Матија Корвин — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 215: Ред 215:


Током ових турских упада, Матија је именовао и другог бана Дамјана Хорвата од Литве, али ни он ни Блаж Мађар нису много учинили за одбрану од Турака. Уз то, у Хрватској се водио прави грађански рат међу племством; најмоћнији кнезови Франкопани, поцепани у више међусобно завађених огранака, водили су прави рат против крбавских кнезова Курјаковића. Ови ратови слабели су одбрамбену моћ југозападног Угарског краљевства.{{sfn|Хорват|1924|p=294}}
Током ових турских упада, Матија је именовао и другог бана Дамјана Хорвата од Литве, али ни он ни Блаж Мађар нису много учинили за одбрану од Турака. Уз то, у Хрватској се водио прави грађански рат међу племством; најмоћнији кнезови Франкопани, поцепани у више међусобно завађених огранака, водили су прави рат против крбавских кнезова Курјаковића. Ови ратови слабели су одбрамбену моћ југозападног Угарског краљевства.{{sfn|Хорват|1924|p=294}}

=== Обнова српске деспотовине ===
Године 1471. краљ Матија је обновио српску деспотовину, али у Срему, а за првог деспота именовао је Вука Гргуревића.{{sfn|Ћоровић|1989|p=346}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=278}}


=== Велика завера (1471) ===
=== Велика завера (1471) ===
Ред 222: Ред 225:


=== Краљ Никола Илочки ===
=== Краљ Никола Илочки ===
Никола Илочки је добио више титулу него власт. Босански краљ је новим областима управљао из Илока, а једина босанска област која је била под његовом директном влашћу био је Теочак са зворничким крајем, док су у Јајцу и даље управљали банови, које је именовао Матија Корвин.{{sfn|Ћоровић|1989|p=346}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=277}} Задовољивши његову таштину, Матија се још готово у потпуности ослободио његовог утицаја, упутивши га на једно од најизложенијих места. Пред Николом је био врло тежак задатак, који се тицао организовања борбе против Турака одбране од њих у југозападној Угарској. Самим његовим именовањем настављена је традиција уједињавања читаве југозападне Угарске под једним баном, која је почела од Имреа Запоље.{{sfn|Ћоровић|1933|p=277}}
Никола Илочки је добио више титулу него власт. Босански краљ је новим областима управљао из Илока, а једина босанска област која је била под његовом директном влашћу био је Теочак са зворничким крајем, док су у Јајцу и даље управљали банови, које је именовао Матија Корвин.{{sfn|Ћоровић|1989|p=346}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=277}} Задовољивши његову таштину, Матија се још готово у потпуности ослободио његовог утицаја, упутивши га на једно од најизложенијих места. Пред Николом је био врло тежак задатак, који се тицао организовања борбе против Турака одбране од њих у југозападној Угарској. Самим његовим именовањем настављена је традиција уједињавања читаве југозападне Угарске под једним баном, која је почела од Имреа Запоље.{{sfn|Ћоровић|1933|p=277}} Обнављањем Српске деспотовине и Босанске краљевине, Матија, који је био заузет на северу, је хтео да одбрану јужних граница препусти углавном становницима тих области, Србима и Хрватима.{{sfn|Ћоровић|1933|p=278}}


Од првог дана од свог именовања, Илочки је морао да се бори са сталним турским упадима. У мају 1472. Турци су опет провалили преко Хрватске у Крањску и Штајерску, похаравши околину Птуја и Марибора, а при повратку и поседе кнезова Франкопана. У септембру 12.000 Турака је преко Хрватске и Крањске упало чак у Фурланију. Престрављени Млечани су узалуд покушавали да измире Франкопане, Курјаковиће и Зринске и да утичу на њих да склопе савез против Турака. Два месеца касније Турци су опет упали у Хрватску, одакле су продрли до Истре и Горице.{{sfn|Хорват|1924|p=294}}
Од првог дана од свог именовања, Илочки је морао да се бори са сталним турским упадима. У мају 1472. Турци су опет провалили преко Хрватске у Крањску и Штајерску, похаравши околину Птуја и Марибора, а при повратку и поседе кнезова Франкопана. У септембру 12.000 Турака је преко Хрватске и Крањске упало чак у Фурланију. Престрављени Млечани су узалуд покушавали да измире Франкопане, Курјаковиће и Зринске и да утичу на њих да склопе савез против Турака. Два месеца касније Турци су опет упали у Хрватску, одакле су продрли до Истре и Горице.{{sfn|Хорват|1924|p=294}}

Верзија на датум 6. март 2018. у 22:59

Матија Корвин
Трг хероја (мађ. Hősök tere)-Миленијумски споменик-Матија Корвин, бронза.
Лични подаци
Датум рођења(1443-02-23)23. фебруар 1443.
Место рођењаКлуж, Краљевина Угарска
Датум смрти6. април 1490.(1490-04-06) (47 год.)
Место смртиБеч, Краљевина Угарска, Аустрија
Породица
СупружникЈелисавета Цељска, Катарина Подјебрадска, Беатрис Напуљска
ПотомствоЈанош Корвин
РодитељиЈанош Хуњади
Јелисавета Силађи
ДинастијаХуњади
Краљ Угарске
Период1458–1490
ПретходникЛадислав V Посмрче
НаследникВладислав II Јагелонац Млађи
Краљ Чешке
Период1469–1490
ПретходникЈиржи Подјебрадски
НаследникВладислав II Јагелонац Млађи

Матија Корвин познат и као Матија Хуњади (мађ. Mátyás Hunyadi; Клуж, 23. фебруар 1443 — Беч, 6. април 1490), познат као Матија I Корвин, био је угарски краљ и реформатор, уз то од 1486. године аустријски војвода а од 1469. је полагао право и на чешку краљевску круну, за коју је водио борбе прво са Јиржијем Подјебратским, а онда и са Владиславом II Јагелонским.

Као син Јаноша Хуњадија, војводе из Ердеља, изабран је за краља 1458. године и био је последњи угарски владар који је успео да среди унутрашње прилике у земљи и да успостави јаку краљевску власт. Успешно је ратовао против Турака и Хабзбурговаца, а 1486. године заузео је Беч. Реформисао је државу, а у Пожуну (данас Братислава) основао је 1465. године универзитет и 1472. прву штампарију. Током његове владавине обновљена је 1471. српска деспотовина у Угарској са Вуком Бранковићем као првим деспотом.

После његове смрти 1490. године, Мађари су изгубили све територије које је освојио. Назван је Корвин због гаврана (лат. corvus) на свом штиту.

Порекло и младост

Матија се родио 23. фебруара 1443. године у Клуж-Напоки као други син угарског војсковође Јаноша Хуњадија и његове супруге Ержебет Силађи.[1][2][3][4] Учитељ му је био Хрват, Јанош Витез од Средне, саветник његовог оца и, од 1445. године, бискуп Великог Варадина.[5] У младости није био много активан, делимично ступа на сцену после очеве смрти, када се он и цела породица Хуњади нашла у опасности од других магнатских породица, понајвише од Цељских и Горјанских.[1] Матијин старији брат Ладислав је 9. новембра убио грофа Улриха II Цељског.[1][6][7][8][9] Међутим, угарски краљ Ладислав V, коме је цељски гроф био ујак, 13. марта 1357. године на превару је заробио браћу Хуњади у Будиму.[1][2][8] Осумњичени да припремају убиство краља и његових саветника, браћа Хуњади су од стране великаша осуђени на смрт.[2] Док је Ладислав заиста 16. марта 1457. године био погубљен на тргу Светог Ђорђа, Матија је одржан у животу.[1][2][8][10]

У овом безакоњу, странка Хуњадијевих, под вођством Матијиног ујака Михаља Силађија и мајке Ержебет, започела је организовање завере.[1] На то је краљ, стрепећи од отвореног устанка, почетком априла побегао у Беч, а одатле 19. септембра у Праг, све време водивши Матију са собом као заробљеника.[1][11][2] Већ 23. новембра исте године, млади краљ Ладислав је умро у Прагу од куге, по некима отрован.[1][2][12][4].

Избор за краља

Пошто Ладислав није имао потомство, у јануару 1458. године су се састали сталежи да би изабрали новог краља, више племство у Будиму, а ниже у Ракошу.[1][5] Многи су полагали право на круну и нудили су се овој титули.[1][13] Краљ Ладислав имао је две сестре: Ану, удату за саксонског војводу Вилхелма, и Елизабету, удату за пољског краља Казимира IV Јагелонца. Међутим, њихове странке су биле преслабе, прва нарочито. Међу властелом био је већи број присталица Фридриха III, цара Светог римског царства и главе породице Хабзбурга, али је највећи део учесника сабора желео да се за краља изабере неки домаћи великаш.[1][14] Круни се надао палатин Ладислав Горјански, који је по својој мајци Ани Цељској био у сродству са три последња краља: Сигисмундом, Албрехтом и Ладиславом, а уз то је његов отац Никола положај палатина обављао 32 године.[1][13] Осим тога Ладислављева жена Александра била је војвоткиња Тјешина.[5] Такође је круну желео и Никола Илочки, војвода Ердеља и бан Славоније и Мачве.[1][5] Никола је био богат и поносан великаш и уз Јаноша Хуњадија прославио се у ратовима са Османским царством. Пошто је његова кћерка Јеронима била од 1455. године верена с Хенриком, сином губернатора Бохемије Јиржија Подјебрадског, Никола се надао чешкој помоћи.[5]

