Дворац Локенхаус

С Википедије, слободне енциклопедије
Дворац Локенхаус
Дворац Локенхаус
Опште информације
МестоЛокенхаус, Бургенланд, Аустрија
Врста споменикадворац
Време настанкаоко 1200. године
ВласникФондација професора Паула Антона Келера - дворац Локенхаус

Дворац Локенхаус (мађ. Léka) је замак и средњовековна тврђава у Гинс долини, у југоисточном делу Локенхауса, у Бургенланду, источној Аустрији. Дворац Локенхаус је на 368 м надморске висине.[1] Дворац је саграђен у романском и готичком архитектонском стилу око 1200. године, а у почетку се звао „Леука“ или Léka.[2] Део је Парка природе Гешрајбенштајн.

Географија[уреди | уреди извор]

Дворац се налази у долини Гинс, смештен усред брдовитог терена у источној Аустрији, у близини мађарске границе према Кесегу.[3] [4] Налази се у југоисточном делу града Локенхаус, отприлике 120 км јужно од Беча и отприлике на истој удаљености североисточно од Граца.[тражи се извор] Изграђен је на брду, које се данас назива Брдо замка. До њега се може доћи аутобусом.[5] Источно од замка лежи језеро.

Историја[уреди | уреди извор]

Поглед из ваздуха на дворац Локенхаус

Господари замка[уреди | уреди извор]

Историјска лоза Господара замка Локенхаус укључује следеће власнике: Гисингер (1266–1390); Канижај (1390–1535); Надажди (1535–1676); Естерхази (1676–1968); Професор Паул Антон и Маргарет Келер (1968–1980); и професор Паул Антон Келер Фондација - Дворац Локенхаус од 1980.[6]

Рана историја[уреди | уреди извор]

Насеља на подручју дворца Локенхаус потичу из каменог доба. Илири и Келти који су се овде населили заслужни су за изградњу дворца око 1200. године грађевинским материјалом који је доступан на лицу места, мада се први пут појављује у писаним записима датираним у 1242. години.[7] Најстарија тврђава саграђена је за одбрану подручја од Монгола.[8] Римљани су анектирали то подручје и укључили га у састав провинције Панонија под Римским царством. Немачки и словенски народ насељавао је дворац. Међу значајним власницима били су: војвода Фридрих II , Хенри II од Гисинга, краљ Бохемије, Отакар II и краљ Максимилијан II. Дворац је уништен 1337. године под Карлом Робертом.[9]

Град је добио трговачки статус 1492. године. Коначно, дворац је припао породици Надажди. Франц II Надажди оженио се Ержебет Батори, потомком Иштвана VIII Баторија, која је у историју ушла као крвава грофица[7] због њене владавине терора, мучења и убијања стотина жена из садистичког задовољства.[10]

Лека, 1698.

17 - 19. век[уреди | уреди извор]

Дворац и град забележили су значајна побољшања током владавине Франца III Надаждија (1622–1671) који је од 1664. био Лорд поручник, Краљевски већник, начелник коморе и врховни судија. Оженио се Јулијом Аном Естерхази, ћерком Николауса Естерхазија. 1676. године замак је преузео гроф Пол Естерхази, зет Надаждија. Током турског рата 1683. године настала је велика штета у граду и замку. У устанку током 18. века дошло је до даљег пљачкања и разарања.

20. век[уреди | уреди извор]

Поглед према замку у шумовитом подручју од града Локенхауса

Током Првог светског рата и периода који је следио није дошло до промене статуса замка, све до 1921. године. Дворац је подвргнут обнови тек након Другог светског рата под Црвеном армијом.[3] 1968. године професор Паул Антон Келер и његова супруга Маргарет купили су дворац Локенхаус који је у то време био у рушевинама. Продали су сву своју имовину ради обнове. Процењено је да ће обнова коштати 800.000 евра, од чега су потрошили сопствени новац у износу од 500.000 евра. Пре завршетка рестаурације, професор Келер је умро. Међутим, његова супруга је наставила посао, извршила задатак и дворац преименовала у „Фондација професора Паула Антона Келера - дворац Локенхаус“ у част њеног супруга. Поверенички одбор, основан у јулу 1980. године, управљао је даљим рестаураторским радовима који су предузети са више средстава прикупљених од јавности. Еуген Хорват, пензионисани генерал и финансијски саветник, значајно је допринео активностима фонда.[2]

Дворац Локенхаус је део Парка природе Гешрајбенштајн.[4] Дворац је локација средњовековних сцена у мистериозној драми Рудолфа Штајнера, Пробе душе.[9]

Архитектонске карактеристике[уреди | уреди извор]

Поглед на североисток
Поглед на југозапад

Прозори и стубови замка су добро украшени и има много фресака. Крипта одражава уметнички стил 13. века.[2] У двоструко апсидовани Kultraum, смештен на првом спрату у центру зграде, првобитно се улазило и осветљавала га је само рупа на плафону; можда је био повезан са витезовима темпларима и познат је и као „Витешка сала“.[11] Високо засвођена Велика сала (Rittersaal) првобитно се користила као трпезарија за ручавање;[8] то је сада Готска витешка дворана, са готичким попречно ребрастим сводом.[4] Црвене алге упорно расту близу улаза у дворану у пределу где су убијени последњи витезови темплари.[12] Спољни зидови имају кружне куле, а нова конференцијска сала изнад Витешке дворане може да прими 600 људи. Капела са фрескама је у кули. Неколико соба, ходници, степеништа и санитарни чворови такође су обновљени.

