Обични гавран

Из Википедије, слободне енциклопедије
Обични гавран
Common raven by David Hofmann.jpg
Обични гавран
Таксономија
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Aves
Ред: Passeriformes
Породица: Corvidae
Род: Corvus
Биномијална номенклатура
Corvus corax
Linnaeus, 1758
Подврсте
  • C. c. corax
  • C. c. varius
  • C. c. subcorax (laurencei)
  • C. c. tingitanus
  • C. c. tibetanus
  • C. c. kamtschaticus
  • C. c. principalis
  • C. c. sinuatus
Corvus corax map.jpg
Ареал обичног гаврана
јаја обичног гаврана

Обични гавран (лат. Corvus corax) је крупна црна птица из породица врана (Corvidae). Распрострањен је широм Северне хемисфере, на четири континента. Гавран је сваштоједна, прилагодљива и успешна птица. То је изузетно интелигентна животиња, која је коегзистирала са људима хиљадама година и постала предмет бројних митова, народних предања и књижевних дела.

Опис[уреди]

Обични гавран је једнобојно црна птица, чије перје, нарочито на крилима, има метални одсјај. Дугачак је и до 64 цм, а тежак 1–1,5 кг. Распон крила му износи до 1,20 м. Има упадљив, клинасти облик репа. Кљун му је снажан и благо повијен ка доле.

Распрострањење и станиште[уреди]

Обични гавран има највеће распрострањење од свих врста из свог рода.[1] Живи у Европи, Азији, Северној Америци и на северу Африке. Појављује се у разним климатским областима, од Арктика, до Сахаре. Среће се и до 6.350 м надморске висине, на Монт Евересту.[1] Гавран највише воли шумска станишта, са отвореним подручјима у близини или приобална подручја.

Подврсте[уреди]

  • C. c. corax насељава Европу и Азију до Бајкалског језера, а на југу до Кавказа и северног Ирана. Има краћи кљун од осталих подврста и повијен.
  • C. c. varius насељава Исланд и Фарска острва. Има мањи одсјај од претходне подврсте, а доњи део вратног перја му је беличаст. Са Фарских острва је изумро шарени гавран, који је био варијација ове подврсте.
  • C. c. subcorax насељава подручје од Грчке до северозападне Индије, централне Азије и западне Кине. Већи је од европске подврсте, али има краће перје на грлу. Врат и груди му имају смеђи тон. Основа вратног перја му је понекад потпуно бела.
  • C. c. tingitanus насељава север Африке и Канарска острва. То је најмања подврста са најкраћим перјем на грлу.
  • C. c. tibetanus насељава Хималаје. То је највећа и најсјајнија подврста са најдужим перјем на грлу. Основа вратног перја му је сива.
  • C. c. kamtschaticus насељава североисточну Азију. Има већи кљун од европске подврсте.
  • C. c. principalis насељава Северну Америку и Гренланд. Има највећи кљун, веома сјајно перје, које је на грлу веома дугачко.
  • C. c. sinuatus насељава југ САД-а и Средњу Америку. Мањи је од претходне подврсте са мањим и ужим кљуном.

Мотив обичног гаврана у култури[уреди]

Монотеистичке религије[уреди]

Гаврани доносе храну Илији. Икона у храму пророка Илије у Јарослављу.

У Курану (Сура 5:27-31), Алах шаље гаврана да копањем канџама по земљи научи Каина да закопа мртвог Авеља у земљу.

У Талмуду (Санхедрин, 108б), гавран је међу врстама које су се париле на Нојевој Арци и због тога је кажњен. Исламска верзија приче о Ноју указује на то, да се гавран није вратио на Арку и да је због тога проклет, те му се боја перја променила у црну[2].

У Библији има неколико помињања гаврана. У Књизи о Јову (39:3) Божији глас из вихора пита Јова ко готови храну гаврану, на шта се одговор даје у Псалму 146. У истом тону, Исус у Новом завету (Јеванђеље по Луци, 12:24) даје пример гаврана који не сеју и не жању, а Бог их храни. У Првој књизи о царевима (17:4-6), гавранови по наређењу Бога доносе хлеб и месо пророку Илији сваког дана, ујутру и увече.

