Ханс-Георг Гадамер

С Википедије, слободне енциклопедије

Ханс-Георг Гадамер
Ханс-Георг Гадамер, око 2000.
Лични подаци
Датум рођења(1900-02-11)11. фебруар 1900.
Место рођењаМарбург, Немачко царство
Датум смрти13. март 2002.(2002-03-13) (102 год.)
Место смртиХајделберг, Немачка
ОбразовањеУниверзитет у Вроцлаву, Универзитет у Марбургу
Филозофски рад
Регијазападна филозофија
Школа филозофијеконтинентална филозофија, херменеутика
Утицаји одМартин Хајдегер

Ханс-Георг Гадамер (нем. Hans-Georg Gadamer; Марбург, 11. фебруар 1900 — Хајделберг, 13. март 2002) био је немачки филозоф континенталне традиције. Његово најпознатије животно дело је Истина и метода, које је објављено 1960. године.

Живот[уреди | уреди извор]

Породица и рани живот[уреди | уреди извор]

Гадамер је рођен у Марбургу, Немачка,[1] као син Јоханеса Гадамера (1867–1928),[2] професора фармацеутске хемије који је касније био и ректор Универзитета у Марбургу. Одгајан је као протестантски хришћанин.[3] Гадамер је одолео очевом нагону да се бави природним наукама и све више се интересовао за хуманистичке науке. Његова мајка, Ема Каролине Јохана Гејис (1869–1904) умрла је од дијабетеса док је Ханс-Георг имао четири године, а он је касније приметио да је то могло утицати на његову одлуку да се не бави научним студијама. Жан Грондин описује Гадамера како у својој мајци проналази „поетски и готово религиозни пандан гвозденој песници свог оца“.[4] Гадамер није служио током Првог светског рата због лошег здравља[5] и на сличан начин је био изузет од служења током Другог светског рата због дечије парализе.[6]

Образовање[уреди | уреди извор]

Касније је студирао класику и филозофију на Универзитету у Бреславу[7] код Ричарда Хонигсвалда, али се убрзо вратио на Универзитет у Марбургу да би студирао код неокантовских филозофа Пола Наторпа (саветника његове докторске тезе) и Николаја Хартмана. Дисертацију Суштина задовољства у Платоновим дијалозима (Дас Wесен дер Луст нацх ден Платонисцхен Диалоген) одбранио је 1922. године.[8]

Убрзо након тога, Гадамер се преселио на Универзитет у Фрајбургу и почео да студира код Мартина Хајдегера, који је тада био перспективан млади научник који још није добио звање професора. Зближио се са Хајдегером, а када је Хајдегер добио позицију у Марбургу, Гадамер га је пратио тамо, где је постао један од групе ученика као што су Лео Штраус, Карл Левит и Хана Арент. Управо је Хајдегеров утицај дао Гадамеровој мисли карактеристичан изглед и одвео га од ранијих неокантовских утицаја Наторпа и Хартмана. Гадамер је проучавао Аристотела и код Едмунда Хусерла и код Хајдегера.[9]

Рана каријера[уреди | уреди извор]

Гадамер се хабилитирао 1929. и већи део раних 1930-их провео је држећи предавања у Марбургу. За разлику од Хајдегера, који се придружио Нацистичкој партији у мају 1933. и остао као члан све док странка није распуштена после Другог светског рата, Гадамер је ћутао о нацизму, а није био политички активан током нацистичке владавине. Гадамер се није придружио нацистима, а није служио ни војску због полиомијелитиса од којег је оболео 1922. Придружио се Националној Социјалистичкој Учитељској лиги у августу 1933.[10]

Године 1933. Гадамер је потписао Завет верности професора немачких универзитета и средњих школа Адолфу Хитлеру и Националсоцијалистичкој држави.

Априла 1937. постао је привремени професор у Марбургу,[11] а затим је 1938. добио звање професора на Универзитету у Лајпцигу.[12] Са СС тачке гледишта, Гадамер је класификован као ни подржавалац ни неодобравајући у „СД-Доссиерс üбер Пхилосопхие-Профессорен“ (тј. СД-фајловима који се тичу професора филозофије) које је поставила СС служба обезбеђења (СД).[13] Године 1946, америчке окупационе снаге су га окарактерисале неокаљаног нацизмом и именовале га за ректора универзитета.

