Призренски санџак
| Призренски санџак Prizren Sancağı | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 1455.—1912. | |||||||||
.svg) Призренски санџак око 1900. године (означен најтамнијом зеленом нијансом) | |||||||||
| Главни град | Призрен | ||||||||
| Регија | Југоисточна Европа | ||||||||
| Земља |  Османско царство | ||||||||
| Догађаји | |||||||||
| Статус | Бивша покрајина | ||||||||
| Владавина | |||||||||
| • Облик | Беговат | ||||||||
| Историја | |||||||||
• Успостављено | 1455. | ||||||||
• Укинуто | 1912. | ||||||||
| |||||||||
.jpg)
Призренски санџак (тур. Prizren Sancağı, алб. Sanxhaku i Prizrenit) је био санџак (управна јединица) Османског царства на подручју јужне Метохије и околних области. Постојао је у раздобљу од 1455. до 1912. године, са средиштем у граду Призрену. Био је у саставу Румелијског пашалука све до друге половине 19. века када је припадао прво Скадарском, потом Призренском и на крају Косовском вилајету.[1][2][3][4]
Историја
[уреди | уреди извор]Током 1455. године, јужни делови Српске деспотовине потпали су под османску власт, након чега је дошло до поделе дотадашњег Вуковог вилајета (првобитна оманска административна јединица) на два санџака: Вучитрнски (за област Косова) и Призренски (за област Метохије). У саставу Призренског санџака тада је била и Пећка нахија, која је обухватала северни део Метохије (стара област Хвосно), али то подручје је након османског освајања Скадра (1479) прикључено новоствореном Скадарском санџаку, чиме је подручје Призренског санџака сведено првенствено на јужни део Метохије.[5]
У време успостављања турске власти, знатну већину становништва на подручју Призренског санџака чинили су православни Срби, док су мањи део чинили етнички Власи и Арбанаси. Средином 16. века, заслугом српског патријарха Макарија I, извршена је обнова Српске патријаршије (1557) у чијем се саставу налазила и православна Призренска епархија.[6] Према турском пописном дефтеру из 1571. године, на подручју овог санџака постојало је пет нахија: Призрен, Хоча, Жежна, Трговиште и Бихор.[7]
Током Бечког рата (1683-1699) целокупно подручје Метохије било је захваћено ратним вихором. На вест о приближавању хабзбуршке војске, православни Срби са тог подручја одметнули су се од турске власти и пристали уз хабзбуршку војску. Српски патријарх Арсеније III је 1689. године дошао у тек ослобођени Призрен ради саветовања са аустријским војсковођама и устаничким првацима. Иако је хришћанска војска тада заузела велики део Призренског санџака, турска војска је током 1690. године успела да поврати власт у тој области.[8][9]
Тада је дошло до велике одмазде над хришћанским становништвом, чиме је изазвана Велика сеоба Срба, током које је знатан део српског становништва напустио подручје Призренског санџака. Слично се поновило за време Аустријско-турског рата (1737-1739), када су многи метохијски Срби избегли зајено са српским патријархом Арсенијем IV. Истовремено са одливом српског становништва, на подрућју Призренског санџака се одвијао стални прилив Албанаца чиме је дошло до великих промена у етничкој структури те области.
Од оснивања 1455. године па све до друге половине 19. века, Призренски санџак је био у саставу Румелијског пашалука. Након разних управних промена, овај санџак је 1867. године заједно са Дебарским санџаком и Скадарским санџаком укључен у састав новоствореног Скадарског вилајета. Недуго потом, створен је посебан Призренски вилајет (1871), који је поред самог Призренског санџака обухватао и санџаке: Дебарски, Скопски и Нишки.[10][11]
Све ове области су 1877. године прикључене новоствореном Косовском вилајету.[12] Упркос знатним променама које су спроведене током 1878. године, Призренски санџак је остао у саставу Косовског вилајета. За разлику од северозападних области Косовског вилајета у којима је постојало значајно аустроугарско војно присуство, подручје Призренског санџака налатило се под потпуном турском влашћу.[13][12]
Током Првог балканског рата (1912-1913), целокупно подручје Призренског санџака ослободиле су војске Србије и Црне Горе. Према међусобном споразуму, Призрен је тада припао Црној Гори, мањи део дотадашњег Призренског санџака је припао Црној Гори, док је део прикључен новоствореној Албанији. Гранична линија између Србије и Црне Горе на подручју Метохије коначно је одређена међудржавним споразумом о разграничењу, који је склопљен 12. новембра 1913. године.[14][15]
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Српски патријарх Макарије I, обновитељ Српске патријаршије -
Српска патријаршија у 16. и 17. веку -
Српски патријарх Арсеније III, предводник Велике сеобе Срба
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Zirojević 1968, стр. 103-120.
- ^ Зиројевић 1972, стр. 263-275.
- ^ Катић 2010.
- ^ Yücel 2010, стр. 114–146.
