Пређи на садржај

Битка код Зборива (1649)

С Википедије, слободне енциклопедије
Битка код Зборива
Део устанка Богдана Хмељницког

Устанак Хмељницког на мапи Пољске 1648.
Време15-17. август 1649.
Место
Украјина
Исход Нерешено, раскидање козачко-татарског савеза и мир у Збориву
Територијалне
промене
призната аутономија Козачког Хетманата у Украјини
Сукобљене стране

Запорошки козаци

Кримски канат
Државна заједница Пољске и Литваније
Команданти и вође
Богдан Хмељницки Јан II Казимир
Јачина
око 40.000 козака и 20.000 Татара [1] око 25.000 [1]
Жртве и губици
знатни знатни

Битка код Зборива у лето 1649. била је кључни догађај у устанку Богдана Хмељницког.

У пролеће 1648., Богдан Хмељницки хетман Запорошке војске, формално изјављујући верност краљу Владиславу IV, склопио је савез са Кримским Татарима и уништио пољску војску у Украјини у биткама код Жуте Воде, Корсуња и Пилаваца, а Пољску је захватило безвлашће због смрти краља Владислава IV. Козачке победе изазвале су масовни устанак православних кметова у целој Украјини, и уследио је покољ властеле, католичког свештенства и Јевреја. Након победе код Пилаваца, козачка војска је загосподарила Украјином, али је застала пред утврђењима Лавова и Замошћа.[2] Зима је прекинула ратне операције.[3]

Нови краљ Јан II Казимир понудио је козацима амнестију и повластице у зиму 1648., али су преговори са козацима пропали су због противљења украјинске властеле, коју је предводио кнез Јеремија Вишњовјецки, и устанка сељака, које Хмељницки није могао да контролише. Нови поход козака и Татара, које је предводио сам кримски хан, у пролеће 1649., застао је пред утврђеним Збаражем пуних 40 дана.

За то време, нова војска под командом Јана II Казимира је кренула у помоћ опсађенима и у бици код Зборива натерала Татаре на повлачење, после чега је Хмељницки пристао на мир. [3][1]Неки извори тврде да је Јан II Казимир купио мир са Татарима, понудивши годишњи данак кримском хану.[2]

Последице

[уреди | уреди извор]

Споразумом у Збориву (18. августа 1649), три украјинске војводине (Кијев, Брацлав и Черњигов) постале су аутономна козачка територија - Козачки Хетманат, на којој није смело бити пољске војске, језуита и Јевреја, призната је равноправност православне вере, а број регистрованих козака повећан је на 40.000. Заузврат, Хмељницки је пристао на мир са Пољском, формално признавши власт пољског краља.[2][3]

У пољској култури

[уреди | уреди извор]

Ова битка помиње се у роману "Огњем и мачем" пољског нобеловца Хенрика Сјенкјевича из 1884.[4]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926. 
  2. ^ а б в Fajfrić 2008, стр. 258–267
  3. ^ а б в Zamoyski 1988, стр. 160–166
  4. ^ Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. "Nikola Nikolić"). Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926. 

Литература

[уреди | уреди извор]