Витешка сала

Тамница се посебно истиче. Из стене су је истесали турски затвореници. Према једном документу, шеснаест Турака је у њему живо спаљено 1557. године. Друга карактеристика је такозвана култна соба, подземна соба о којој постоје разне теорије.[7]

Авифаунална подручја[уреди | уреди извор]

Зграда има Greifvogelstation, дом птица грабљивица.[8] Сваке године овде се роди око 1200 слепих мишева. Аудиовизуелна презентација и уређаји за ноћно посматрање део су програма који организује Повереничка управа, а који даје детаље о репродукцији и одгоју младих, понашању у лову и исхрани, као и годишњем циклусу слепих мишева.[13] Постоје два дворишта, доње има ресторан.

Соба за мучење[уреди | уреди извор]

Спирално камено степениште постепено се сужава све док се човек више не може кретати напред, осим до црног отвора испред стопала. Комора за мучење укључује Железну девицу,[10] у средишту собе. Била је двострана са отвором за жртву и имала је оштре шиљке изнутра. Остале ствари у мучилишту су уски кауч, зарђали ланци, камене кугле, врата у поду, лисице, дробилице и клешта.[14]

Дворац Локенхаус

Подземље[уреди | уреди извор]

Гроб породице Надажди изграђен је од четвртастог камења и засвођен у округлим луковима који почивају на стубовима. То је дугачка подземна галерија, осветљена само једним кружним отвором, који се може затворити каменом. Други гроб, смештен испод низа соба које је некада користио господар дворца, дубоко је укопан у чврсту стену и подељен је у два различита одељења дугачким низом малих стубова на којима се налазе заобљени лукови. Читаво подземно подручје било је детаљно украшено статуама исклесаним у дрвету од којих су неки фрагменти и даље остали. Своду се приступа кроз велику салу која је осветљена са два уска засвођена прозора. У десном углу налази се бунар, укопан дубоко у стену.[15]

Туризам[уреди | уреди извор]

Објекти замка доступни су за културне догађаје, конференције, семинаре и састанке.[3] Фестивалска сала користи се за концерте; то је централно место Фестивала камерне музике,[8] који су 1982. године покренули Пастор Херович из Локенхауса и виолиниста Гидон Кремер из Риге. Фестивал камерне музике Локенхаус је годишњи догађај.[4]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Burg Lockenhaus Altitude and Location”. Архивирано из оригинала 01. 05. 2022. г. Приступљено 13. 11. 2020. 
  2. ^ а б в „From the history of the castle”. ritterburg.at. Приступљено 2. 7. 2011. 
  3. ^ а б в „From the history of the castle”. Prof. Paul Anton Keller Foundation Castle Lockenhaus. ritterburg.at. Приступљено 2. 7. 2011. 
  4. ^ а б в г Arnold, Rosemarie; Taylor, Robert (1. 5. 2009). Österreich. Baedeker. стр. 228—. ISBN 978-3-8297-6613-5. Приступљено 3. 7. 2011. 
  5. ^ Burghardt, Andrew Frank (1958). The political geography of Burgenland. National Academies. стр. 214–. NAP:02704. Приступљено 3. 7. 2011. 
  6. ^ „The lords of Lockenhaus”. ritterburg.at. Приступљено 2. 7. 2011. 
  7. ^ а б в Duld, Wolfgang (2015-10-26). Das-Qumran-Arefakt. BoD – Books on Demand. стр. 247. ISBN 978-3-8370-6942-6. Приступљено 4. 7. 2011. 
  8. ^ а б в г Bousfield, Jonathan; Humphreys, Rob (септембар 2001). The rough guide to AustriaНеопходна слободна регистрација. Rough Guides. стр. 264–266. ISBN 978-1-85828-709-6. Приступљено 3. 7. 2011. 
  9. ^ а б Steiner, Rudolf; Stebbing, Rita (мај 2006). Autobiography: Chapters in the Course of My Life: 1861–1907. Lantern Books. стр. 249—. ISBN 978-0-88010-600-9. Приступљено 3. 7. 2011. 
  10. ^ а б Haywood, Anthony; Walker, Kerry (1. 4. 2008). AustriaНеопходна слободна регистрација. Lonely Planet. стр. 197–. ISBN 978-1-74104-670-0. Приступљено 3. 7. 2011. 
  11. ^ Arnold, Rosemarie (30. 6. 2000). Baedeker's Austria. AA. Приступљено 4. 7. 2011. 
  12. ^ Mackay, Renate (2010). Das mittlere Burgenland. novum publishing gmbh. стр. 111—. ISBN 978-3-85022-206-8. Приступљено 3. 7. 2011. 
  13. ^ „The castle tour”. Guidance on bats. ritterburg.at. Приступљено 2. 7. 2011. 
  14. ^ Codrescu, Andrei (15. 5. 1995). The Muse Is Always Half-Dressed in New Orleans: And Other Essays. Macmillan. стр. 185—186. ISBN 978-0-312-13570-6. Приступљено 3. 7. 2011. 
  15. ^ Jerrold, Douglas William; Linton, William James (1844). The Illuminated magazine (Now in the public domain. изд.). Published for the proprietors. стр. 11–. Приступљено 3. 7. 2011. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дворац_Локенхаус&oldid=26864734”