Верна приврженост пустињацима попут пророка Илије, Светог опата Антуна и Светог Павла Тивејског, особина је која се у хришћанству везује за гаврана[3][4]. Тако је, према казивању, тело Викентија Сарагоског после смрти чувао гавран, не хранећи се њиме, а терајући од тела чак и насрнулог вука.[5] Пренос моштију Викентија Сарагоског у Лисабон је инспирација за грб града Лисабона.

Митраизам[уреди]

Тауроктонија. Гавран је приказан изнад Митре.

У митраизму, гавран је симбол гласника, али и првог ступња митријске иницијације. Присутан је на основним иконама убијања бика (тауроктонија), али и на специфичним делима, попут жртвеника из Паноније. На уметничким делима, људски ликови са маском гаврана означавају управо верника првог ступња (пример је рељеф из Коњица). Сматра се на основу ове симболике да су жене биле искључене из митријских мистерија, јер је у Старом веку гавран схватан као посве мушка животиња, непријатељски настројена ка женама.[6] Такође, иницијациона схема у митраизму се поистовећује с планетарним сферама, те тако ступањ Гаврана одговара планети Меркур[7].

Словенска веровања[уреди]

Гавран у словенским веровањима спада у птице злослутнице. Будући лешинаром и црне боје, гавран се сматра предзнаком и симболом смрти и несреће. Но иако је гавран опште прихваћено сматра за предзнак смрти, његово грактање са смрћу повезује само 23,7 % јужнословенских испитаника. Чешће од гаврана, смрт се повезује са завијањем пса или хуком сове[8]. Други извори бележе само веровања, без анализе раширености[9][10][11] Када се црна боја гаврана удружи с искуственом чињеницом о интелигенцији гаврана, пружа се основ за развој и неких сложенијих митолошких представа[12].

Улога гаврана као весника смрти и несреће у српској епској поезији се види преко честе формуле Полећела/долећела два врана гаврана[13]. Гавран се понекад истиче и као доносилац добрих вести, рецимо у једној песми забележеној код Вука Караџића доноси момку вести о свадби[14]. У неким местима у Србији гавран се сматра птицом пророчицом која доноси вести о боју и брани од града, те постоји и народна забрана убијања гаврана[13].

Често се гавранови користе у клетвама, са жељом да проклињаном птице кљују и разнесу тело. Примери клетава су „Чавће и гаврање те по сливе разнели!“, „Гаврање те разнели!“ [15]

У Средњем веку мушкој деци је давано заштитно лично име Гавран. Са овим се именом срећемо у средњовековним изворима, а у српским народним песмама спомиње се и чувени Гавран харамбаша хајдучки[16].

Германска митологија[уреди]

У нордијској митологији, два гаврана (Хугин и Мунин) лете светом и преносе Одину информације о свему што су видели. Один им је чак дао способност говора. Због овога, Один се у Млађој Еди назива гавран-богом. Повезаност гаврана са Одином и смрћу уочава се и у скалдској поеми Храфнсмаул, у којој неименована Валкира дискутује с гавраном о животу и ратничким врлинама Харалда Лепокосог.

И у другим делима гавранови поседују знање о свету, невезано за симболизам борби или смрти. У Ланднаумабоуку, гаврани су водичи броду на путу од Фарских острва до Исланда.

Бројни скандинавски владари су током Средњег века дизали заставу гаврана, између осталих Харалд Сурови и Кнут Велики, а Викинзи су пловили и освајали под њом. У Саги о Оркнијцима, заставу гаврана су у биткама носили војници Сигурда Снажног, а сама застава је узрочник страдања својих носилаца.

Келтска митологија[уреди]

И у келтској митологији постоји симбол гаврана. У велшкој митологији гаврани се повезују са богом Браном Благословеним. Ирска богиња Мориган се појављује на рамену хероја Кухулина по његовој смрти[17]. Тек тада су његови противници поверовали да је мртав.