Упркос свим жељама вишег племства, ниже племство и народ Угарске желели су за владара Матију.[1][5] За Матију је била и црква предвођена кардиналом Хуаном Карвахалом и острогонским надбискупом Дионизијем Сечом, који је био у сродству са угледним угарским породицама. На Матијину страну убрзо је прешао и Ладислав Горјански. Он је, наиме, 12. јануара са својом женом дошао у Сегедин, где се споразумео са Силађијем, тадашњим београдским капетаном, и са његовом сестром Ержебет. Ладиславу је јамчено да ће му Матија оставити палатинску част и сва имања и да ће се оженити његовом кћерком Аном.[5] Да би прекратио колебање вишег племства и убрзао избор, Силађи је 20. јануара, са 15.000 до 20.000 војника, упао на сабор, изјавивши да ће, ако се настави колебање, „онда његов мач одлучити о избору краља”.[1][5] Тако је после дугог већања, 24. јануара четрнаестогодишњи Матија изабран за краља једногласним гласањем, а Силађи за губернатора краљевине на 5 година због краљеве малолетности.[1][5][12][4] Међутим, нови краљ није наследио целу заоставштину Ладислава V. Предуго бирање краља искористио је Фридрих III, који је као глава Хабзбруга завладао надвојводством Аустријом. Овај метеж у Угарској искористили су и Чеси, који су 2. марта изабрали губернатора Јиржија Подјебрадског за свог засебног краља.[14]

Нови краљ се за време избора још увек налазио у Прагу, где га је губернатор Подјебрадски још 24. новембра 1457. године ослободио заробљеништва и верио са својом деветогодишњом кћерком Катарином. Дознавши за његову победу, Подјебрадски га је 5. фебруара 1458. године са сјајном пратњом чешких великаша довео до границе са Угарском, где су га чекали мајка и ујак са угледним посланством, у чије је име новог краља поздравио Јанош Витез. Матија је 9. фебруара поновио своје обећање, да ће се оженити с Катарином Подјебрадском, а обећање су сада печатима потврдили: краљева мајка и ујак, а за њима и сви чланови посланства. На то је Матија 14. фебруара свечано ушао у Будим. На почетку је у његово име владао губернатор Силађи, али је нови краљ већ у марту преузео своје владарске дужности, али не и власт у потпуности. Силађи тада одлази у Београд, а краљ је за свог главног саветника поставио Јаноша Витеза.[5]

Губернатор Михаљ Силађи (јануар - октобар 1458)

Тешко стање на почетку владавине

Краљевска власт младог Матије је у почетку била слаба. Михаљ Силађи је, у интересу његовог избора, прихватио врло тешке услове опозиционих великаша. Не мање обећања он је дао и у Матијино име, као, на пример, да се млади краљ неће светити због смрти свог старијег брата, да ће своје противнике оставити на положајима, да неће прикупљати ванредне порезе, да ће се оженити ћерком вође опозиције, а ради спровођења свега овог Михаљ Силађи ће пет година бити губернатор. Стога не изненађује чињеница што су у иностранству први Матијини краљевски актови прихватани само ако је на њих ставило своје потписе своје потписе и неколико великаша.

У години његовог ступања на власт земљи је са свих страна запретио непријатељ – са југа Османлије, чија претећа сила је све више расла, а са севера веома моћни претенденти на престо. Истовремено, како то један хроничар је забележио:

Угарска се распала, поцепала се на делове међу којима једва има контакта.[1]

Ослањајући се на своје најамнике из Бохемије, а и сам плаћеник Јан Јискра је деценијама побеђивао сваку краљевску војску и сматран је законитим господаром северне Угарске.[15] Нажалост, ово није био усамљени пример, било их је сличних и у другим деловима земље. Док се умножавао број спољних непријатеља и унутрашњих насилника, ризница је остајала празна, а војска слаба.[16]

Матија је имао доста посла и у хрватском делу Угарске.[5] Од погибије Улрика Цељског, водила се љута борба за богату баштину цељских кнежева.[7] Цар Фридрих напао је поседе цељских у Крањској и Штајерској, а Јан Витовец [а] у Хрватској и Славонији, док је Улрикова удовица Катарина, кћерка деспота Ђурђа Бранковића, настојала да их задржи. Највећа јагма настала је у јужној Хрватској, где су се за краљевске градове Книн и Островицу и за баштину кнежева Таловаца Клис и Сињ отимали Франкопани, Курјаковићи, Краљевина Босна, Млетачка република и херцег Стефан Вукчић Косача. Матија је узалуд покушавао да тамо обнови кра­љевску власт. Такође се питало ко ће наследити звања Улрика Цељског. Матија је на месту славонских банова оставио Николу Илочког и Јана Витовца, али је сменио банове Хрватске и Далмације, где је крајем 1458. за банове били постављени Павле Шпиранчић и Петар Зоб.[17]

Српско питање и рат против Турака

Смрћу српског деспота Лазара Бранковића, сина Ђурђа Бранковића, 20. јануара 1458. године, Српска држава запала је у дугу анархију. Да би избегле страно мешање сукобљене стране покушале су да организују намесништво, да би задовољили и Турке и Угаре.[12][4] Јемство Угарској давали су Лазарев ослепљени брат, Стефан Бранковић и Лазарева удовица Јелена Палеолог.[18][12][4] Међутим, добар део Срба, који су били за мађарофилску оријентацију, био је отуђен од исте, због тога што је губернатор краљевине Угарске био Силађи, крвник деспота Ђурђа.[12][4] Угарску страну додатно је ослабила вест из редова кардинала Карвахала, да је Лазар Србију завештао папској курији, која ју је, доиста, 14. марта 1458. године узела под заштиту. Чак и поред свега тога, међу намесницима су се наставили сукоби, што је учинило угарски утицај ништавним.[19] У међувремену, у самој Угарској није могло бити правог говора о рату с Турцима. Видевши то, босански краљ Стефан Томаш 21. априла 1458. године признао је врховну власт Турака.[12][4]

Значај Србије огледа се у томе што је сам губернатор Силађи, свесрно потпомогнут кардиналом Карвахалом, водио преговоре о томе да добије српску круну, који, наравно, нису уродили плодом. Србија је за угарску била значајна, нешто због њеног стратешког положаја, за одбрану од Турака са југа, а нешто због њеног рудног богатства.[4] У циљу задржавања власти за себе и своју кћерку Мару, Лазарева удовица Јелена Палеолог, предала је Матији Голубац, а своју кћер верила је са наследником босанског краља, Стефаном Томашевићем.[18][4] Љут због оваквог поступка, султан Мехмед II је на Србију послао велику војску од 40.000 људи, која је лако освојила Голубац, у августу, као и низ других градова у Српској деспотовини, која је сведена на само Смедерево са уском околином.[17][19][20] На вест о паду тог за Угарску стратешки веома важнога града [б], у самој земљи је настала велика узрујаност. Србе су окривљени за издајице, а замерало им се то што су одбијали да Угарима предају остатак своје државе.[19]

Једна турска војска потом је провалила преко Саве у Славонију.[18][19] На то је Матија скупио војску, са којом је 9. септембра 1458. године, у пратњи карди­нала Карвахала, дошао у Петроварадин.[21] Матија је у Петроварадину остао до 1. октобра, успевши да помоћу Карвахалових крсташа потуче турске чете, које су, опљачкавши Митровицу, пусто­шиле по Срему.[22][19] До 5.000 Турака морало је бежати натраг преко Саве, где се већина подавила. Иако је имао много војске, краљ Матија ипак није наставио рат с Турцима.[22]

Пут ка преузимању власти

Упркос свему, Матија је одмалена васпитаван да се бори са тешкоћама. Његов дворски хроничар Бонфини, са претеривањима карактеристичним за хуманистичке хроничаре у оваквим случајевима, писао је:

Рођен је уз звекет битака, растао у војном логору, а развијао се у војничким шаторима. Од раног детињства је научио како треба превладати опсаду, препливати Дунав, по мразу и жези даноноћно издржати под оружјем, дуго трпети умор и глад, упорно откривати непријатеља, а ништа не мрзети више од кукавичлука и неактивности.

Заиста, краљ Матија није дуго остао неактиван. Слушајући свог васпитача и саветника Јаноша Витеза, најистакнутијег државника Хуњадијевих, он је сваку наметнуту тачку нагодбе у вези са избором краља сматрао ништавном, па није отишао у просидбу код Горјанских већ се оженио Катарином Подјебрадском.[16] Током његовог првог рата с Турцима, одметнуо се велики број великаша, а на првом месту палатин Ладислав Горјански, пошто није био испуњен уговор из Сегедина. Зато је Матија уместо Горјанског средином 1458. године за палатина именовао Михаља Орсага. Овакав краљев поступак уплашио је Јана Витовеца и Николу Илочког, који су били у опасности да изгубе своје поседе и части. Стога су се Горјански, Илочки и Силађи састали 26. јула 1458. у Шимонторњи, у циљу склапања одбрамбеног савеза. Без обзира на то Матија је наставио радити самовољно, па је у јесен 1458. без до­зволе сабора наметнуо порез за рат с Тур­цима племству.[17] Није се устручавао ни да свог противника, иначе ујака, Михаља Силађија, коме је и дуговао свој долазак на престо, 8. октобра 1458. године зароби у тврђави Вилагош.[в][16][17][19]

Заробивши Силађија, Матија је стекао бројне непријатеље, који су на власт хтели подићи цара Фридриха, који, не само да је држао круну Св. Стефана, већ и више градова у западној Угарској, које му је некада за­ложила краљица Елизабета. Никола Илочки сазвао је незадовољне великаше и пле­миће у Винер Нојштат, где су 17. фебруара 1459. позвали цара Фридриха, да се крунише за угарског краља. Послушавши их, цар је заиста био крунисан угарским краљеми то од стране надбискупа Салцбурга, а 4. марта прогласио се за краља и загазио у отворену борбу с Матијом. Када је 22. марта цар добио сина Максимилијана, Никола Илочки га је крстио.[17] Рат са Силађијем и осталим бунтовницима и непријатељима није давао краљу могућности да се озбиљно спреми и води борбу против Турака на јужној граници, штавише, Угарска је током овог периода била била упола паралисана.[16]

