Црвена дивља кокошка — разлика између измена
Нова страница: {{Taxobox | name = Црвена дивља кокошка | status = LC | status_system = IUCN3.1 | status_ref = <ref>{{IUCN|id=22679199 |title=''Gallus gallus'' |asses… |
(нема разлике)
|
Верзија на датум 26. децембар 2017. у 16:12
| Црвена дивља кокошка | |
|---|---|
| |
| Мужјак (петао) и женка (кокошка) у уточишту за дивље животиње у Индији | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Тип: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Потпородица: | |
| Род: | |
| Врста: | G. gallus
|
| Биномно име | |
| Gallus gallus (Linnaeus, 1758)
| |
| |
| Ареал црвене дивље кокошке | |
Црвена дивља кокошка или дивља кокошка, црвена прашумска кокошка (лат. Gallus gallus, енгл. red junglefowl) је врста из породице фазана, директан је предак домаће кокошке (лат. Gallus gallus domesticus). Црвена дивља кокошка је први пут доместификована пре око 5.000 година у њеној постојбини у Југоисточној Азији, одакле се домаћа кокошка временом проширила по целом свету. Данас се одомаћана (доместификована) подврста узгаја због меса и јаја.[2]
Опис
Мужјаци (петлови) и женке (кокошке) ове врсте показују врло изражен полни диморфизам. Петлови су много већи, имају велику црвену кресту и ресе на глави, дугачко и широко златно и бронзано перје од врата преко леђа до тртице. Реп је лучно обликован изгледа као да је црне боје, али се под одређеним светлом преливају плава, љубичаста и зелена боја. На ногама изнад и иза стопала има по једну мамузу или остругу, коју користи у борби са другим мужјацима. Перје женке је једнолично, прилагођено околини и представља добру камуфлажу, јер квочка (кокошка која лежи на јајима или води пилиће) сама седи на јајима, брине и чува пилиће. Такође, она нема кресту и ресе на глави или ако их има веома су мале.
У време парења петлови објављују своје присуство кукурикањем. Кукурикање петла дивље кокошке је краће од кукурикања петла домаће кокошке.[3] Оно служи за привлачење женки и као упозорење другим мужјацима. Оглашавање је сложено структурирано и разликују се упозорења која указују на опасност од предатора из ваздуха од оних која указују на опасност од предатора на тлу.[4][5]
Распрострањеност
Ареал црвене дивље кокошке се простире од индијске државе Тамил Наду, преко Индокине и јужне Кине до Малезије, Сингапура, Индонезије и Филипина. Има их и на острвима Океаније Вануату, Божићно Острво и Маријанским острвима. На неким хавајским острвима присутна је подивљала популација домаћих кокошки.
Подврсте црвене дивље кокошке (Gallus gallus):
- G. g. gallus – из Индокине
- G. g. bankiva – јаванска дивља кокошка са Јаве
- G. g. jabouillei – тонкиншка дивља кокошка из Вијетнама
- G. g. murghi – индијска дивља кокошка из Индије и Бангладеша
- G. g. spadiceus – бурманска дивља кокошка из Бурме
- G. g. domesticus – домаћа кокошка
Референце
- ^ BirdLife International (2012). „Gallus gallus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2013.2. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 26. 11. 2013.
- ^ Storey, A.A.; et al. (2012). „Investigating the global dispersal of chickens in prehistory using ancient mitochondrial DNA signatures”.
- ^ Wild Singapore: Red Junglefowl
- ^ Collias, N. E. (1987). „The vocal repertoire of the red junglefowl: A spectrographic classification and the code of communication”. pp. 510–524}}
- ^ Evans, C. S.; Macedonia, J. M.; Marler, P. (1993). „Effects of apparent size and speed on the response of chickens, Gallus gallus, to computer-generated simulations of aerial predators”. pp. 1–11}}
Литература
- Storey, A.A.; et al. (2012). „Investigating the global dispersal of chickens in prehistory using ancient mitochondrial DNA signatures”. PLoS ONE. 7 (7): e39171. PMC 3405094
. PMID 22848352. doi:10.1371/journal.pone.0039171. - Collias, N. E. (1987). „The vocal repertoire of the red junglefowl: A spectrographic classification and the code of communication”. The Condor. 89 (3): 510—524. JSTOR 1368641. doi:10.2307/1368641.
- Evans, C. S.; Macedonia, J. M.; Marler, P. (1993). „Effects of apparent size and speed on the response of chickens, Gallus gallus, to computer-generated simulations of aerial predators”. Animal Behaviour. 46 (1): 1—11. doi:10.1006/anbe.1993.1156.