Остале митологије[уреди]

Тотем гаврана који спашава децу током поплаве. Енкориџ, Аљаска.

У неким народима Северне Америке (Тлингит, Тсимшиан) и источне Азије (Кереци, Корјаци), гавран се појављује као божанство[18][19]. Само полуострво Камчатка је по митологији створило божанство, гавран Кутх[20]. Постоје и друга имена за божанство гаврана, попут назива Куки који користе Кереци у народним причама[21]. Корјачка митологија је усредсређена на шамана Квикила (Велики Гавран), који је био први човек и заштитник Корјака[19].

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Madge, Steve (1999) [1994]. Crows and jays : a guide to the crows, jays and magpies of the world. Helm Identification Guides. London: Christopher Helm. ISBN 978-0-7136-3999-5. 
  2. Phillott, D.C. (1907). Note on the Common Raven - Corvus corax. Journal of the Asiatic Society of Bengal, 3: 115–117.
  3. Chevalier, J., Gheerbrant, A. (1987.) Rječnik simbola. Nakladni zavod Matice Hrvatske. Zagreb.
  4. Vučevac Bajt, V., Gregurić Gračner, G. (2001). Životinje kao heraldički elementi u grbovima plemstva u Slavoniji od 1700.-1918. godine. Povijesni prilozi, 20(21): 161-170
  5. Архимандрит Јустин Поповић. 1977. Житија светих 12. 11. новембар, Страдање светог мученика ђакона Викентија.
  6. Selem, P. (2008). Mitraizam - religija jedinstva. U: P. Selem. Lica bogova. Matica hrvatska: Zagreb. pp 393-422.
  7. Selem, P. (1986). Mitraizam Dalmacije i Panonije u svjetlu novih istraživanja. Historijski zbornik, 39(1):173-204.
  8. Ђаковић, Б. (1991). Предзнаци смрти. Гласник Етнографског музеја у Београду, 54-55: 203-210.
  9. Ivanišević, F. (1987). Poljica. Narodni život i običaji. JAZU: Split.
  10. Филиповић, М. (1939). Обичаји и веровања у Скопској котлини. СЕЗб, књ. LIV, стр. 500-501. Београд.
  11. Шневајс, Е. (1928). Главни елементи самртних обичаја код Срба и Хрвата. Гласник скопског научног друштва, књ. V. Скопје.
  12. Лома, Александар. (2003). ’Два врана гаврана’ Corvus corax у словенској епици – компаративни поглед. Кодови словенских култура, 8: 109–132.
  13. 13,0 13,1 Аксић, Н. (2015). Птице злослутнице у словенским веровањима. Гласник Етнографског музеја у Београду, 63 (1): 193-211.
  14. Карановић, З. (2011). Гавран и соко као свадбени медијатори у три сватовске песме (или заборављена прича о иницијацији). Птице: књижевност, култура. Лицеум, 14: 125–140.
  15. Ђаповић, Л. (2009). Смрт и оностраност у клетвама. Посебна издања, Књига 66. Београд: Етнографски институт САНУ. стр. 69.
  16. Вукановић, Т. (1940). Лична имена код Срба. Гласник Етнографског музеја у Београду, 15: 56-74.
  17. Jones, M. "The Death of Cu Chulainn". Academy for Ancient Texts.
  18. Bogoras, W. (1902). "The Folklore of Northeastern Asia, as Compared with That of Northwestern America". American Anthropologist. 4 (4): 577–683.
  19. 19,0 19,1 Chaussonnet, Valerie (1995) Native Cultures of Alaska and Siberia. Arctic Studies Center. Washington, D.C.pp 28/29
  20. Worth, D.D. (1961). Kamchadal Texts Collected by W. Jochelson, 's-Gravenhage, Mouton.
  21. Прича Лиса Чачучанавут и гавран Куки (руски)

Спољашње везе[уреди]