима се јавља и уместо е (ди уместо где).
Подела овог дијалекта на субдијалекте, односно говоре, условљена је применом конкретних дијалектолошких критеријума од стране различитих истраживача. Основна подела подразумева разврставање у две групе, од којих прва обухвата шумадијске говоре, док друга обухвата војвођанске говоре (који се даље деле на сремске, бачке и банатске).
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Ивић 1956, стр. 68-88.
- ^ Okuka 2008, стр. 128-166.
Литература
[уреди | уреди извор]- Ивић, Павле (1956). Дијалектологија српскохрватског језика: Увод и штокавско наречје (1. изд.). Нови Сад: Матица српска.
- Ивић, Павле (1991). Из српскохрватске дијалектологије. Ниш: Просвета.
- Ивић, Павле (2009). Српски дијалекти и њихова класификација. Сремски Карловци & Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
- Okuka, Miloš (2008). Srpski dijalekti. Zagreb: Prosvjeta.