Последице: Пад Србије

Нешто краљева обећања, а много више Силађијево заробљавање, привукли су Србе на угарску страну.[19] Деспотица Јелена и краљ Томаш обновили су своје преговоре са Матијом, који се октобра 1458. године, налазио у Београду.[22][23][4] Краљ Томаш, послао је младом угарском краљу једно изасланство, понудивши му споразум. Босанци су му обећавали признавање врховне власти и сарадњу у борби с Турцима. Томаш је чак и лично дошао у Угарску и дао краљу жељену изјаву, на основу које је и дошло до споразума.[24][4] Решен да озваничи тај споразум, првом половином јануара 1459. године, он је дошао на угарски државни сабор у Сегедину, који је заседао крајем 1458. и почетком 1459. године, до 18. јануара. На њему му је дозвољено да свог сина ожени Маром (Јеленом) Бранковић, као и спајање Босне и Србије, наравно под условом да обе остану под угарском врховном влашћу.[24][25] Матија му је обећао помоћ против Турака, наложивши му да пожури, јер је претња од Турака сваким даном постајала већа.[20]

У међувремену, почетком 1459. године четири турске војске продрле су у Босну из Врхбосне и Бихора и опселе градове Врандук и Бобовац, у коме се налазио Стефан Томашевић. Стефан је једва побегао из опседнутог града, похитавши у Смедерево. Упркос турској сметњи, уз помоћ угарске пратње, ипак се домогао града.[22][24][20] Томаш, који се већ 31. јануара налазио у својој престоници Јајцу, писао је 10. фебруара Јаношу Витезу о том турском нападу, молећи Матију за помоћ.[22][20] Стефан је стигао у Смедерево тек 21. марта, када је и примио власт, док је венчање обављено 1. априла. Сматравши долазак угарског штићеника на српски престо као повреду својих интереса, султан Мехмед II кренуо је у поход на Смедерево.[22][24][20] Нови деспот, нашавши се у врло тешкој ситуацији, молио је за помоћ и оца и краља Матију. Томаш је покушао да му помогне, успевши да освоји град Ходидјед, али ништа више није могао учинити. Матија није ни покушавао да му помогне, јер се већ уплео у тежак рат против феудалаца и цара Фридриха.[24][20]

Знајући да је без помоћи отпор узалудан, млади српски деспот предао је град 20. јуна 1459. године, чиме је Српска деспотовина завршила свој живот. По споразуму са Турцима, Стефану и његовом стрицу Радивоју дозвољено је да мирно напусте град, док је мала угарска посада у граду била побијена.[22][24][26] За овај чин предаје, Матија је оптужио српског деспота и његовог оца.[27][26] Поверовавши угарском краљу, сам папа Пије II је априла 1460. године наредио кардиналу Карвахалу да испита целу ствар. Дана 7. јуна папа је писао да је стекао лоше мишљење о босанском краљу, на тај начин је краљ Томаш у потпуности дискредитован пред Европом.[28]

Балканска политика

Матија је, под сугестијама из старине, био неправедан у оцени својих, првенствено јужних, суседа, никад не хтевши да кривицу за лоше испале догађаје тражи и код себе самог, као ни да и своје држање подвргне критици. Угарски краљ је стајао према њима као идеалиста Мађар, хришћански владар са западном културом, као витез према подлацу, као светло лице према тамном наличју. Угари нису хтели да схвате њихов необично тешки политички положај, који их је нагонио да се као први на удару не излажу док не добију уверење да је то излагање само привременог карактера, а управо то је балканске државе и уништило. Угари су хтели апсолутну оданост балканских владара због себе и своје сигурности, замеравши им кад су се они обезбеђивали без њиховог учешћа. Мада је доста урадио за одбрану Балкана од Турака, Матија није био сувише моралан у својој политици и водио је несталну политику.[29]

Рат за круну Св. Стефана и пад Босне

Феудална опозиција и Силађијева офанзива

У Угарској је, Фридриховим крунисањем, настао грађански рат. Његову странку је на југу, у Хрватској, водио кнез Мартин Франкопан, где му је био супротстављен Матијин рођак Томаш Секељ, врански приор. Само у 1459. години, у овој области су страдали градови: Самобор, Јастребарско, Калник, Стеничњак, Хресно [г] и Суседград. На северу Фридрихове присталице водио је Јан Јискра, док су 1460. године краљеве присталице водили браћа Имре и Стефан Запоља. Међутим, смрћу Ладислава Горјанског, Фридрихова страна изгубила је главног предводника, па су Илочки, Витовец, Силађи и Канишки, били приморани да се измире са Матијом. Посредник су били папа Пије и кардинал Карвахал.[18]

Матија је тек после пада Србије, кад је јужна угарска граница остала сасвим отворена, јасно увидео колико је погрешио што одбрани Србије није посветио већу пажњу. Он стога покушава да наредне догађаје дочека боље припремљен, а први услов за то било је сређивање унутарњих криза. Прво измирење пало је са Силађијем, коме је том приликом обећао Српску деспотовину, ако му пође за руком да је ослободи од Турака. Силађи је, доиста, у савезу са Влашком, покушао једну офанзиву против Турака, али цела акција се завршила неуспешно.[30] Уследио је упад Турака у Банат, где су успели да га 9. новембра 1460. године у једној борби и заробе. Силађи је као заробљеник послат у Истанбул, где је био погубљен.[30][28] Пасивно држање Угара за време српске кризе и овај неуспех Силађијеве офанзиве само су обесхрабрили суседне владаре за даљу борбу са Турцима, удаљивши их од Угарске, која није била способна да их заштити.[30]

Силађијевом смрћу у Угарској је поново букнуо грађански рат и Матијин нови дуги сукоб са царем Фридрихом. Сам Матија није крио, да без помоћи са запада не може издржати борбу против Турака и да ће бити принуђен на склапање мира са њима, чак је и почео мировне преговоре. Папа Пије, покушавши да помири два хришћанска монарха и окрене их против Турака, сазвао је посебан сабор у Мантови, где је намњивао цару Фридриху улогу хришћанског капетана, али узалуд. Два монарха су се толико мрзела, да их тај гест није могао помирити.[28]

Политика краља Томаша

Иако му је папа предлагао да се још више веже за Угарску, Томаш је остао пасиван, нешто због Матијиног неповерења према њему, а нешто због тога што му није стизала стално обећавана помоћ са запада.[31] Штавише, турски војсковођа Хасан-паша је 1460. године од босанског краља изнудио дозволу да Турци преко Босне проваљују у Сремску и Вуковарску жупанију, што је само продубило Матијино неповерење према њему и повећало тужбе на њега папи.[18] Ипак, босански краљ је почео преговоре с папском куријом са циљем да од ње добије круну. Тежња краља Томаша да се приближи папи изазвала још веће угарско неповерење, јер би тиме Босна прешла под врховну власт Свете столице и тако изашла из угарске сфере утицаја.[30][32] Матија је стога поручивао у Рим, да би то давање круне сматрао као акт непријатељства против себе и да би у том видео изједначење босанског краља дотадашњег свог вазала са собом и да то не би могао прихватити. Међутим, курија је почела увиђати да Томаш није такав каквим га је престављао Будим, па је папа, да олакша његов положај, 23. марта 1461. године наредио сплитском надбискупу да објави булу о крсташком рату против Турака уколико би напали Томаша или његовог јужног суседа Стефана Вукчића, херцега од Светог Саве.[32] Ни Вукчић није био поштеђен турских претњи, посебно од када су му 1459. године тражили град Чачвину у Далмацији као базу за напад на Угарску са запада.[30][28]

Угарско нерасположење против босанског двора показивало је и непријатељско држање новог хрватскога бана Шпиранчића, за кога су савременици говорили да је био човек скандалозан. Кад је насртљиви бан, Матијин присталица, хтео да васпостави стари, после Таловаца расцепкани посед Хрватске бановине, дошао је у сукоб са свим суседима: са Млетачком републиком, са Босном, са Херцеговином и са крбавским кнезовима Курјаковићима. Огорчени Млечани, помишљали су чак и да склопе мир са Турцима зарад рата са Шпиранчићем, па чак и да против истог организују савез и који би чинили угрожени суседи.[33]

Босански краљ добија круну од папе

После смрти краља Томаша 10. јула [д] на босански престо ступио је његов син Стефан. Млади краљ се измирио са херцегом, али од тог измирења није било никакве користи, јер су и обојица у склопу поменутог савеза загазили у рат против бана Шпиранчића.[18][30][33][32] Иако му није била пријатељ, Млетачка република је ипак, због личних користи, посредовала за њега, посебно око Клиса и Островице.[30][33][32] Убрзо је дошло и до распада савеза, јер је херцег из њега морао иступити због сукоба са Турцима, услед којих се за помоћ морао обраћати не само краљу Матији, него и самом бану. Бан је чак примио 3.000 дуката за војну опрему од херцега, неби ли му дошао у помоћ, али то није учинио. Херцегу после те обмане није остајало ништа друго него да измоли мир од Турака за 40.000 дуката годишњег данка. Овакав развој догађаја изазвао је велику забуну у босанској државној политици.[33]

Постоји могућност да је нови краљ због угарског неповерења помоћу херцега покушао да се бар донекле приближи Турцима. За то га је оптуживао Матија, који га је називао вероломним, непоуздан и издајником. Матија је чак и пребацивао курији што прима босанске посланике и што преговара с њима о давању поменуте круне. Мада је сама курија стално признавала мађарско врховно право на Босну, краљ Матија је изношењем те чињенице најбоље показао на које је питање у односу са Босном он полагао главно тежиште.[30]

Пошто су сви позиви у помоћ Угарској, која га је сматрала непријатељем, остали без одговора, краљ Стефан приступио је наставку преговора с папом.[32][33][22] Желећи да помогне босанском краљу, папа Пије му је, упркос непријатељском ставу краља Матије, послао легата са круном, који га је крунисао у Јајцу, почетком новембра 1461. године.[34][33][22] Стефаново крунисање није било добро примљено на угарском двору.[35] Иако му је папа то јавио, краљ Матија био је стављен пред свршен чин.[34] Угарски краљ је неувијено корио римској курију, оптужујући је да је тим актом помогла босанске тежње ка одвајању од Угарске и да није водила рачуна о правима круне Св. Стевана.[35] Љут и неповерљив према босанском краљу, Матија је тражио, да му Стефан уступи градове на турској граници. Млади краљ је, доиста, ушао у преговоре с њим, али не са намером да их изврши него да би добио на времену.