- ^ Катић 2020.
- ^ Зиројевић 1990, стр. 133-141.
- ^ Катић 2010, стр. 8.
- ^ Станојевић 1976.
- ^ Веселиновић 1993, стр. 491-574.
- ^ Kaleši & Kornrumpf 1967, стр. 71-124.
- ^ Yücel 2010, стр. 126.
- ^ а б Јагодић 2009.
- ^ Стојанчевић 1994.
- ^ Јагодић 2010, стр. 31.
- ^ Јагодић 2013.
Литература
[уреди | уреди извор]- Ağanoğlu, Yıldırım (2000). Salnâme-i Vilâyet-i Kosova: Yedinci defa olarak vilâyet matbaasında tab olunmuştur: 1896 (hicri 1314) Kosova vilâyet-i salnâmesi (Üsküp, Priştine, Prizren, İpek, Yenipazar, Taşlıca). İstanbul: Rumeli Türkleri Kültür ve Dayanışma Derneği.
- Амедоски, Драгана (2014). „Соколари Санџака Крушевац, Вучитрн, Призрен и Скадар 1673.” (PDF). Војноисториjски гласник. 64 (2): 237—250.
- Веселиновић, Рајко (1993). „Срби у Великом рату 1683-1699”. Историја српског народа. 3 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 491—574.
- Zirojević, Olga (1968). „Vučitrnski i Prizrenski sandžak u svetlosti turskog popisa 1530/31. godine”. Gjurmime albanologjike: Albanološka istraživanja. 7 (2): 103—120.
- Зиројевић, Олга (1972). „Вучитрнски и Призренски санџак у време владавине Сулејмана Величанственог”. Историјски часопис. 19: 263—275.
- Зиројевић, Олга (1974). Турско војно уређење у Србији (1459-1683). Београд: Историјски институт.
- Зиројевић, Олга (1990). „Цркве и манастири у Призренском санџаку”. Косовско-метохијски зборник. 1: 133—141.
- Zirojević, Olga (1995). Srbija pod turskom vlašću (1450-1804) (1. изд.). Novi Pazar: Damad.
- Јагодић, Милош (2009). Српско-албански односи у Косовском вилајету (1878-1912). Београд: Завод за уџбенике.
- Јагодић, Милош (2010). Уређење ослобођених области Србије 1912—1914: Правни оквир. Београд: Историјски институт.
- Јагодић, Милош (2013). Нови крајеви Србије (1912-1915). Београд: Филозофски факултет.
- Kaleši, Hasan; Kornrumpf, Hans-Jürgen (1967). „Prizrenski vilajet prema salnamama Prizrenskog vilajeta za 1873. i 1874. godinu”. Përparimi: revistë kulturore. 13: 71—124.
- Катић, Татјана (2006). „Трговиште у османским пописима Призренског санџака из 1530, с. 1550. и 1571. године” (PDF). Мешовита грађа (Miscellanea). 27: 163—174.
- Катић, Татјана (2010). Опширни попис Призренског санџака из 1571. године (PDF). Београд: Историјски институт.
- Катић, Татјана (2020). Војнучки дефтер из 1455. године за санџаке Крушевац, Вучитрн, Призрен и вилајете Звечан, Јелеч, Рас, Сенице и Ходидед (PDF). Београд: Историјски институт.
- Микић, Ђорђе (1983). „Политичка, културна и привредна стремљења”. Историја српског народа. 6 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 291—315.
- Микић, Ђорђе (1983). „Између балканских суседа и великих сила”. Историја српског народа. 6 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 316—329.
- Микић, Ђорђе (1983). „Под младотурцима”. Историја српског народа. 6 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 330—348.
- Ракочевић, Новица (1983). „Политичке и друштвене прилике”. Историја српског народа. 6 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 263—290.
- Самарџић, Радован (1993). „Српски народ под турском влашћу”. Историја српског народа. 3 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 5—114.
- Станојевић, Глигор (1976). Србија у време Бечког рата 1683-1699. Београд: Нолит.
- Стојанчевић, Владимир (1971). Јужнословенски народи у Османском царству од Једренског мира 1829. до Париског конгреса 1856. године. Београд: Издавачко-штампарско предузеће ПТТ.* Стојанчевић, Владимир (1981). „Српски народ под турском влашћу у првој половини XIX века”. Историја српског народа. 5 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 213—248.
- Стојанчевић, Владимир (1994). Косово и Метохија у српско-арбанашким односима у XIX веку (1804-1878). Београд: Српска академија наука и уметности.
- Шабановић, Хазим (1952). „Управна подјела југословенских земаља под турском владавином до Карловачког мира 1699 године”. Годишњак Историског друштва Босне и Херцеговине. 4: 171—204.
- Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine.
- Yücel, Yigit (2010). „Prizren Sancağı’nın Idarî Yapısı (1864–1912)”. History Studies. 2 (1): 114—146.