Ниво Гадамерове умешаности са нацистима је оспораван у делима Ричарда Волина[14] и Терезе Орозко.[15] Орозко наводи, позивајући се на Гадамерове објављене радове, да је Гадамер подржавао нацисте више него што су научници претпостављали. Гадамерски научници су одбацили ове тврдње: Жан Грондин је рекао да је Орозко укључена у „лов на вештице“[16] док је Донатела Ди Чезаре изјавила да је „архивски материјал на коме Орозко заснива своје аргументе заправо прилично занемарљив“.[17] Чезаре и Грондин су тврдили да у Гадамеровом делу нема ни трага антисемитизма и да је Гадамер одржавао пријатељства са Јеврејима и пружао уточиште скоро две године филозофу Јакобу Клајну 1933. и 1934. године.[18] Гадамер је такође смањио контакт са Хајдегером током нацистичке ере.[19]

У Хајделбергу[уреди | уреди извор]

Комунистичка Источна Немачка није била ништа више по вољи Гадамеру него Нацистичка Немачка, и он одлази у Западну Немачку, прихватајући прво место на Гетеовом универзитету у Франкфурту, а затим је наследио Карла Јасперса на Универзитету у Хајделбергу 1949. На овој позицији је остао, као емеритус, до своје смрти 2002. године у 102. години живота.[20][21][22] Он је био уреднички саветник часописа Дионyсиус.[23] У то време је завршио свој магнум опус, Истина и метод (1960), и укључио се у своју чувену дебату са Јиргеном Хабермасом о могућности трансцендирања историје и културе како би пронашао истински објективну позицију са које би критиковао друштво. Дебата је била неубедљива, али је означила почетак топлих односа између њих двојице. Гадамер је био тај који је обезбедио Хабермасу прво место професора на Универзитету у Хајделбергу.

Године 1968, Гадамер је позвао Томоноба Имамичија на предавања у Хајделбергу, али је њихов однос постао веома хладан након што је Имамичи тврдио да је Хајдегер узео свој концепт Дасеина из Окакура Какузовог концепта дас ин-дер-Wелт-сеин (бити у постајању у свету) израженом у Књизи чаја, коју је Имамичијев учитељ понудио Хајдегеру 1919. године, након што је са њим пратио лекције годину дана раније.[24] Имамичи и Гадамер су обновили контакт четири године касније током међународног конгреса.[24]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Grondin 2003, стр. 12.
  2. ^ Grondin 2003, стр. 26, 33.
  3. ^ Gadamer, Hans-Georg (1986). The Relevance of the Beautiful and Other Essays (PDF). Cambridge University Press. стр. 35. ISBN 9780521339537. Приступљено 16. 1. 2018. „As a Protestant, I have always found especially significant the controversy over the Last Supper, which raged in the Protestant Church, particularly between Luther and Zwingli.” 
  4. ^ Grondin 2003, стр. 21.
  5. ^ Grondin 2003, стр. 45.
  6. ^ Grondin 2003, стр. 46.
  7. ^ Grondin 2003, стр. 37.
  8. ^ Cesare 2007, стр. 5–7.
  9. ^ Cesare 2007, стр. 7–8.
  10. ^ Ideologische Mächte im deutschen Faschismus Band 5: Heidegger im Kontext: Gesamtüberblick zum NS-Engagement der Universitätsphilosophen, George Leaman, Rainer Alisch, Thomas Laugstien, Verlag: Argument Hamburg, 1993, p. 105, ISBN 3886192059
  11. ^ Cesare 2007, стр. 17.
  12. ^ Dostal, Robert (2002). The Cambridge Companion to Gadamer. Cambridge University Press. стр. 20. ISBN 0521000416. 
  13. ^ Leaman, Georg / Simon, Gerd: Deutsche Philosophen aus der Sicht des Sicherheitsdienstes des Reichsführers SS. Jahrbuch für Soziologie-Geschichte 1992, pages 261-292
  14. ^ Richard Wolin, ‚Nazism and the complicities of Hans-Georg Gadamer. Untruth and Method‘, The New Republic, 15 May 2000, pp. 36–45
  15. ^ Orozco 1995.
  16. ^ Grondin 2003, стр. 165.
  17. ^ Cesare 2007, стр. 30.
  18. ^ Grondin 2003, стр. 153–154.
  19. ^ Cesare 2007, стр. 14–15.
  20. ^ „Hans-Georg Gadamer Dies; Noted German Philosopher”. Washington Post. 16. 3. 2002. Приступљено 25. 3. 2011. 
  21. ^ Roberts, Julian (18. 3. 2002). „Hans-Georg Gadamer”. The Guardian. Приступљено 25. 3. 2011. 
  22. ^ „Hans-Georg Gadamer”. The Independent. 26. 3. 2002. Архивирано из оригинала 12. 10. 2011. г. Приступљено 25. 3. 2011. 
  23. ^ „Department of Classics”. Dalhousie University. 
  24. ^ а б Imamichi, Tomonobu; Fagot-Largeault, Anne (2004). „In Search of Wisdom. One Philosopher's Journey” (PDF). Le Devenir Impensable. Tokyo, International House of Japan: Collège de France. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 12. 2010. г. Приступљено 7. 12. 2006. 
  25. ^ 2nd revised translation 1989 by J. Weinsheimer and D.G. Marshall, New York: Crossroad 2004; since its first appearance the book has been republished in various formats by Continuum, and more recently Bloomsbury, ISBN 978-0-8264-7697-5 еxцерпт
  26. ^ „Департмент оф Цлассицс”. Далхоусие Университy. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Медији везани за чланак Ханс-Георг Гадамер на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Hans-Georg_Gadamer&oldid=27614585”