Очигледно је да је босански краљ мислио да ће добијањем круне разбити неповерење угарског краља. У том се преварио, штавише, довео га је у тежак положај, јер сада због папе није могао ништа предузети што би показало његову злу вољу, али није могао ни поднети без поговора, да се Босанци на ослобађају будимског туторства. Тако крунисање није донело Стевану очекивану корист, а Матија је остао киван на њега и његов непријатељ.[34]

Мировни споразуми: Куповина круне Св. Стефана

Одлучан и према властели и према цару Фридриху, који је упао у Угарску, у оштрој, неретко одлучујућој борби, Матија је сломио феудалне лиге, а цара је принудио на склапање мира, који је посредовањем папе Пија, кардинала Карвахала, а и бискупа Јаноша Витеза, склопљен 3. априла 1462. године, у штајерском Грацу.[16][18] Одредбама мира Фридриху је остала титула угарског краља, па ће он, тачније његов син, наследити Матију, уколико буде умро без мушких потомака. Матија се обавезао да ће платити цару 80.000 дуката за накнаду ратне штете и трошкова, после чега ће му Фридрих предати град Шопрун и круну Св. Стефана.[18]

Доследан у својој политици измирења папа је настојао да уреди и односе између Босне и Угарске.[34][35] Краљ Матија је наглашавао, да курија није могла доносити никаквих одлука о Босни без претходног споразума са Угарима, пошто је она њихова вазална земља.[34] Стога је цена споразума морала бити само враћање Босне у подручје угарске круне и босанског краља у положај угарског вазала.[34][35] На основу тога је крајем маја 1462. дошло до измирења, које је, ипак, било неискрено.[22][34][35] Стефан је чак пристао, да новчано помогне краљу Матији у откупу круне Св. Стефана, по савету модрушког бискупа Николе, прекинувши све односе са Турцима, па и плаћање данка.[34][35] Овај споразум је, додуше на кратко, зауставио непријатељства бана Павла на западу.[35] У овим преговорима је учествовао и представник херцега.[34]

Потврђивању овог уговора из Граца приступило се тек следеће године, а први га је 7. маја потврдио папа. У лето исте године краљ Матија је послао сјајно изасланство у Аустрију у ком је био Никола Илочки. Примивши од њега договорену суму, цар Фридрих је 24. јула предао круну, која је код њега била пуне 23 године.[16][18] Том приликом, цар Фридрих је верификовао споразум.[18] Већ 26. јула, круна је уз велике свечаности стигла у Будим, где ју је примио Матија и верификовао споразум. Томе је, после дуго година, између Угарске и Светог римског царства, тј. Надвојводства Аустрије, завладао мир.[16][18]

Пад Босне и Матијино држање

Дознавши за учешће Херцеговине у преговорима, турска војска је упала у њу и опљачкала је. Босна је прошла много горе од Херцеговине, јер се против ње почела спремати велика турска војска. Обавештени о томе, краљ и херцег послали су фебруара 1463. године, изасланике свим суседима, па и самом Матији, да им саопште узнемиравајуће вести. Матијин одговор гласио је да се држе заједно, да би се здруженим снагама (лат. unitis viribus) могли одупрети заједничком непријатељу.[34][35]

Али-бег, смедеревски санџак-бег, је од маја 1463. на Сави и Дунаву изводио разне војничке операције, па су Угари помислили да предстоји напад на њихово подручје.[36][37][38] Млечани су му још током јануара и марта препоручивали да он сам предухитри Турке, али Матија није ни могао нити је смео то учинити. Његови посланици у Венецији, још у мају су говорили, да нису сигурни да би у том подухвату прошли добро, потраживши од Републике помоћ не у флоти, него баш у копненој војсци. Кад је видео да се султан креће Матија је послао на југ свог рођака Јаноша Понграца с нешто војске. Али-бег је за то време продро све до Темишвара, где га је Понграц поразио. Међутим, Турци су могли бити задовољни, јер су унели забуну међу Угаре и лишили Босну сваке помоћи са те стране. Смедеревски санџак-бег је и после тога, задржавајући Угаре, вршио демонстративне упаде по Срему и Бачкој.[37]

У међувремену, турска војска под вођством самог султана и великог везира Махмуд-паше Анђеловића је, готово без отпора, освојила Босну за мање од месец дана и почетком јуна погубила њеног краља.[36][39][40] Краљ Матија се током целог тог похода налазио у Батањи и Бачу, а од 6. јуна у Футогу. Бојавши се турског упада преко Саве и Дунава, чији увод су требали представљати упади смедеревског санџак-бега, он је остао, углавном неактиван, не предузевши ништа да олакша положај босанског краља.[41][38] Није се покренуо ни крајем јуна, када је добио сигурне вести да се Турци повлаче.[42] Тек почетком септембра, као да се оправдава, прешао је у Београд да лично предводи војску у борби са демонстрационим одредима турске војске, која се повлачила на целој линији.[38] Мада се његова неактивност може донекле бранити неизвесношћу ситуације, па и страхом од сукоба са самим султаном, ипак постоји могућност да је оставио босанског краља његовој судбини, мислећи да касније изведе интервенцију у Босни чисто на свој рачун.[41][38] Он није желео пад Босне, због саме Угарске, али не би се могло рећи да није желео пад Стефана Томашевића.[43]

Са много страна почели су падати прекори како хришћани нису довољно солидарни, како не знају да се снађу у часу опасности, и како је велика њихова кривица, а посебно краља Матије и млетачког дужда, што је Босна, кључ и капија целог хришћанства како ју је називао сам угарски краљ, пропала. Сада краљ Матија није могао пребацивати кривицу на друге, као што је био случај при паду Смедерева и Српске деспотовине, иако је то покушавао.

Бан Павле Шпиранчић искористио је прву прилику да опљачка удовицу краља Стефана, која је бежећи из Босне прошла преко његовог подручја.[44] У јуну, турске чете су из Босне упале на Крбаву до Сења опустошивши и попаливши је, а потом продрле у Далмацију све до Сиња. Поражен у сукобу с њима, бан Шпиранчић био је заробљен.[36][41][44]

Савезнички рат против Турака

Победа над феудалним лигама и Хабзбурзима, омогућили су обнављање борби против Турака. Међутим, пошто се и турска власт на Балкану консолидовала, а Матија се могао ослонити само на своје мале снаге, није било могуће предузети поход великих размера којим би се изнудило коначно решење. Походи на Босну, организовани 1463. и 1364. године, имали су за циљ да ојачају линију граничних градова на југу, а највећи успех овог ратовања било је освајање Јајца. Овај успешни поход је зауставио освајаче, али Матија, касније није наставио борбе против Турака са потребном енергијом, иако су биле од животне важности.[16]

Склапање савеза

Брзо напредовање Турака уплашило је Млечане, који су страховали за своју Далмацију.[36][41] Стога су пожуривали Угаре да склопе савез, пошто су Турци угрожавали и њихова подручја, која су долазила на ред после босанског.[36][41][44] Дана 12. септембра 1463. године, Матија је, боравећи у Петроварадину, склопио савез и лигу за вођење рата против заједничког непријатеља са Млетачком републиком.[45][41][44] Том приликом договорено је да краљ с Турцима ратује у Босни копненом војском, а Млечани узнемиравају Турке дуж далматинске обале и на Мореји флотом.[46][41] Поред Матије, Млетачка република је преговарала и са преосталим балканским државама Албанијом, Херцеговином, Зетом, па и са босанском властелом, са циљем да их увуче у савез.[46][41][44]

Експедиција у Босни

Комбинованој контраофанзиви приступило се одмах, већ почетком јесени 1463. године, када су Угари кренули у Босну, а Млечани на Мореју.[47][44] Као савезник двеју хришћанских сила, јавио се херцег Стефан, чији је син Владислав почео акције у Босни, изјављивајући да то ради у име Млетачке републике.[48] Толико су били непопуларни Угари, чак и кад се радило на потискивању Турака, који су у свом упаду показали толико безобзирности. Знајући колико су Угари осетљиви у питању Босне и како би сваки туђ улазак у њу сматрали чистим непријатељством, Млечани су категорички одбијали Владислављеве понуде.[49]

Угарску војску у босни водио је лично краљ, који се 29. септембра налазио у Вировитици.[46][49] Почетком октобра прешао је Саву код Градишке и долином Врбаса, са две колоне војске, наставио према Јајцу.[46][47][49] Једну војску водио је Имре Запоља, а другу, која је ударила преко Кључа, сам краљ.[47] Овим војскама придружиле су се и хрватске чете Мартина Франкопана.[47][49] Турски отпор био је слаб, јер се главна војска повукла са султаном; једино јајачка посада се одржала дуже.[49] Опсада Јајца почела је око 10. октобра, када је пао сам град, а тврђава се јуначки бранила све до 25. децембра, када је била принуђена да се преда.[46][47][49]

