Вук Бранковић (деспот)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
За чланак о његовом претку, погледајте чланак Вук Бранковић.
Вук Бранковић
Змај Вук Бранковић, деспот српски.jpg
Вук Гргуревић Бранковић
Датум рођења 1440.
Датум смрти 16. април 1485.(1485-04-16) (46/47 год.)
Династија Бранковићи
Отац Гргур Бранковић
Претходник Стефан Томашевић
Наследник Ђорђе Бранковић

Вук Бранковић (Вук Гргуревић, у народним песмама знан као Змај Огњени Вук или Јајчанин Вук), српски деспот (147116. април 1485), син је слепог Гргура Бранковића, сина деспота Ђурђа. У младости је био са Турцима, који су помагали његовом оцу да добије деспотство Србије после смрти деспота Ђурђа (1456).

Када је 1465. године у Београд стигло једно турско посланство да понуди мир, био је међу њима и Вук. Тада он улази у историју, као актер догађаја.[1] Ту је он прешао у службу мађарског краља Матије и постао заповедник српских чета у Срему и околини. Веома храбар и пожртвован, Вук је стекао велики углед, који најбоље показује његово, у народу познато име, Змај Огњени Вук. Јунак је многих народних песама, бугарштица и десетерачких. Надимак је добио или по Витешком реду тог имена или по специјалном оружју које је "бљувало ватру" попут аждаје, али од гвожђа.

Ратовао је са Мађарима против Чеха, Пољака и Аустријанаца, а нарочито против Турака. Добио је због војничких заслуга од краља Матије 1469. године град Белу Стену и дистрикт Тотушевину у Славонији. Именован је за деспота Србије 1471. године и добио је велике поседе на подручју данашње Војводине, који су некад били својина деспота Ђурђа: Купиник (Купиново), Сланкамен, Беркасово, Бечкерек (Зрењанин), Бијелу Стијену и друге.

По легенди, основао је фрушкогорски манастир Гргетег и цркву Св. Николе у Сланкамену. У црквици тој је у зиду високо клин био укуцан, о који је он долазећи на службу, "свој клобук вешао".[2]

Вук је био ожењен Барбаром Франкопан. Као деспот, Вук се посебно прославио 1476. године, проваливши у Сребреницу и борећи се испод Шапца и Смедерева.

Године 1479. заповеда српском коњицом у Боју код Кењермеза. Храбрим нападом на турски центар мађарска и српска коњица су разбиле турску војску и натерале је на повлачење. Ова битка сузбила је турске нападе на Мађарску за неколико наредних година.

Нарочито је чувен његов смео поход 1480. године на Сарајево. Ратовао је са успехом против Турака по Србији и 1481. године довео одатле, из околине Крушевца, око 50.000 људи, који су насељени око Темишвара. У сталној борби с Турцима, након борбе на реци Уни, деспот је умро 16. априла 1485. године.

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Бранко Младеновић
 
 
 
 
 
 
 
8. Вук Бранковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Ђурађ Бранковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Лазар Хребељановић
 
 
 
 
 
 
 
9. Мара Лазаревић Бранковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Милица Хребељановић
 
 
 
 
 
 
 
2. Гргур Бранковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Матија Кантакузин
 
 
 
 
 
 
 
10. Димитрије I Кантакузин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Ирина Палеолог Кантакузин
 
 
 
 
 
 
 
5. Јерина Бранковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Јован Урош
 
 
 
 
 
 
 
11. Јелена
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Вук Бранковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди]

  1. ^ "Политика", Београд 6. јануар 1939. године
  2. ^ "Политика", Београд 1939. године

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]