Сава Бараћ
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Сава (Бараћ) | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 1. октобар 1831. |
Место рођења | Гњеждане код Новог Пазара, Отоманско царство |
Датум смрти | 17. мај 1913.81 год.) ( |
Место смрти | Чачак, Краљевина Србија |
Сава Дечанац (световно име: Ђорђе Бараћ; Гњеждане код Новог Пазара, 19. септембар / 1. октобар 1831. — Чачак, 4/17. мај 1913) био је епископ Српске православне цркве.
Биографија
[уреди | уреди извор]Сава (световно Ђорђе Бараћ) рођен је 1. октобра 1831. године у селу Гњеждане код Новог Пазара, од родитеља Марте и Димитрија. Основно образовање добио је у манастиру Дечанима, где је и замонашен на Божић 1854. године.
Рукоположен је од митрополита рашко-призренског Мелентија у чин ђакона 2. марта 1855. године у Дежеву, а у чин јеромонаха 5. марта исте године у Храму Светих апостола Петра и Павла на утоки Дежеве у Рашку. По рукоположењу постао је духовник дечанског метоха у Пироту, одакле га је пут 1861. одвео у Београдску богословију.
За време школовања у Београду борио се на препрекама града када су га Турци јуна 1862. године бомбардовали са Калемегдана. Када је завршио богословију, постао је учитељ у Пећи. Жељан науке, с благословом митрополита српског Михаила, уписао се у Кијевску духовну академију, коју је завршио са степеном кандидата богословља 1871. године. По повратку из Русије постављен је у августу исте године за првог наставника и ректора Богословије у Призрену.[1] Са овога положаја отишао је 1. јануара 1873. године, када је због турских зулума морао напустити Призрен. За време ратова 1876/1878. године био је командант дежевско-ибарских устаника, а када је дошло до рата са Бугарском, командант другог добровољачког одреда.
Када је наступило примирје, архимандрит Сава учествује у раду Берлинског конгреса 1878. године. По повратку Сава је на дужности администратора Епархије врањске, члана ужичке, а потом нишке конзисторије.
После одступања митрополита Михаила, био му је понуђен и епископски чин. За епископа жичког посвећен је 3. јула 1889. године. Као епархијски епископ оставио је одличне извештаје о својим канонским посетама и у истима дао драгоцене податке о манастирима и парохијским храмовима. У епископу Сави Српска црква је имала сјајног црквено-народног радника који је активно учествовао у свему ономе што је било на корист тада поробљеном српском народу на Косову, а потом и у ослобођеним крајевима. Епископ Сава се истакао и као писац, нарочито архипастирских посланица.[2],[3] Сарађивао је и са листом "Црквени гласник", Лесковац 1897. године.[4]
Умро је 17. маја 1913. године у Чачку, а привремено сахрањен у манастиру Жичи. По својој изричитој жељи пренет је у Манастир Дечане на Видовдан 1936. године.[5]
Дело
[уреди | уреди извор]- Владалац и народ, Београд 1897. године.[6]
- Манастири у Краљевини Србији, Београд 1899. године.[7]
- Помозимо Високим Дечанима, Београд 1902. године.[8]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ "Просветни гласник", Београд 1897. године
- ^ "Просветни гласник", Београд 1893. године
- ^ "Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1893. године
- ^ "Стражилово", Нови Сад 1897. године
- ^ Политика, 6. јул 1936, стр 6.[мртва веза] digitalna.nb.rs (приступ. 6 7. 2019)
- ^ "Дело", Београд 1898. године
- ^ "Просветни гласник", Београд 1899. године
- ^ "Источник", Сарајево 1903. године
Извори
[уреди | уреди извор]- Сава Вуковић: Српски јерарси Архивирано на сајту Wayback Machine (2. децембар 2013)
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Збирка књига Саве Дечанца (Дигитална НБС)
- Књига епископа Саве Дечанца: Владалац и народ Архивирано на сајту Wayback Machine (30. јул 2018), приступљено 30. јула 2018.
- „Политика”, 5. јул 1936
- Рођени 1831.
- Умрли 1913.
- Лепосавићани
- Епископи жички
- Срби на Духовној академији у Кијеву
- Учесници српско-турских ратова (1876—1878)
- Личности Српско-бугарског рата
- Стара Србија
- Историја Срба у новом веку
- Историја Србије у новом веку
- Историја Косова и Метохије у новом веку
- Српски учитељи
- Српски учитељи у Старој Србији и Македонији