Угарској војсци доста је помогао Владислав Херцеговић, који је освојио Љубушки, жупу Раму са градом Про­зором и жупу Ускопље, на горњем Врбасу. Владислав је 6. децембра признао власт краља Матије, коме су се после тога покорили градови у долини Врбаса и у Усори.[46]

Са Јајцем пала је и цела северна Босна.[49] Главну заслугу овим лепим успесима Матија је приписао војводи Имру Запољи, племићу из пожешке жупаније, далеком потомку босанског бана Борића. Запоља је именован за бана Хрватске, Далмације и Славоније и за губернатора босанског краљевства. Матија је, очевидно, спојио све ове части да би олакшао одбрану југозападне Угарске.[47][49][46] Под Јајцем Матија је одликовао другог херцеговог сина Влатка, који му је, вођен општим хришћанским интересом, по очевој наредби, дошао у помоћ. Влатко је као награду добио рамску, ливањску и ускопску жупу.[49]

Нешто због зиме која је у босанским планинама била још оштрија, а нешто због недостатка новца, Матија је на самом крају 1463. или почетку 1464. године године кренуо натраг у Угарску.[47][49] 17. јануара њега налазимо у Чазми, 28. јануара у Дубрави, а 13. фебруара свечано је ушао у Будим. Дана 29. марта у Секешфехервару је у присуству многих прелата, великаша и племића свечано крунисан круном Св. Стефана.[46]

Турска контраофанзива

Године 1464. Матија није могао да настави почети рат, нешто због оскудице средстава, а нешто због политичких прилика у самој земљи. Млечани, гледавши скоро са очајањем како пролази време, стално су га пожуривали и нудили му своје политичке и финансијске услуге.[47] Међутим, султан Мехмед II није био вољан, да се одрекне прошле године већ освојене Босне, па се почео спремати за рат против Матије.[49][46] Већ 1. јуна Млечани су јављали у Рим, да Турци спремају нову војску против Угара, не скривавши страх да Угари сами неће издржати турски налет.[47] Средином јуна у Босну су стигле турске извидничке чете, које су бројале свега око 3.000 коњаника.[50] Ове чете су пустошиле све прошле године ослобођене крајеве, ширећи страх и ужас, допирајући све до Сплита.[51]

Још истог месеца У Босну је пристигао Махмуд-паша са војском, која је бројала између 20.000 и 40.000 војника, опљачкавши Херцеговину све до Дубровника.[46] Један одред ове војске је, предвођен самим пашом, упао у Хрватску и нанео велике штете опустошивши модрушку жупанију кнеза Стефана Франкопана, заробивши и његовог сина.[46][49] Турска војска је 12. јула поново приспела под Јајце, коме су, као бившој босанској престоници, нарочит значај давале обе стране. Сви турски напори да заузму град били су узалудни, угарска посада борила се храбро и пожртвовано, сасвим друкчије него босанска прошле године.[51] Убрзо је ту пристигао и сам султан с још већом војском, пред којом је херцег Стефан побегао у Дубровник.

И после доласка султана, који је лично присуствовао јуришима, потицао људе на борбу и бодрио на нове јурише, ситуација се није много променила.[46][49][51] Турци су пред Јајацем користили нове топове, којима су бомбардовали градску тврђаву 30 дана, и поткопавали су зидине.[46] Византијски историчар Критовул живо, мада без појединости, описује борбе на јајачким зидинама, за које претерано каже да нико није видео ни чуо за сличне.[49]

На вест да Јајцу стиже у помоћ сам краљ Матија и да је један део угарске војске под вођством Имреа Запоље прешао Саву и оперише око Бања Луке, султан је 22. августа наредио општи јуриш.[52][49][51] Међутим, посада се храбро држала, па јуриш и поред великих жртава није успео.[46][49][51] Потом је султан нагло зауставио нападе наредио опште и брзо повлачење, које је почело већ 23. августа. По свој прилици није хтео да се са својом прилично уморном ордијом, која је још претрпела и осетне губитке, упусти у борбу са новом угарском војском, чији је број намерно представљен као велик.[52][49][51] У међувремену, Запољина војска је кренула долином Врбаса према Јајцу, али у невеликом броју, знајући да Турци под Јајцем нису многобројни и опасни.[49] Победа под Јајцем важна је и зато што је дигла углед Угара, па су се и извесни босански великаши почели признавати њихову власт.[51]

Друга експедиција у Босни

Матија је вест о турском повлачењу добио у Горјанима, на Дунаву, у Славонији, где се почетком септембра налазила и главнина угарске војске од 30.000 људи.[53][49][51] Он је одмах наредио да за Запољом и остала војска пређе Саву и пође за Турцима, али је, иако осокољен турским поразом, дуго остао неактиван.[53][51] Краљ Матија налазио се 14. септембра у Илоку, 24. септембра у Моровићу, а 1. октобра код Раче на Сави. Корвин је кренуо у напад тек почетком октобра и то не према Јајцу, јер за то није имало потребе, већ долином Дрине према Зворнику, преносећи ратиште на источну Босну.[53][49][51] Очевидно, Матија је хтео да ослободи источни део Босне, да би добио бедем од Врбаса до Београда као заштиту за Угарску.[49]

Међутим, босански санџак-бег Мехмед Минетовић трудио се нарочито да одбрани нарочито турске положаје на Дрини, иако није имао довољно војске на располагању. Дрински градови нарочито су били значајни, јер би њиховим падом била пресечена веза између Босанског санџака и осталих делова Османске империје. Зато је снабдео Зворник храном и муницијом и одабраном војском.[51] 19. октобра Матија је, заједно са Запољом, долином Дрине допро до тог града и опсео га.[53][49] Међутим, опсада се отегла, пошто се град налазио на неприступачном месту, па је Матија, не губивши време, кренуо у освајање околних градова између река Босне и Дрине.[53] Запоља је, у смелом залету, опљачкао Сребреник, док је сам краљ освојио Сребреницу са њеним богатим рудницима.[53][49] У међувремену, Зворник је, упркос свим напрезањима, остао неосвојив. Сам Запоља је био рањен под тим градом, изгубивши једно око. Нешто због тога, а нешто због вести да се султан враћа у Босну, Матија је одустао од даље опсаде и средином новембра журно је кренуо натраг, гоњен од охрабрених Турака, који су његовој војсци нанели осетних губитака.[53][49][51] И поред турских напада, војска је без проблема прешла Саву код Раче и ушла у Угарску.[49]

Током овог похода, херцег Стефан је, прекинувши све везе са Турцима, пришао краљу Матији, мада му никад није постао сасвим искрен пријатељ. Кад је видео угарске тежње у дринској долини, он је био вољан да им уступи један део свог североисточног подручја око Лима и Дрине све до Милешева, као област која је била стално на путу Турцима и која је од њих редовно и страдала, у замену за одговарајуће поседе у Славонији. Извршавање овог плана омео је пораз под Зворником.[54] Штавише, херцег се нашао у великој неприлици, пошто је, да би се уопште одржао, морао султану уступити највећи део Херцеговине, а за таоца му дати свог најмлађег сина Стефана. Овим чином измирења са Турцима херцег се замерио краљу Матији.[53]

Систем одбране јужних граница

Овим повлачењем, завршен је и сваки даљи угарски покушај, да великом и систематском офанзивом протерају Турке из Босне.[51] Од тада, дужи низ година, источну половину и средишњи део Босне држали су Турци, а западни и северни Угари.[53][51] У тим деловима са средиштима у Јајцу и Сребренику, основане две бановине са потпуно војничком организацијом, које су служиле као нека врста мртве страже.[51]

Сређивање унутрашњих прилика и реформе

После рата с Турцима, Матија је све своје снаге посветио учвршћивању краљевске власти и остваривању циљева на Западу. Његов владарски идеал била је централизована апсолутистичка власт. Желео је да престане вечито, безумно ратовање и раздор међу властелом. Политичку основу у остварењу својих планова тражио је, поред релативно слабог грађанства, првенствено у нижем племству. Економску основу тих грандиозних замисли обезбеђивало је то што се тадашња Угарска убрајала међу релативно многољудне и богате земље. Она је тада могла имати приближно 3,5 до 4 милиона становника. Градова у западном смислу, било је двадесетак, али је свакако било неких 800 до 900 мањих градова, а по рудницима племенитих метала Угарска је била међу првима у Европи.

Користећи се друштвеним и економским приликама, Матија је стекао предност над великашима тиме што је створио армију и државну организацију независну од њих. Од својих претходника преузео је организоване институције, али их је реформисао и даље развио. Тиме је постигао да се вођење послова, уместо у рукама барона, све више концентрише у установама. Најважније државне послове обављала је канцеларија. Њени стручно образовани секретари, бележници и писари припремали су материјал за Краљевски савет, у коме је утицај барона, управо због тога, битно опао. Канцеларија је издавала владарске актове и обављала дипломатску преписку.[16] Руковођење привредом земље и сакупљање краљевских прихода били су у надлежности краљевске ризнице.[55] Дељење правде на највишем нивоу обављао је суд краљевог личног присуства. Његове правнички образоване судије судиле су не на основу парничног дуела већ на основама доказног поступка. У целокупној организацији државних институција тада је први пут постала доминантна стручност и образованост, што је, и интелектуалцима ситноплемићког, грађанског, па чак и кметског порекла, отворило могућност да дођу до изражаја.

Најјачи ослонац краљу Матији била је најамничка војска, после његове смрти названа црна армија. Ова чувена најамничка војска се већ осамдесетих година XV века састојала од 20.000 коњаника, 8.000 пешака, 9.000 запрежних кола и 200 дунавских бродова и борбених чамаца наоружаних топовима. Матијина артиљерија је била позната и у далеким земљама, нпр. руски велики кнез Иван III је из московског Кремља од њега тражио тополивце. Предање каже, да ни његови војни команданти нису били обични људи. Пал Кинижи је, на пример, сматран угарским Хераклеом. О њему се причало да је на рамену носио млински камен и да је пуно буре од једног акова [ђ] лако подизао до уста. Најизузетнији од свих у армији састављеној претежно од чешких, пољских и немачких најамника био је ипак сам краљ, који је био за своје време образовани војсковођа, лукав обавештајац, а, кад затреба, и храбар борац.[56]

Сукоби са Турцима 1465.

