Епархија рашко-призренска

Из Википедије, слободне енциклопедије
Епархија рашко-призренска
Српска православна црква
Основни подаци
Држава Србија Србија
Сједиште Призрен
Основана 1808.
Број манастира 35
Званични веб-сајт
Архијереј
Епархијски архијереј Теодосије
Чин архијереја Епископ
Титула архијереја Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church-sr.svg
Богородица Љевишка, првобитни катедрални храм Призренске епархије
Стара црква Светог Ђорђа у Призрену, бивши саборни храм, током 18. и 19. века
Нови Саборни храм Светог Ђорђа у Призрену, освештан 1887. године

Епархија рашко-призренска или Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је господин Теодосије, а седиште епархије се налази у Призрену. Број верника ове епархије је у опадању због политичких притисака и дешавања која су довела до исељавања српског становниптва.[1]

Историја[уреди]

Епархија рашко-призренска оформљена је 1808. године спајањем две древне епархије Српске цркве: Рашке и Призренске. Ове две епархије помињу се у повељама византијског цара Василија II почетком почетком 11. века, а 1219. године улазе у састав светосавске аутокефалне Архиепископије жичке. Уздизањем Архиепископије жичке на степен Патријаршије (1346), Призренска епархија постаје митрополија. Обе епархије припадале су обновљеној Српској патријаршији, од 1557. до 1766. године. Током 18. века, Призренској епархији је прикључена стара Липљанска епархија, а након укидања патријаршије (1766) придодата јој је и Пећ са подручјем бивше Хвостанске епархије. У међувремену, турске власти су најкасније средином 18. века од православних Срба одузеле и у џамију претвориле древну саборну цркву Богородице Љевишке, која је вековима служила као катедрални храм Призренске епархије.[2] Уједињење Рашке и Призренске епархије извршено је у два корака: прво је рашком митрополиту Јоаникију Георгијевићу придодата дужност администратора у Призренској епархији, а потом су обе епархије спојене у једну, Рашко-призренску (1808).[3]

У време спајања, функцију епархијског катедралног храма вршила је Стара црква Светог Ђорђа у Призрену. Епархија је 1856. године започела изградњу новог Саборног храма Светог Ђорђа у Призрену, који је довршен и освештан тек 1887. године.[4] Током 19. века, Цариградска патријаршија је у ову епархију по правилу слала архијереје несрпске народности. Такво стање трајало је све до 1896. године, када је за новог рашко-призренског митрополита постављен Дионисије Петровић, који је био Србин.[5] Његовим избором испуњен је један од глвних захтева православних Срба у областима Рашке, Косова и Метохије, који су годинама уназад тражили да им се уместо фанариота постављају владике српске народности. Након смрти владике Дионисија (1900), за новог рашко-призренског митрополита је постављен Нићифор Перић (1901-1911), такође Србин.[6] Општи положај српског народа на овим подручјима крајем 19. и почетком 20. века био је веома тежак. Митрополити рашко-призренски су код турских власти често морали да предузимају кораке у циљу заштите српског живља од злоупотреба локалних званичника и арбанашког насиља над српским народом у Косовском вилајету.

Такво стање трајало је све до 1912. године, када је целокупно подручје ове епархије ослобођено на почетку Првог балканског рата (1912—1913). Већ током јесени јесен 1912. године, војске Србије и Црне Горе протерале су турску војску из области Рашке, Косова и Метохије. Према међусобном споразуму, већи део подручја Рашко-шризренске епархије припао је Србији, а мањи део је припао Црној Гори. Коначно разграничење извршено је посебним споразумом између Србије и Црне Горе од 12. новембра 1913. године.[7] За намесника у делу епархије који је припао Србији постављен је прота Стеван Димитријевић, док је део епархије који је припао Црној Гори реоргнизован у посебну Пећку епархију за чијег је епископа постављен Гаврило Дожић. Већ током пролећа 1914. године покренуту су преговори са Цариградском патријаршијом ради канонског укључивања Рашко-призренске епархије у састав Београдске митрополије, али ова иницијатива је морала бити обустављена због избијања Првог светског рата. Уједињење свих српских црквених покраајина спроведено је 1920. године.

Уставом Српске православне цркве из 1931. године укинута је посебна Пећка епрхија, а њено подручје је подељено, тако да су протопрезвитеријати берански и бјелопољски ушли у састав Митрополије црногорско-приморске, пљеваљски у састав Митрополије дабробосанске, а читава Метохија у састав Епархије рашко-призренске, док је Манастир Пећка патријаршија као патријаршијска ставропигија остао у непосредној надлежности српског патријарха.

За време окупације током Другог светског рата (1941-1944),[8][9] епархија је тешко пострадала, а процес њеног систематског уништавања је настављен и током раздобља комунистичке власти (1944-1989).[10][11] Током Косовске кризе и НАТО агресије на СРЈ, епархија је поново пострадала, велики део свештенства и народа је протеран, а многи манастири и парохијске цркве су оштећени или разорени од стране терористичких формација ОВК. Уништавање епархије настављено је 2004. године, током Мартовског погрома.

Манастири[уреди]

Епархијски архијереји[уреди]

Митрополити рашко-призренски (1808-1920):

Портрет Име и презиме Време службе Напомене
Јоаникије 1789—1818 епархије спојене 1808. године
Захарија 1819—1830
Ананије 1830—1836
Герман 1836—1838
Синесије 1838—1840
Игњатије 1840—1849
Партеније 1849—1854
Мелентије 1854—1895 последњи Грк (фанариот)
Dionisije, Nova iskra (1899).jpg Дионисије Петровић 1896—1900
Нићифор Перић.jpg Нићифор Перић 1901—1911
Патријарх Гаврило (Дожић).jpg Гаврило Дожић 1911—1920 издвојена Пећка епархија (1912)

Епископи рашко-призренски, након 1920:

Портрет Име и презиме Време службе Напомене
Михаило Шиљак 1920—1928
Епископ Серафим.png Серафим Јовановић 1928—1945 ухапшен и депортован у Албанију
Епископ рашко-призренски Владимир Рајић.jpg Владимир Рајић 1947—1956 администрирао епархијом 1945—1947
Patrijarh Pavle.jpg Павле Стојчевић 1957—1990 1990. постао Патријарх српски
Артемије Радосављевић.jpg Артемије Радосављевић 1991—2010
Епископ Атанасије Јевтић.jpg Атанасије Јевтић администрирао епархијом 2010
Amfilohije Radović.jpg Амфилохије Радовић администрирао епархијом 2010
Vladika Teodosije.jpg Теодосије Шибалић од 2010[12][13]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]