Istoricizam
Istoricizam je pristup objašnjavanju postojanja fenomena, posebno društvenih i kulturnih praksi (uključujući ideje i verovanja), proučavanjem njihove istorije; odnosno proučavanjem procesa kojim su nastali. Termin se široko koristi u filozofiji, antropologiji i sociologiji.
Оvaj istorijski pristup objašnjenju razlikuje se i dopunjuje pristup poznat kao funkcionalizam, koji nastoji da objasni fenomen, kao što je, na primer, društveni oblik, pružanjem obrazloženih argumenata o tome kako taj društveni oblik ispunjava neku funkciju u strukturi društva. Nasuprot tome, umesto da se fenomen uzme kao dat, a zatim da se traži opravdanje za njega na osnovu obrazloženih principa, istorijski pristup postavlja pitanje „Odakle je ovo došlo?“ i „Koji faktori su doveli do njegovog stvaranja?”; odnosno istorijska objašnjenja često stavljaju veći naglasak na ulogu procesa i kontingentnosti.
Istorija termina[уреди | уреди извор]
Termin istoricizam (Historismus) je skovao nemački filozof Karl Vilhelm Fridrih Šlegel.[1] Tokom vremena, ono što je istorizam i kako se praktikuje razvilo je različita i divergentna značenja.[2] Elementi istorizma pojavljuju se u delima francuskog esejiste Mišela de Montenja (1533–1592) i italijanskog filozofa Đ. B. Vika (1668–1744), a potpunije se razvijaju sa dijalektikom Georga Vilhelma Fridriha Hegela (1770–1831), uticajnoj u Evropi 19. veka. Spisi Karla Marksa, pod uticajem Hegela, takođe uključuju istoricizam. Termin je takođe povezan sa empirijskim društvenim naukama i sa radom Franca Boasa. Istoricizam teži da bude hermeneutičan jer ceni oprezno, rigorozno i kontekstualizovano tumačenje informacija; ili relativistički, jer odbacuje pojmove univerzalnih, fundamentalnih i nepromenljivih tumačenja.[3]
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ Brian Leiter, Michael Rosen (eds.), The Oxford Handbook of Continental Philosophy, Oxford University Press, 2007, p. 175: "[The word 'historicism'] appears as early as the late eighteenth century in the writings of the German romantics, who used it in a neutral sense. In 1797 Friedrich Schlegel used 'historicism' to refer to a philosophy that stresses the importance of history..."; Katherine Harloe, Neville Morley (eds.), Thucydides and the Modern World: Reception, Reinterpretation and Influence from the Renaissance to the Present, Cambridge University Press, 2012, p. 81: "Already in Friedrich Schlegel's Fragments about Poetry and Literature (a collection of notes attributed to 1797), the word Historismus occurs five times."
- ^ Reynolds, Andrew (1999-10-01). „What is historicism?”. International Studies in the Philosophy of Science. 13 (3): 275—287. ISSN 0269-8595. doi:10.1080/02698599908573626.
- ^ Kahan, Jeffrey. "Historicism." Renaissance Quarterly, vol. 50, no. 4 December 22, 1997, p. 1202
Literatura[уреди | уреди извор]
- Franz Boas, The Mind of Primitive Man.
- Hans-Georg Gadamer, Truth and Method.
- G. W. F. Hegel, 1911. The Philosophy of History.
- Ludwig von Mises, 1957. Theory and History, chapter 10: "Historicism"
- Karl Popper, 1945. The Open Society and Its Enemies, in 2 volumes. Routledge. . ISBN 0-691-01968-1. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) - Karl Popper, 1993. The Poverty of Historicism. Routledge. . ISBN 0-415-06569-0. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ)
Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]
| Državne | |
|---|---|
| Ostale | |