У међувремену настављају се сукоби у Херцеговини, док је полако освајају Турци. Године 1465. други херцегов син син Влатко отишао је да тражи помоћи од краљ Матије. Кад су чули да су се Турци упутили на Херцег Нови, Млечани су кренули да освоје Котор, што је довело до сукоба између Млетачке републике и Матије, који им је пребацивао што се мешају у његове послове босанског краљевства.[57]

Те године Матија је спремао велики напад на турске положаје у Босни. Сам султан је по Вуку Гргуровићу, титуларном српском деспоту, понудио Матији мир, свакако покушавајући да га одврати од савеза с Млечанима. Међутим, Матија је одбио понуду, због чега му се 13. јануара 1465. захвалила Млетачка република. Штавише, Матија је 30. марта послао сјајно посланство од 300 витезова, предвођено печујским бискупом Јаношем Чесмичким, у Рим, да би добио помоћи из Италије. Посланици су са собом понели Матијино писмо новом папи Павлу II, у коме је упозоравано, да ће султан те године са читавом својом силом ударити на Београд и Јајце и освојити остатак Босне и Мачве. Посланство је било лепо дочекано у Риму, а на повратку такође и у Венецији. Сам папа је 26. маја јавио краљу Матији, да му за ратне трошкове даје 57.500 златних форинти [е], а поврх свега послао му је и златан крст с кома­дићем дрвеног крста, на коме је био разапет Исус Христос. Мле­тачка република је 16. јула одлучила, да ће за рат против Турака издвојити 50.000 дуката. Већ 15.000 дуката било је уручено посланству краља Матије, 27. јуна. Матија је, у овај савез, позвао и арбанашког јунака Скендербега.[53]

Међутим, и поред великих припрема од целе експедиције није било ништа.[53] Краљ је, доиста, 8. октобра, код Градишке на Сави, с великом војском ушао у Босну, али се већ неколико дана касније вратио натраг. У Босни су само оперисали краљев таверник Јанош Розгоњи, хрватско-далматински бан Степан Франкопан и бан Јан Витовец, кнез загорски, са 5.000 војника, са циљем одбране Ливна и његове жупе од Турака.[53][57] Међутим, прави циљ ове војске била је одбрана Херцеговине од Турака и Млечана.[53] С тим циљем, Матија је 3. новембра Витовцу и Разгоњију дао пуномоћ, да могу у његово име преговарати са херцегом, свакако о односу Херцеговине према Угарској.[57] Херцеговина се тада налазила у врло тешком положају, јер су Турци сазнали за херцегове преговоре, потпуно немогућивши херцегов прошлогодишњи план.[54] Исто тако, Витовецу и Разгоњију је дозвољено да помажу угроженом Дубровнику. Остарели херцег је, у међувремену, преговарао и са Млечанима и са Угарима, не верујући ни једнима ни другима.[57] Између два херцегова савезника није било само неслагања, него и праве свађе око Херцеговине.[54][57] Млечани нису могли пристати, да се Угари увуку у Боку Которску, а Угари су због далматинске обале и западне Босне нерадо гледали Млечане и на Неретви.[57]

Једини угарски успех 1465. године, било је учвшћивање Витовеца и Розгоњија, крајем године, у Почитељу на Неретви.[53] Херцег је, на тајним преговорима са Угарском у Дубровнику, пристао на то поседање. Таквој одлуци битно су допринели и Дубровчани, стари млетачки нерпијатељи. Они су чак пристали, да о свом трошку, подигну велики мост преко Неретве код Почитеља, са чијом изградњом се почело почетком идуће године.[57]

Резултат ратовања 1464. године није био повољан ни за Угаре ни за Турке. Турци од тада нису предузимали већих акција у Босни, док су у Херцеговини борбе биле су локалног карактера.[49][58] И Турцима и Угарима било је јасно да су постигнути резултати релативни и да треба још много великих напора да би се обезбедила сигурна власт над Босном, за шта им је била потребна подршка Босанаца.[59] Угари су рачунали на симпатије тамошњих хришћана, а Турци на богумиле, добар део православаца, као и на угарске непријатеље, какав је био Владислав Херцеговић. Крајем 1365. године, султан је обновио титулу босанског краља и дао је синовцу краља Томаша Матији Шабанчићу.[ж][54][58] То је учинио очевидно, стога што се Босна налазила на крајњој западној тачки Османског царства и била изложена непрестаној агитацији Угара и Млечана, а осим тога ни он сам личним залагањем није могао у њој целој васпоставити своју власт. Међутим, нови босански краљ, због своје неактивности, није био од користи, па угарски утицај није био нимало потиснут.

Промена политике према Србима

У вези са новом турском политиком у Босни и Угари су морали мењати своју политику према Србима, да би их добили за савезнике. До тада су и двор и магнати дозвољавали себи понекад грубе испаде. Примери за то свакако су били Силађијеви испади према деспоту Ђурђу Бранковићу, па и Корвиново држање према Стефану Томашевићу. Матија је чак отишао и корак даље кад је одузимао поседе Бранковића у Угарској. Међутим, кад је турска опасност постала очигледна, после пада Босне, краљ је почео из основа мењати своју политику, трудивши се да што више Срба веже за Угарску, дајући пример и другима. Прва велика српска великашка породица која је прешла из Србије били су Јакшићи из Јагодине, којима је краљ 1464. године поклонио Нађлачко властелинство у Чанадској жупанији. Ова породица је каснија добила и друга имања у Клушкој и Арадској жупанији.

Године 1465. Корвин је успео да придобије и сјајног јунака Вука Бранковића [з], који је до тада био у турској служби, код своје тетке султаније Маре. Као такав, Вук је ушао у састав турског посланства, које је са Угарима у Београду преговарало о условима мира. Ови преговори, о којима дуго дискутовало у Будиму и у Венецији, нису довели до резултата. Међутим, Матији је пошло за руком да придобије Вука на своју страну, поклонивши му потом градове Сланкамен и Купиник код Саве, и именовавши га за заповедника српских ратника у Угаркој. Вук се брзо прочуо као несвакидашњи јунак, што је, поред високог порекла, знатно допринело да се око њега окупи велики број вредних и одлучних српских ратника, које Матија, у први мах није употребио против Турака него против Јиржија Подјебрадског, са којим је дуго водио рат. Пошто се у овом рату посебно истакао, Вук је стекао краљево поверење и постао његов миљеник.[58]

Смене банова у Хрватској

Корвин је у пролеће 1465. године Имру Запољи доделио част вранског приора, да би му дао што више прихода. Међутим, већ у јесен, Запољи су одузете све части. У повељи 5. новембра 1465. године Запољи се не наводе све ове части, већ само титула наследни жупан спишки. Уместо њега, Матија је за банове краљевина Раме, Далмације и Хрватске именовао Петра Зоба, бившег хрват­ског бана, и Ладислава де Дисноша (мађ. de Disznos), док је у Славонији бан постао Никола Илочки, мачвански бан. Сви нови банови помињу се у краљевој повељи 24. марта 1466. године.

Августа 1466. Матија је дошао Хрватску, да среди прилике у њој. 8. августа био је сазван сабор племства у Крижевцу, на коме је споразумно одлучено, како ће се загребачкој бискупији плаћати десетина. Краљ је потом наставио ка Загребу, где је 23. августа потврдио правила неких цехова. Том приликом за бана и врховног капетана краљевина Босне, Далмације, Хрватске и читаве Славоније именовао је свог миљеника Јаноша Туза, који је дотада био магистер краљевских вратара. Можда је на ову одлуку утицао банов брат Освалд Туз, који је од 16. априла 1466. био загребачки бискуп [и]. Главни задатак новог бана био је да обнови међе краљевина Далмације и Хрватске, тако што ће освојити утврђени Клис. Овај град, који је нема сумње имао велики стратешки значај, јер се поседством тог града могло управљати свом облашћу од Сплита до Трогира, држала је Маргарета, удовица бана Шпиранчића, али су се за њега отимали и Турци и Млечани. Већ средином септембра бан Туз је дошао под тај град, уплашивши тим чином Млечане. Бојећи се за своје градове Сплит и Трогир, они су 25. септембра уверавали Матију, да се неће мешати у борбу за Клис, који је убрзо и пао у краљеве руке.[60]

Сукоби у Херцеговини

Док се херцег колебао, у његовој породици је наступио прави расцеп коме се приклонити. Млађи херцегови син Влатко био је на угарској страни, а има индиција да га је херцег овластио да прода Херцеговину угарском краљу за 100.000 дуката и град Загреб.[54] Почетком 1466. године херцег Стефан се, на самрти, определио за Млечане.[53][54][57] Дакле, нису му се исплатили толики преговори са Корвином, коме је чак, узалуд, послао 12.000 дуката, не би ли добио војну помоћ.[61] Овог пута је угарска интервенција изостала, али, када је херцег дозволио и Млечанима да се могу учврстити на Неретви, кренула је једна казнена експедиција предвођена Витовецом и Розгоњијем.[53][54][58] Ова угарска војска освојила је све млетачке градове и тврђаве на Неретви, док се република није ни усуђивала протестовати, јер се Херцеговина вековима налазила у угарској зони интереса.[62] Нашавши се у тешком положају, херцег је био приморан обновити преговоре са Корвином, па му се убрзо и приклонио.[60][58]

Недуго потом, упркос млетачком неповерењу, кренула је нова угарска акција у Херцеговини предвођена Јаном Витовецом и Јаношем Тузом, новим хрватско-далматинским баном. Витовец је ушао у Дубровник, а Туз у Почитељ и долину Неретве. Пошто су се савезници, уместо да организују одрану од Турака, отимали за остатке Херцеговине, Турци су добили слободне руке. Искористивши то што се савезници нису удаљавали од долине Неретве, они су, у међувремену, освајали целу источну Херцеговину.[54] Херцег је, у међувремену, поново обновио преговоре са Млечанима, понудувши им остатке Херцеговине и жаливши им се на Турке, а посебно на свог угарског господара, истовремено преговарајући и са њим.[63]

Почетком марта 1466. године, султан је, због тежих неприлика у Малој Азији, понудио мир херцегу, понудивши му повратак свих изгубљених територија и признавање османске врховне власти.[64] Осим сукоба у Малој Азији султан је имао и многих неприлика и са Скендербегом, који је одржавао везе са Угарском.[65] Можда је зато у лето понудио краљу Матији Босну и Србију, не зна се у ком обиму, под условом да са њим склопи трајан мир. Краљ није хтео ни да прими турско посланство, одбивши султанове дарове.[63]

После смрти херцега Стефана у Новом, 22. маја 1466. године, у Херцеговини је наступила права борба око власти између његових синова Владислава, који је у лето побегао Турцима, и Влатка, који је узео титулу херцега и одржавао везе са Угарима.[60][66][65] Владислав се, да би добио део очевог блага од 70.00 дуката које се тада налазило у Дубровнику, обратио његовом заштитнику краљу Матији, отуђивши тако Влатка од угарског двора.[66][65] Пошто је, интервенцијом краља Матије, добио део очевог блага, Владислав је, напустивши борбу с Турцима и Херцеговину, уопште, а приближивши се Угарима, отишао у Славонију, где му је Матија, пре пролећа 1470. године, дао област око Брезовице и градове Велики и Мали Калник, који су штитили подручје реке Лоње.[67][68][65] Заједно са Владиславом у Угарску је прешао цвет херцеговачког племства.[67] У међувремену, Влатко се приближио Млечанима и био је једно време противник Угара, који су 1471. године, под притиском Турака, напустили Почитељ и повукли се у не само да се приближио Млечанима, него је постао и непријатељ Угара, који су 1471. године напустили Почитељ и повукли у долину Неретве. Нови херцег је чак оптуживао Дубровачку републику због веза са Угарима, што је републици Св. Влаха, донело многих потешкоћа.[68]

Период рата са Бохемијом

Матија као краљ Бохемије

Краљ Матија убрзо је напустио борбу за ослобађање Босне од турске власти, пребацивши ратне операције на север, у Бохемију. Папа Павле II је 23. децембра 1466. године екскомуницирао бохемијског краља Јиржија Подјебрадског као заштитника, такозваних калежњака [ј]. Цар Фридрих био је позван да Подјебрадског збаци са престола, али он, због неких других проблема, то није могао учинити. Почетком 1468. цар је замолио Матију за помоћ, обећавши му да ће се, ако се он одазове, одрећи титуле угарског краља и да ће финансирати његов рат. Пошто га, од смрти супруге нису повезивале родбинске везе са чешким двором, Матија је 31. марта 1468. објавио рат Подјебрадском. Корвин је у овом рату имао успеха, успевши да својој земљи припоји Моравску, Шлезију и Лужицу, а, 3. маја 1469. године, уз њега пристали католички бохемијски великаши изабрали су га за краља Бохемије. Јиржи Подјебрадски умро је 22. марта 1471. године, нашта су калежњаци 27. маја 1471. за бохемијског краља изабрали пољског краљевића Владислава, који је наставио борбу с Матијом.[60]

Турски упади

Док је Матија трошио своје снаге у Бохемији, Турци су повећали своју активност на Балкану.[69][68] Наиме, 17. јануара 1468. умро је Скендербег и Албанија је постала турски плен, тако да је Угарска сада била прва на удару Турцима.[69][65] Турци су од 1468. године постали много активнији и њихови упади у Далмацију и Хрватску постају све чешћи. Пљачкашке чете се неретко задржавају у близини границе већ допиру до задарског и шибеничког краја, па и до саме Крбаве.[68] У пролеће те године босански Турци су провалили из преко Лике и Крбаве провалили све до Сења, одакле су упали у модрушку жупу Франкопана, паливши куће, пустошивши поља и заробљавајући људе и стоку.

У марту 1469. године, Турци су опет упали у Хрватску своје навале на Хрватску.[69] Босански санџак-бег Иса-бег Исаковић продро је почетком маја са 20.000 Турака, праћених од мноштва људи жељних пљачке и харања, преко модрушког краја и Хрватске у Крањску.[69][68] Турци су ту опљачкали многе цркве, попалили бројна села и поубијали мноштво људи, вративши се са 60.000 заробљеника у Босну.[69] Следећих је месеци поново је страдала Хрватска, где су Турци заробили преко 10.000 људи. 29. септембра Турци су по четврти пут провалили у Хрватску и допревши све до Саве, преко које су у Загреб бежали кметови из јужнијих области. Сељаци су у Загребу изазвали панику и велики страх од Турака, помоћу ког је превазиђена једновековна мржња између Каптола и Гридеца, па су Градечани дозволили каноницима и каптолским грађанима, да се склоне у горњи град. Међутим, Турци нису прешли преко Саву, јер је ноћу река набујала услед јаких киша у Крањској. Потом је 3. октобра склопљен уговор између Градеца и Каптола, којим и једни и други заборављају пређашња непријатељства. Каноници Капитола увиђали су да треба утврдити свој део града, зато су одмах замолили краља Матију, који им је одговорио потврдно 17. новембра у Будиму.

Сењска капетанија

Током ових турских провала посебно је био на удару франкопански град Сењ.[69][68] Франкопанима су помагали Млечани, бојећи се, да ће Турци, пошто освоје франкопанске поседе, нападати њихову Истру.[69] Краљ Матија је, напротив, посумњавши, да Млечани желе да се дочепају Сења, послао у Хрватску свог капетана Блажа Мађара са 9.000 коњаника, која је у новембру 1469. године, освојила град.[69][68] Сењ је од тада био краљевски град, са краљевом посадом, којом су заповедали посебни капетани, бранивши град и од Турака и од Млечана.[70][68] Блаж Мађар је потом наметнуо граду годишњи порез у износу од 400 дуката, али га је 5. марта 1471. године укинуо лично краљ, који је том приликом вратио граду све старе повластице.[67]

Нови турски упади

Хрватска је и 1470. године страдала од турских упада, због чега је био смењен неспособни бан Јанош Туз и на његово место је именован Блаж Мађар, који се у повељи 5. децембра 1470. назива баном краљевина Босне, Далмације, Хрватске и Славоније. По краљевом налогу нови бан је затворио старог, због саучешћа у једној завери, али га је касније ослободио. Јанош Туз је остатак живота провео у Медведграду код Загреба.[67]

Још тежа за југозападну Угарску била је 1471. година. Месеца маја Турци су продрли у Далмацију до зидина Сплита, Задра и Шибеника, опљачкавши и дубровачко подручје.[67][68] Почетком априла провалио је Иса-бег у Крањску, харајући све до Љубљане и Крања, зашавши и у Штајерску све до Цеља, том приликом заробивши 30.000 људи.[67] Већ у лето кренула је нова турска офанзива предвођена новим босанским намесником Ајаз-бегом, која је, проваливши преко Хрватске, прегазила Истру и један део Крањске, допревши до Удина и Љубљане. У међувремену, друга турска војска је оперисала у Срему.[68] У августу турске чете зу пљачкале околину Загреба, а у новембру су преко Краса, провалили све до Горице.[67] У септембру 1471. под њихову власт је пао Почитељ на Неретви, самим тим читава област између Неретве и Цетине, изузев самог приморја.[67][71]

Током ових турских упада, Матија је именовао и другог бана Дамјана Хорвата од Литве, али ни он ни Блаж Мађар нису много учинили за одбрану од Турака. Уз то, у Хрватској се водио прави грађански рат међу племством; најмоћнији кнезови Франкопани, поцепани у више међусобно завађених огранака, водили су прави рат против крбавских кнезова Курјаковића. Ови ратови слабели су одбрамбену моћ југозападног Угарског краљевства.[67]

Обнова српске деспотовине

Године 1471. краљ Матија је обновио српску деспотовину, али у Срему, а за првог деспота именовао је Вука Гргуревића.[65][72]

Велика завера (1471)

Године 1471. у Угарској је скована завера, која је имала за циљ да Матију лиши престола и да на њега доведе пољског краља Казимира.[67][65] Завери је приступио Јан Витез, тада острогонски надбискуп, затим бискупи: Јан Чесмички и Освалд Туз, бан Блаж Мађар и већина угарског племства.[67] Међутим, завера је посебно добила на снази кад јој се прикључио Никола Илочки, који је важио као један од најутицајнијих и најбогатијих магната краљевства.[65][68] Матија, који је о тој завери сазнао на ратишту у Бохемији, пожурио да је предупреди, док није добила исувише опасне размере.[67][65] Наиме, он је Илочком понудио босанску круну, за којом је он одавно жудео.[65][68]

У септембру је сазван државни сабор у Будиму, који је примио ту понуду.[67][65][68] Том приликом је Илочки, до тада вечни кнез Теочака и мачвански бан, добио на управу и хрватску и славонску бановину, као и градове вранског приората.[65][68] Задовољивши се том високом чашћу Илочки се издвојио из опозиције и постао је један од стубова Матијине власти.[65] Тада се Матија измирио са већином црквених и световних великодостојника. Дана 18. септембра 1471. године, потврдио је 31 закључак тог сабора, обећавши: да ће сваке године сазивати сабор, титулу жупана делити само племићима, да ће за заповеднике гарнизона постављати само заслужне домаће људе, да ниједном племићу неће одузимати поседе без судске пресуде, да нико неће бити осуђиван без пристанка бискупа и великаша и, на крају, да краљевска војска неће чинити неправде према према црквеним и световиним великодостојницима. Иако се измирио са властелом и црквом, још у век је било бунтовника, који су сурово прогањани током неколико наредних година. Кад је Казимир, у октобру 1471. године, провалио у северну Угарску, за његову акцију је већ било касно и његове трупе су лако потиснуте и поражене.[67]

Краљ Никола Илочки

Никола Илочки је добио више титулу него власт. Босански краљ је новим областима управљао из Илока, а једина босанска област која је била под његовом директном влашћу био је Теочак са зворничким крајем, док су у Јајцу и даље управљали банови, које је именовао Матија Корвин.[65][68] Задовољивши његову таштину, Матија се још готово у потпуности ослободио његовог утицаја, упутивши га на једно од најизложенијих места. Пред Николом је био врло тежак задатак, који се тицао организовања борбе против Турака одбране од њих у југозападној Угарској. Самим његовим именовањем настављена је традиција уједињавања читаве југозападне Угарске под једним баном, која је почела од Имреа Запоље.[68] Обнављањем Српске деспотовине и Босанске краљевине, Матија, који је био заузет на северу, је хтео да одбрану јужних граница препусти углавном становницима тих области, Србима и Хрватима.[72]

Од првог дана од свог именовања, Илочки је морао да се бори са сталним турским упадима. У мају 1472. Турци су опет провалили преко Хрватске у Крањску и Штајерску, похаравши околину Птуја и Марибора, а при повратку и поседе кнезова Франкопана. У септембру 12.000 Турака је преко Хрватске и Крањске упало чак у Фурланију. Престрављени Млечани су узалуд покушавали да измире Франкопане, Курјаковиће и Зринске и да утичу на њих да склопе савез против Турака. Два месеца касније Турци су опет упали у Хрватску, одакле су продрли до Истре и Горице.[67]

У међувремену, Никола Илочки је почео да показује већу активност. 14. октобра 1472. он је у једној својој повељи, издатој Дубровачкој републици, наводио да му је главна брига одбрана вере католичке и католичкога народа, због које је и примио нове дужности, а не због тога што је био жељан високих положаја.[73] Због оваквог навода, нови краљ је у Босни наишао на подељен пријем и на неповерење дела становништва, вероватно се стога није ни мешао у њену политику, тим пре што му ни краљ Матија, због рата са Чесима и Пољацима, није могао дати стварне помоћи. Илочки је покушавао да преко свога повереника, Петра Зрињског, придобије Млечане за заједнички рад, али су његове понуде примљене са много уздржавања.[72]

Брак и породица

Већ 7. августа 1451. у склопу споразума између Краљевине Угарске и Деспотовине Србије, Матија је верен са Јелисаветом Цељском, кћерком цељског грофа Улриха II и унуком српског деспота Ђурђа Бранковића.[3] Међутим, због супарништва две породице, брак је склопљен тек 1455. године, али Јелисавета је убрзо умрла. Матија се други пут оженио Катарином Подјебрадском, кћерком Јуржија Подјебрадског, 1458. године. Ни Катарина није поживлела, умрла је неколико дана пре Матијиног повратка се прве експедиције у Босни, 13. фебруара 1464. године.[46]

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Срб
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Војк Хуњади, кнез
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Јанош Хуњади
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Ержебет Моржинај
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Матија Корвин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Роланд Силађи
 
 
 
 
 
 
 
12. Миклош Силађи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Ладислав Силађи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Ержебет Силађи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Катарина Бељени
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Напомене

  1. ^ Јан Витовец (у изворима и „пан Јан бан”) је од 1453. био подбан Славоније и жупан Крижеваца. Једно време најамнички генерал Цељских, а од пролећа 1457. године бан Славоније.
  2. ^ Један извештај угарских савременика тај град се назива најважнијом позицијом (итал. passo fortissimo) на Дунаву.
  3. ^ Ширија у околини Арада, у данашњој Румунији.
  4. ^ Средњовековни град, који се налазио у близини Велике Кладуше.
  5. ^ После његове смрти почеле су се ширити гласине да је погинуо под Ориховицом код извора Уне у сукобу са хрватским баном, али историјски извори не помињу тај исход.
  6. ^ Стара мера за течност.
  7. ^ Дукати.
  8. ^ Матија Шабанчић био је син Томашевог брата Радивоја. Шабанчић је приликом турског освајања Босне, као заробљеник, одведен у Цариград.
  9. ^ Вук Гргуревић Бранковић био је син Гргура Бранковића, ослепљеног сина деспота Ђурђа Бранковића. У народним песмама познат је као Змај Огњени Вук
  10. ^ Освлад Туз је обављао овај положај, премда није био свештеник, већ само веспремски клерик.
  11. ^ Припадник умереног дела хуситског покрета.

Референце

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ Унгер & Саболч 1968, стр. 44.
  2. ^ а б в г д ђ Хорват 1924, стр. 280.
  3. ^ а б Ћоровић 1933, стр. 256.
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Ћоровић 1989, стр. 331.
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Хорват 1924, стр. 285.
  6. ^ Хорват 1924, стр. 279.
  7. ^ а б Хорват 1924, стр. 285-286.
  8. ^ а б в Ћоровић 1933, стр. 260.
  9. ^ Ћоровић 1989, стр. 327.
  10. ^ Ћоровић 1989, стр. 330.
  11. ^ Ћоровић 1933, стр. 262.
  12. ^ а б в г д ђ Ћоровић 1933, стр. 264.
  13. ^ а б Хорват 1924, стр. 284-285.
  14. ^ а б Хорват 1924, стр. 284.
  15. ^ Унгер & Саболч 1968, стр. 44-45.
  16. ^ а б в г д ђ е ж з Унгер & Саболч 1968, стр. 45.
  17. ^ а б в г д Хорват 1924, стр. 286.
  18. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Хорват 1924, стр. 287.
  19. ^ а б в г д ђ е Ћоровић 1933, стр. 265.
  20. ^ а б в г д ђ Ћоровић 1989, стр. 332.
  21. ^ Хорват 1924, стр. 287-288.
  22. ^ а б в г д ђ е ж з и Хорват 1924, стр. 288.
  23. ^ Ћоровић 1933, стр. 265-266.
  24. ^ а б в г д ђ Ћоровић 1933, стр. 266.
  25. ^ Ћоровић 1989, стр. 331-332.
  26. ^ а б Ћоровић 1989, стр. 333.
  27. ^ Ћоровић 1933, стр. 267.
  28. ^ а б в г Ћоровић 1989, стр. 335.
  29. ^ Ћоровић 1933, стр. 269.
  30. ^ а б в г д ђ е ж Ћоровић 1933, стр. 268.
  31. ^ Ћоровић 1989, стр. 335-336.
  32. ^ а б в г д Ћоровић 1989, стр. 336.
  33. ^ а б в г д ђ Ћоровић 1933, стр. 270.
  34. ^ а б в г д ђ е ж з и Ћоровић 1989, стр. 337.
  35. ^ а б в г д ђ е ж Ћоровић 1933, стр. 271.
  36. ^ а б в г д Хорват 1924, стр. 289.
  37. ^ а б Ћоровић 1989, стр. 338.
  38. ^ а б в г Ћоровић 1933, стр. 272.
  39. ^ Ћоровић 1989, стр. 338-340.
  40. ^ Ћоровић 1933, стр. 271-272.
  41. ^ а б в г д ђ е ж Ћоровић 1989, стр. 341.
  42. ^ Ћоровић 1989, стр. 340-341.
  43. ^ Ћоровић 1933, стр. 272-273.
  44. ^ а б в г д ђ Ћоровић 1933, стр. 273.
  45. ^ Хорват 1924, стр. 289-290.
  46. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Хорват 1924, стр. 290.
  47. ^ а б в г д ђ е ж з Ћоровић 1989, стр. 342.
  48. ^ Ћоровић 1933, стр. 273-274.
  49. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х Ћоровић 1933, стр. 274.
  50. ^ Ћоровић 1989, стр. 342-343.
  51. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Ћоровић 1989, стр. 343.
  52. ^ а б Хорват 1924, стр. 290-291.
  53. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Хорват 1924, стр. 291.
  54. ^ а б в г д ђ е ж Ћоровић 1933, стр. 275.
  55. ^ Унгер & Саболч 1968, стр. 45-46.
  56. ^ Унгер & Саболч 1968, стр. 46.
  57. ^ а б в г д ђ е ж Ћоровић 1989, стр. 344.
  58. ^ а б в г д Ћоровић 1989, стр. 345.
  59. ^ Ћоровић 1933, стр. 274-275.
  60. ^ а б в г Хорват 1924, стр. 292.
  61. ^ Ћоровић 1989, стр. 344-345.
  62. ^ Хорват 1924, стр. 291-292.
  63. ^ а б Ћоровић 1933, стр. 276.
  64. ^ Ћоровић 1933, стр. 275-6.
  65. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Ћоровић 1989, стр. 346.
  66. ^ а б Ћоровић 1933, стр. 276-277.
  67. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Хорват 1924, стр. 294.
  68. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Ћоровић 1933, стр. 277.
  69. ^ а б в г д ђ е ж Хорват 1924, стр. 293.
  70. ^ Хорват 1924, стр. 293-294.
  71. ^ Ћоровић 1989, стр. 347.
  72. ^ а б в Ћоровић 1933, стр. 278.
  73. ^ Ћоровић 1933, стр. 277-278.

Литература

Спољашње везе

Матија Корвин на Викимедијиној остави.


Краљ Угарске
(1458 — 1490)


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Матија_Корвин&oldid=19159784”